Nova fabrika za izvlačenje para iz budžeta

Baš smo se naslušali strašnih najava – neće biti hrane, neće biti energenata, biće strašna zima, možda je i poneko preživi, ali sledeću sigurno neće. A koliko će biti gadno postalo je jasno još u septembru kada je vlast bila prinuđena da zaroni u budžetske rezerve i zahvati novac za prioritet nad prioritetima: pomoć Institutu za virusologiju, vakcine i serume Torlak za proizvodnju vakcine sputnjik V. Dakle, ne BCG jer se pokazalo da u njenom slučaju funkcioniše i bugarski fiziološki rastvor, pa ni za vakcinu protiv sezonskog gripa (Torlak je državu snabdeo sa 20.000 doza, dok je 380.000 nabavljeno iz uvoza), već za proizvodnju jedne od onih vakcina koje su građani većinski odbijali da prime čak i u vreme kada je mogla da im pomogne. Nakon što je Vlada uložila više od 10 miliona evra u rusku vakcinu i laicima je postalo jasno da bi tu trebalo podvući crtu – pokazalo se da nema nikakav izvozni potencijal, a širom sveta su već pravljene nove vakcine prilagođene omikronu. Ali, Ana Brnabić je protivno bilo kakvoj logici, osim ako se ne radi o njenim ličnim a ne zdravstvenim interesima, potpisala rešenje objavljeno u Službenom glasniku od 2. septembra 2022. o odluci da se sredstva rezerve odobre Ministarstvu zdravlja „u ukupnom iznosu od 125.316.000 dinara radi obezbeđivanja nedostajućih sredstava potrebnih Institutu za virusologiju, vakcine i serume Torlak, na ime naknade troškova nastalih u plaćanju aktivne farmaceutske komponente-supstance koja je korišćena za proizvodnju vakcine Gam-KOVID-Vak (sputnjik V)“. Naravno, ova informacija nije objavljena javno i naravno, ni iz Ministarstva zdravlja, ni iz Torlaka NIN nije dobio odgovor na postavljeno pitanje – a za šta će da vam služi taj novac, šta ćete to da proizvodite i gde ćete da plasirate. Zašto bi? Ni u vreme kada im je pandemija bila predizborni adut nisu našli za shodno da NIN-u odgovore na tada postavljeno pitanje – zašto ulažemo u rusku i kinesku vakcinu u trenutku kada RNK tehnologija preuzpma primat u svetu. „Srbija je dobila pristup transferu tehnologije za mRNK vakcinu, i svaki dinar treba da se usmeri u tom pravcu, jer je to tehnologija budućnosti i koja ima primenu u mnogim granama medicine. Mi smo nekada imali proizvodnju više preparata krvi, koja je već duže vreme napuštena. Tehnologija mRNK može da pomogne da se to ponovo vrati, ovaj put na mnogo višem nivou i bezbednosti za primaoca“, kaže dr Dragoslav Popović, konsultant za imunizaciju u Unicefu. Da, bilo bi lepo uložiti u budućnost, ali ko bi to mogao da uradi? Isti koji su načinili katastrofalne greške do sada iz kojih ama baš ništa nisu naučili? „To što je za proizvodnju sputnjik V vakcine Institut za virusologiju, vakcine i serume Torlak dobio ingerenciju ne znači - aha, sada ćemo da napravimo vakcinu. Postoji jedan okvir legislative koji mora da bude ispunjen; prvo je da je izdat GMP sertifikat (sertifikat dobre proizvođačke prakse) za pogon od strane inspekcije Ministarstva zdravlja, nakon uspešnog odita. Drugi uslov je da je vakcina registrovana od strane ALIMS-a. Nemam saznanja po kom osnovu je izdata dozvola, ali najverovatnije kao privremena dozvola koja se izdaje u slučaju epidemije. Da bi vakcina bila registrovana u Srbiji, jedan od uslova je i da je registrovana i u nekoj evropskoj zemlji, ali ja nemam saznanja da je vakcina sputnjik V registrovana u Evropi. GMP sertifikati i registraciona rešenja su podaci koji su javno dostupni i mogu da se pronađu i na sajtu Ministarstva zdravlja i na sajtu ALIMS-a. Međutim, tih dokumenata nema, a jedino postoji da je registracija sputnjika V u pripremi. Pojedini lekari su javno govorili da su primili baš tu vakcinu, a medijska kampanja probudila je želju kod mnogih građana da je i oni prime, ali gde? Nigde. Jer Torlak je više čak ni ne puni“, kaže Stana Bekčić, doktor farmaceutskih nauka i članica predsedništva Nova – Da se struka pita. NIN-ova sagovornica ističe da nema saznanja da je kupovana nova oprema ni namenska linija za proizvodnju sputnjik V vakcina, ali da su kupovane bočice koje su preplaćene (1.700.000 je koštalo oko 200.000 evra, tačnije 12,5 dinara po komadu), da bi danas bile razbacane po zgradama Torlaka. I dodaje: „To je samo jedan aspekt koji ukazuje na promašenost cele investicije. Drugi je, ukoliko je nabavljena određena količina sputnjik V