Građani kao žabe u kipućoj vodi

U rezoluciji od 15. septembra, Evropski parlament je Mađarsku nazvao imenom kojim je politikolozi širom Evrope već godinama označavaju – „izborna autokratija“. Slično ovome, po kriterijumima po kojima meri napredak zemalja na putu ka članstvu u Evropskoj uniji, Evropska komisija je u oktobru mesecu, u svom godišnjem izveštaju, zaključila da Srbija nije postigla napredak u oblasti slobode izražavanja, da je u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala dobila lošu ocenu, uopšteno u borbi protiv korupcije postigla samo ograničen napredak, a da je njena usaglašenost sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU značajno smanjena. Znajući stepen diplomatskog ustezanja EK u rečniku svojih godišnjih izveštaja, može se slobodno reći da su ocene koje je Srbija dobila veoma loše. Prema organizaciji Freedom House, od 2020. Vučićeva Srbija i Orbanova Mađarska nisu se više mogle karakterisati kao demokratije, već tzv. hibridni režimi. Situacija se tokom pandemije korona virusa nije poboljšala. Ono što ovu vrstu režima razlikuje od demokratskih je to što im nedostaje barem jedna od osnovnih karakteristika demokratija: slobodni izbori, zaštita osnovnih ljudskih prava i građanskih sloboda ili jednaka pravila igre za sve. Ali šta ih razlikuje od klasičnih autokratija? Ne razlikuje ih ništa, priroda im je ista. Istorija nas uči da će svaki autoritarni režim, ako mu to dozvolimo, vremenom zarobiti sve institucije i ukinuti građanske slobode. Ni građani Hitlerove Nemačke nisu jednoga dana legli da spavaju u demokratiji da bi se sutradan probudili u totalitarnoj diktaturi. U govoru koji je otvorio našu upravo održanu Beogradsku bezbednosnu konferenciju, Anastasija Garina, direktorka ruske organizacije Memorijal, koja je dobila Nobelovu nagradu za mir, objasnila je ovu istorijsku zakonitost na primeru savremene Rusije: „Korak po korak, svakoga dana, u svakoj sferi života, postajalo je sve gore i gore“. Prvo je građanima oduzeta sloboda govora, pa je ukinuta sloboda okupljanja, da bi se došlo do situacije gde represija nema granice, gde ljude kidnapuju i ubijaju, objasnila je Garina. Kao što je to slučaj sa Putinovom Rusijom danas, konačna instanca svakog autoritarizma je rat i agresija. Ako pogledamo izbliza, autoritarne lidere kao što su Putin, Lukašenko, Erdogan, Orban ili Vučić, krase neverovatne sličnosti. Svi oni imaju isti, netolerantan, nedemokratski sklop. Jedino se uslovi u kojima vladaju razlikuju, što čini da evropske autokrate za sada ne „moraju“ da pribegavaju brutalnim metodama kao njihove istočne kolege. U Srbiji i Mađarskoj se poslušnost trenutno još uvek osigurava apsolutnom kontrolom medija i preko klijentelističke mreže, gde režim na vlasti, uzurpirajući državne resurse, „kupuje“ socijalni mir. Brojni nezadovoljnici, koje režim na ovaj način ne može da pasivizira, odlaze u inostranstvo (preko 200.000 od 2012, što je za čitavih 25 odsto više nego u prethodnih deset godina), dok se jedan mali broj, čija borba neretko podseća na Don Kihotovu protiv vetrenjača, odupire. Jedan sam od retkih koji se u Srbiju vratio posle 20 godina provedenih u inostranstvu i ono što svakodnevno gledam podseća me na situaciju iz jedne pozorišne predstave o kojoj mi je u detinjstvu često pričao moj deda. Bogatašica osigurava poslušnost i naklonost svojih sugrađana novcima i svaki kojeg kupi mora da obuče žute cipele. Danas se Vučićeva Srbija žuti od cipela koje nose ljudi koje je kooptirao SNS režim. Neki od ovih modernih sluga (zaista nema prikladnije reči da se opišu) optužuju nas, iz slobodnog dela civilnog društva, da na svet gledamo isključivo iz prizme 1990-ih. Koliko god se trudili da to ne činimo, Vučićeva tabloidna propaganda nas u krvavu deceniju, sa jasnom namerom, stalno vraća. Ne samo da su uz svesrdnu režimsku podršku rehabilitovani ratni zločinci i njihova zlodela, nego su ključni ljudi iz Miloševićeve duboke države, smenjeni između 2000. i 2012. ponovo preuzeli važna mesta u srcu SNS režima. Kao što smo mogli videti prošle nedelje