Enciklopedista, liberal

Ako bi se sutra pisala istorija liberalizma u Srbiji, ona se ne bi mogla zamisliti bez Vladimira Gligorova. Iz njegovih „ranih radova“, s početka 70-ih, vidi se da Vlada ne spada u one koji su bili ljuti marksisti da bi posle deceniju-dve postali liberali, niti će, što nije bio redak slučaj u Srbiji, ući u red onih liberala koji su se 90-ih premetnuli u ljute nacionaliste. Kritikovao je „socijalističku robnu proizvodnju“ i delegatski sistem, hvalio laissez-faire i pisao u prilog političkog pluralizma. Učestvovao je u studentskim demonstracijama 1968, mada nije bio u tzv. tvrdom jezgru. Slagao se sa zahtevima za više demokratije, ali ne i za više socijalizma; bliže mu je bilo „više slobode“ nego „više jednakosti“. Tri godine kasnije, 1971. dao je ostavku na funkciju u rukovodstvu Saveza studenata Jugoslavije. Ta vest je zabeležena čak i u Našoj reči, jugoslovenskom emigrantskom časopisu, sa čijim će se glavnim urednikom, Desimirom Tošićem, upoznati 20 godina kasnije, u novoosnovanoj Demokratskoj stranci. Vladimir Gligorov je bio jedan od „13 veličanstvenih“ utemeljivača DS-a i, što je malo poznato, čovek koji je sa Kostom Čavoškim najviše (u)radio na njenom osnivanju. Ubrzo će se, međutim, razići i sa Čavoškim i sa partijom. Glavni razlog je bila odluka Glavnog odbora da se odbiju razgovori sa kosovskim Albancima. Gligorov je snažno podržavao vladu Ante Markovića, ali je – u skladu sa svojim, desetak godina ranije formulisanim stavom – njegovom programu zamerao pokušaj da političke probleme rešava ekonomskim sredstvima. Zbog oštre kritike nacionalizma Gligorov se jako zamerio ovdašnjim vodećim intelektualcima. Nije prošlo mnogo, a Gligorov je 1992. napustio nacionalističkom euforijom zahvaćenu Srbiju, a odlasku su doprineli i ekonomski razlozi. Od 1994. skrasio se u Beču, u Institutu za međunarodne ekonomske studije. Do kraja života Vlada je praktično ostao u emigraciji. Ali iz Jugoslavije kao da nije odlazio. Nema ekonomiste u ovom delu sveta, pa ni u svetu, koji je bolje poznavao balkanski region. Bio je savetnik pojedinim vladama i političarima, pisao je za novine, manje ili više redovno, u svim eks-ju državama. Ipak, najčešće je boravio u Beogradu, tu je nezaobilazni sagovornik i autor (i u NIN-u, naravno), bio je stalni saradnik/kolumnista Peščanika i Novog magazina. Vlada se suvereno kretao ne samo u usko stručnim ekonomskim oblastima kao što su monetarna ili fiskalna politika, nego i kroz političke nauke, teoriju prava, istoriju, filozofiju. Prava renesansna ličnost. Kantove (prosvetiteljske) maksime o večnom miru i svetskoj državi bile su njegove ideje vodilje. Ali, često je navodio delove iz romana, poeziju, kao i replike iz filmova. Posle atentata na Zorana Đinđića napisao je da će se „vremenom težina tog ubistva sve više osećati“. Slično se može reći i povodom odlaska Vladimira Gligorova: gubitak je ne samo nenadoknadiv, nego će i njegova cena biti sve veća. Mijat Lakićević urednik u Novom magazinu