vakcine, a nije prometovana, onda ona mora da se uništi. To je dodatni trošak, jer se farmaceutski otpad ne može uništavati u Srbiji, a najbliže spalionice su u Budimpešti i Beču“. NIN nezvanično saznaje da je direktorka Torlaka od Ministarstva zdravlja tražila sredstva da bi uništila postojeće vakcine kojima je istekao rok, pritom ne samo ruske već i kineske (jedino su utrošene zalihe fajzera), ali joj ona nisu odobrena. U takvim okolnostima zvuči gotovo nestvarno upumpavati 125,3 miliona dinara za novu proizvodnju. „Nisam video nijednu studiju koja govori u prilog upotrebi sputnjika V kao druge buster doze, a postoji veliki broj studija koje preporučuju novu vakcinu baziranu na sojevima koji su u cirkulaciji sada. Tužno je što smo došli u situaciju da od zemlje koja je na početku pandemije primala ljude iz svih zemalja sveta, postanemo zemlja čiji građani idu u Hrvatsku da bi primili vakcinu. Mi moramo znati koja vakcina će biti dostupna kod nas, u kojim količinama i za koje grupe stanovništva, da bismo mogli da pokrenemo kampanju vakcinacije koliko sutra i da uradimo sve što mora da se radi da bi najranjiviji imali zaštitu“, kaže dr Popović. Ne samo da je tužno što imamo kolonu ljudi koja ide na vakcinaciju u Hrvatsku jer Vlada nije nabavila vakcinu protiv novih sojeva (ne radi se o velikoj svoti, u Srbiji nema više od 200.000 ljudi zainteresovanih za imunizaciju, ali bi trebalo da im neko garantuje pravo na zaštitu zdravlja), već je i dokaz još jedne katastrofalne greške koju je vlast načinila tvrdeći da je lider u borbi protiv korone. Svi građani koji su primili sputnjik ili sinofarm ne mogu da dobiju buster dozu u Hrvatskoj, jer EU ne prepoznaje te vakcine, a nova vakcina protiv omikrona se daje samo onima koji su prethodno primili dve doze neke od vakcina koje je priznala Evropska agencija za lekove. Dakle, nauka je rekla svoje i učinila bespotrebnim ne samo ruske vakcine koje nam isisavaju džeparac, već i kineski sinofarm koji guta više nego ozbiljan novac – zvanično se i dalje gradi fabrika koja će ih navodno jednom proizvoditi. Za koje potrebe, ne samo da NIN nije uspeo da sazna (Ministarstvu zdravlja su upućena sledeća pitanja: „Kada će proraditi fabrika kineskih vakcina Sinofarm i koje će vakcine proizvoditi? Da li iste koje su davane protiv vuhanskog soja ili se radi na vakcinama protiv omikrona?“), već ni SZO, iako se baš trudio. Režim u Srbiji uporno odbija da saopšti bilo šta u vezi sa tim poslom koji je davno prestao da bude promašaj i prešao u nešto što bi moglo da tužilaštvu bude dobar alarm da se radi o mogućoj korupciji. Uostalom, već sama činjenica da je fabrika vakcina, najavljena kao zajednički posao Srbije, UAE i Kine (Vučić je prošle godine tvrdio da svaka strana poseduje 33,3 odsto) prešla u ruke Ministarstva odbrane, govori da se radi više nego o sumnjivom poslu – šta će strane države u srpskom vojnom objektu? A da je fabrika vakcina upravo to saznajemo iz budžeta za 2022. u kom piše da je Ministarstvo odbrane ovlašćeno da realizuje projekat koji obuhvata „preduzimanje neophodnih mera na pripremi lokacije za izgradnju Fabrike vakcina, izradu idejnog projekta, glavnog projekta, tehnološkog projekta i projekta opremanja i izgradnje“. Naravno, tajnost koju Ministarstvo odbrane obezbeđuje, predstavlja odlično pokriće za sve netransparentne poslove i odsustvo tendera, čak i kada prođe do sada već izlizano opravdanje – hitnost u doba epidemije. Recimo, javna nabavka Vojnograđevinske ustanove Beograd, pod nazivom „Izgradnja objekta posebne namene (vojni objekat) `Fabrika vakcina` sa pratećom infrastrukturom, pristupnim putevima i priključnim saobraćajnicama“ potpisana je u decembru prošle godine bez javnog poziva sa grupom firmi (Termomont iz Beograda, Teming Elektrotehnolodži iz Niša i „Saša Milosavljević“ PR BP konsalting iz Kruševca) u vrednosti od 2,9 milijardi dinara sa PDV-om, a uz obrazloženje da javnog poziva nije bilo zbog „hitnosti određene aktima javne vlasti“. U odluci o dodeli ugovora navodi se da „nepredviđene okolnosti (pogoršanje epidemiološke situacije, pojava opasnijih sojeva virusa) nisu prouzrokovane voljom naručioca“ i da „naručilac na nastupanje okolnosti nije uticao svojim postupanjem ili propuštanjem da postupi“, što daje još jedno objašnjenje zašto je posao išao preko Ministarstva odbrane – (ne)postupanje Vlade i te kako je uticalo