na konferenciji za štampu posle održanog Saveta za nacionalnu bezbednost, Vučiću izuzetno smeta kada ga nazivaju autokratom. Pored navedenih činjenica o prirodi njegovog režima, ovo je dodatan dokaz da on to zaista i jeste. Srpskom režimu smeta ne samo aluzija na sličnosti sa Putinovom strahovladom, već se i poruke sa naše međunarodne konferencije održane prošle nedelje sasvim ne uklapaju u sliku o ratu u Ukrajini, ili uopštenu sliku sveta, koju propagandna mašina vlasti svakodnevno širi kroz etar. Rat u Rusiji nije nikakav sukob između Rusije i NATO-a, kako Putinov i režim u Srbiji to pokušavaju da predstave, već se, kako smo mogli da čujemo od govornika iz Rusije i Ukrajine na Beogradskoj bezbednosnoj konferenciji, radi o imperijalističkom ratu diktatorske Rusije protiv demokratske Ukrajine. Neke od reakcija na naslov naše konferencije, „Autoritarizam kao uzrok rata…“ bile su da je on neumesan, i da njime provociramo aktuelnu vlast. Uz sve napore, nismo mogli da pronađemo još jednu evropsku državu gde bi ovakav naslov bio shvaćen kao namerna provokacija od strane organizatora (osim možda u Belorusiji ili Mađarskoj). Postoje tendencije da se režim Aleksandra Vučića normalizuje preko pokušaja da se kritičari iz civilnog društva, poput nas i partnerskih organizacija koje su nam se pridružile u organizaciji prošlonedeljne konferencije, označe kao politički ekstremisti. Ekstremizam nam se spočitava zato što tobože nismo spremni na saradnju sa aktuelnim vlastima. Ovo je naravno potpuno netačno. S obzirom na svoju autoritarnu prirodu, režim SNS odbija demokratski dijalog i svaki vid kritike označava kao politički ekstremizam. Jedan od osnovnih razloga postojanja organizacija poput naše je kritika državnih politika u oblastima kojima se bavimo. Samo da spomenemo jedan od poslednjih primera. Kada vlast SNS kritikujemo što, na primer, iako ne priznaje rusku aneksiju Krima, ne odlazi u Zagreb na prvi parlamentarni samit Krimske platforme, najnormalnije bi bilo da nam predstavnici vlasti na ove kritike argumentovano odgovore. Ova vlast ne samo da nije spremna na dijalog sa civilnim društvom već je, poput režima Nikole Gruevskog nekada u Makedoniji, zloupotrebivši Upravu za sprečavanje pranja novca protiv 37 kritičkih organizacija iz civilnog društva i oko 20 pojedinaca, u aferi „Spisak“ pre dve godine, pokrenula optužbe za pranje novca i finansiranje terorizma, koje su svi, uključujući međunarodne organizacije, EU, ambasadu SAD, označili kao „apsurdne“, „selektivne“ i „nesumnjiv čin zastrašivanja“. Ovakav vid nelegalne borbe protiv kritičara iz civilnog društva kao da direktno dolazi iz Orbanove ili Putinove kuhinje. Dokaz da se ova vlast neće zaustaviti samo na administrativnom zastrašivanju ove vrste su nedavna batinanja građana koji se mirno suprotstavljaju gradnji novog mosta na Šordošu kod Novog Sada. Teško je odrediti tačan trenutak kada je crvena linija posle 2012. prvi put pređena i kada je Srbija skliznula u suštinski drugi oblik vladavine nego onaj koji je imala pre dolaska SNS na vlast. Možda je to bilo još ranije, ali posle nelegalnih rušenja u Savamali i direktne politizacije policije, kao i izbornih manipulacija u proleće 2016, Srbija se bez ikakve sumnje nije više mogla nazivati demokratijom. Svaki autoritarni režim postajaće sve gori i gori ako mu to građani zemlje nad kojom vlada i njeni međunarodni partneri dozvole. U Srbiji je trenutna situacija upravo takva. Unutrašnji politički kapital za demokratsku promenu je slab, dok zapadni partneri igraju na kartu Aleksandra Vučića uzalud se nadajući da će Srbiju udaljiti od ruskog uticaja i prevesti preko Rubikona. Situacija sa demokratijom u Srbiji, Mađarskoj i ostalim izbornim autokratijama podseća na situaciju sa žabom u kipućoj vodi. Kao da su građane 2012. stavili u hladnu vodu koju je neko počeo polako da greje. Da li ćemo nastaviti u njoj da se kuvamo ili ćemo u jednom trenutku iz kipuće vode iskočiti, ostaje da se vidi. Autor je predsednik Međunarodnog savetodavnog odbora Beogradskog centra za bezbednosnu politiku