Svaka vlast koristi umrle kad joj je to potrebno

Više od pola veka palim sveće sahranjenima na Novom groblju u Beogradu, mojim precima i junacima prošlog doba. Tako sam nedavno, kad se obeležavao proboj Solunskog fronta, video isto što sam viđao i u vreme Titove epohe, kasnije tzv. demokratske, a gledam i danas, u vreme „nacionalne“ Vučićeve vlasti. Jer, koliko god da vremena prođe, sve je uglavnom isto, kao da je neko zaustavio „peščani sat“. Niko od današnjih visokih zvaničnika nije položio cvet na spomenike onima koje gotovo svakodnevno slave na TV ekranima, internetu, društvenim mrežama... Pa ni onaj koji se mesecima žali da mu nisu dozvolili samo da položi cvet na spomenik žrtvama u Jasenovcu. I ne samo to - Živojinu Mišiću, Radomiru Putniku, Nikoli Pašiću spomenike niko ne čisti, ne samo od lišća, već i od ptičijih „ostataka“. Nikad niko ni od zvaničnika, ni iz SANU nije posle ukopa zvanično posetio najskromniji nadgrobni spomenik čuvenog akademika Pavla i Milke Ivić, kao što nikada posle sahrane nije upaljena makar lojanica na grobu akademika, arhitekte Aleksandra Deroka, sa Bogdanom Nestorovićem jednog od projektanata velelepnog Hrama Svetog Save. Takva je „slika“ i ispred groba akademika Koste Todorovića, uglednog srpskog, jugoslovenskog i svetskog infektologa. Niko od zvaničnika posle sahrane akademika i lekara Vladete Jerotića nije mu doneo ni cvet, a kamoli venac... Odu oni ponekad, kad im neki pokojnici zatrebaju, da se ovekoveče pred kamerama i objektivima da bi dobili makar neku glasačku „mrvicu“. Tada ih uzdižu u nebesa i svojataju. I nije samo da ih zloupotrebljavaju, busajući se u samoproglašene rodoljubive grudi, već ne uvažavajući, valjda iz neznanja, ni ko su kamenoresci i umetnici koji su im ovekovečili spomenike: Bertoto, Dajc, Grasi, Meštrović, Mitrić, Stojanović, Kratohvil, Bodnarov... Nije normalno ni ko se sve sahranjuje u Aleji narodnih heroja na Novom groblju u Beogradu. Osim heroja, kojima je po nazivu tamo mesto, tu su i njihove supruge i deca... Jer, što bi za Aleju zaslužnih građana rekao pokojni Brana Crnčević – „ne idu zajedno vino i pivo“. Ali, porodica je ta koja se za sve pita i donosi konačnu odluku. Dokaz je i porodično grobno mesto komandanta u Drugom svetskom ratu i legendarnog oslobodioca Beograda Peka Dapčevića koji je, po sopstvenoj i odluci porodice, sahranjen izvan pomenutih aleja. S njim je sahranjena i njegova supruga Milena, čuvena jugoslovenska glumica. Isto važi i za Pavla Vuisića. Naravno, njihova grobna mesta svakako ne umanjuju ni značaj, ni ulogu koju su imali i trebalo bi da posluže kao primer svima koji - da li oni ili njihove porodice - pretenduju na sve „značajne“ grobljanske adrese. Ništa drugačije nije ni na Topčiderskom groblju u Beogradu. Dovoljno je pomenuti najskromniji spomeničak akademiku Isidori Sekulić, za koji je u zaveštanju sama ostavila pare. Nedaleko odatle je i grob dr Arčibalda Rajsa, koji je donedavno bio zapušten, a sada ga obilaze novi srpski rodoljubi. Da li će doći i to vreme kad se prošlost neće koristiti za jeftinu političku propagandu?