na tok epidemije, ali odgovornost za pogoršanje situacije ne možemo svaliti na Vojsku. U svakom slučaju, predviđena hitnost, prema republičkom budžetu, značila je „najkasnije do 31. marta 2022. godine“. Umesto završetka radova, dobili smo još dve izmene ugovora ove godine. Prvi put zbog neimenovanih dodatnih radova koji su postali neophodni (možda i jesu objašnjeni u Zaključku Vlade koji se po pravilu ne objavljuju), a drugi put početkom oktobra, usled radova na izgradnji objekta retenzije. Možemo samo da nagađamo da li je prvobitan projekat zanemario otpadne vode iz fabrike ili činjenicu da u Zemunu ponekad pada kiša. U svakom slučaju, navedenim izmenama ugovora, grupa firmi oko Termomonta čašćena je sa još 607,8 miliona dinara za sedmomesečno probijanje roka. Kada je u pitanju vlasnička struktura, pokazalo se da nas je predsednik još jednom obmanuo – udeo se ne deli na tri ravnopravna dela već se na sajtu APR-a može videti da 67 odsto vlasništva ima Hayat Biotech LTD sa ulogom od 1,7 milijardi dinara, a 33 odsto Republika Srbija sa ulogom od 837,3 miliona dinara. Imajući u vidu da novac koji Srbija ulaže samo raste, a da partner iz Emirata do sada dodatno nije uložio ništa (ako jeste, to baš uspešno kriju od javnosti), nameće se pitanje da li je ovakav raspored vlasničkog udela logičan? „Lično me ovo zajedničko ulaganje podseća na Beograd na vodi. Sličan je udeo u vlasništvu, 68 prema 32 odsto u korist privatne firme iz Emirata i sličan je princip po kojem inostrani partner unosi početni novčani kapital, dok država, pored početnog novčanog kapitala, ulaže disproporcijalno veću sumu u vidu zemljišta, nekretnina, infrastrukture i podnosi troškove dodatne eksproprijacije, pri čemu se njen udeo u zajedničkoj firmi ne menja. Štaviše, Beograd na vodi, šest godina od osnivanja, nije uplatio ni dinara Srbiji na ime dividendi – tek 2018. i 2019. firma je u plusu, ali odlučuje da se dobit ne raspodeli. U 2020. firma beleži ponovo gubitke i u 2021. prvi put donosi odluku o raspodeli 10 miliona evra na ime dividendi, od čega, na ime trećinskog vlasničkog uloga, trećinu dobija Srbija. Naravno, zaokružena slika se dobija tek kada uzmemo u obzir da je osim simboličkog novčanog iznosa (728.600 dinara Republika Srbija, a 44,5 miliona evra firma iz Emirata) država u zajedničku firmu uložila nekoliko milijardi evra – na 99 godina dodelila joj je 177 hektara javne površine u vidu građevinskog zemljišta u priobalju Save, izmestila Železničku stanicu, a uskoro će i Autobusku stanicu, izgradila neophodnu infrastrukturu, nezakonito rušila u Savamali, iz budžeta otkupila imovinu Eurosalona za 16 miliona evra i potom sve to dodelila Beogradu na vodi, a planirano je da mu ustupi i 23 zgrade površine 30.000 kvadrata u Savskom amfiteatru… I sve to, da ponovim, bez povećanja udela Srbije u vlasničkom udelu ove firme“, kaže Ognjen Radonjić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Za sedam godina, Beograd na vodi državi je, kao manjinskom suvlasniku, po osnovu dividende uplatio tri miliona evra ili u proseku oko 430.000 evra godišnje. „A samo jedan stan od 144 kvadrata ta firma je prošle godine prodala za oko 1,4 miliona evra. Jasno je, dakle, da na ovom projektu građani Srbije gomilaju gubitke, a ko konkretno ima koristi, osim firme iz Emirata, možda ćemo jednog dana saznati“, zaključuje Radonjić. Pa, izgleda da ta dva slučaja baš liče. I u slučaju fabrike vakcina Emirati imaju većinsko vlasništvo, Srbija nekontrolisanu rupu u republičkom budžetu, a dodatno ih i Grad Beograd čašćava. Poklonio je zemljište i uložio 2,7 milijardi dinara za izradu tehničke dokumentacije i izvođenje radova na izgradnji saobraćajnica i komunalne infrastrukture, što bi i imalo nekog smisla da su se prve vakcine pojavile onda kada je Vučić obećao – početkom aprila. Nisu, ali je ugovor sa Gradom promenjen još dva puta nakon saznanja da vakcine nigde nema – u maju kada je ugovorena vrednost sa PDV-om porasla sa 1,67 na 1,99 milijardi dinara i 28. oktobra, kada se vrednost popela na dve milijarde i četiri miliona dinara bez PDV-a zbog „dodatnih radova za izvođenje radova na opremanju lokacije“. I sve to da bi jednom, ko zna kad, bila proizvedena vakcina koja ama baš nikom više ne treba? Teško da je to motiv čitavog posla jer niko, pa ni aktuelna vlast, ne može da bude baš toliko naivan ili nestručan. Sandra Petrušić