Nastavak talačke krize

Na dan kada je, posle najnovijeg veleobrta u permanentnom ratu unutar vladajuće Konzervativne stranke, prošle sedmice postao novi britanski premijer - peti u poslednjih šest godina, treći u nepuna dva meseca - Riši Sunak je, u prvom obraćanju javnosti, obećao da će s njim na čelu vlada povratiti „integritet, profesionalizam i odgovornost“. Neizgovorena ali svima očigledna implikacija bila je da te vrline kabineti dvoje njegovih prethodnika, Borisa DŽonsona i Liz Tras, nisu posedovali - što je belodana istina: u to je čitav svet imao priliku da se uveri. (Na stranu sad to što je i Sunak dve i po godine bio ministar finansija u DŽonsonovoj vladi, da bi tek ovog jula naprasno progledao pa podneo ostavku, što je onda pokrenulo sekvencu događaja koji su doveli do DŽonsonovog sunovrata.) A onda je, popunjavajući mesta u novoj vladi, Sunak na mesto ministra unutrašnjih poslova vratio Suelu Braverman (neki bi rekli Brejverman, ali se prva verzija čini bližom autentičnom izgovoru), samo šest dana pre toga nateranu na povlačenje s te dužnosti u kabinetu Trasove - nominalno zbog ozbiljnog kršenja ministarskog kodeksa, u suštini zbog sukoba s tadašnjom premijerkom - po kojoj će potom u otrovnom, ali u postavljanju dijagnoze tačnom pismu ostavke osuti tešku paljbu. I tako je Sunakovo zaklinjanje u integritet, profesionalizam i odgovornost već na samom startu dovedeno u pitanje. Zašto? Zato što ne postoji dobro obrazloženje zbog čega je, nepunu sedmicu nakon što je javnost saznala za samo naizgled sitno ogrešenje koje je Bravermanovu koštalo funkcije, ova pripadnica radikalno desne struje u torijevskim redovima nagrađena brzopoteznim povratkom u ministarsku fotelju. Jer, ili Sunak ne misli ozbiljno kad najavljuje da će se ministri pod njegovom komandom ponašati, za promenu, kao odrasli (i uravnoteženi) ljudi; ili je - a sve ukazuje da je to u pitanju - reinstaliranje Bravermanove bilo cena koju je morao da plati kako bi obezbedio podršku tog dela stranke za svoju kandidaturu za lidersku poziciju, što mu je automatski omogućilo i dolazak na premijersko mesto. U potonjem slučaju, i Sunak je onda, kao pre njega Dejvid Kameron, Tereza Mej, pa u izvesnoj meri i DŽonson, talac (Trasova je već spadala u otmičare) tog ekstremnog krila Konzervativne stranke, te njegovih moćnih podržavalaca iz sveta krupnog biznisa i desno orijentisanih medija: evrofobičnih Bregzit fundamentalista, antiimigrantskih militanata, pristalica drastičnog pooštravanja kaznene politike, zagovornika totalne ekonomske deregulacije i pretvaranja Britanije u evropski Singapur i drugih podjednako simpatičnih likova okupljenih na toj strani. Bravermanova je, pritom, reprezentativni primerak te sorte. Kao i njena prethodnica na mestu ministra unutrašnjih poslova Priti Patel - koja se, osim po šikaniranju podređenih u ministarstvu i stupidnim izjavama, pročula i po svojevremenom zalaganju za ponovno uvođenje smrtne kazne - bivša državna tužiteljka u vreme DŽonsonove vlade nepatvoreni je ideološki monstrum: iako i sama iz imigrantske porodice (opet poput Patelove), Bravermanova je opsesivno posvećena zatvaranju britanskih granica za sve one koje ona i njeni istomišljenici smatraju nepoželjnim. Do te mere da je prošlog meseca zaneseno izjavila kako „sanja“ početak operacije deportovanja odbijenih tražilaca azila s raznih strana sveta iz Britanije u Ruandu (a na osnovu sramnog sporazuma vlada u Londonu i Kigaliju, čiju realizaciju zasad blokira Evropski sud za ljudska prava) i naslovnu stranu Dejli telegrafa (uticajnog arhikonzervativnog dnevnika) na kojoj se o tom događaju izveštava. Ništa manje mračno nije zvučala ni ove sedmice u parlamentu, tokom rasprave o aktuelnom haosu u tranzitnom migrantskom centru Manston - haosu koga nije bilo pre njenog stupanja na dužnost u vladi Trasove: izložena kritikama ne samo opozicije nego i pojedinih torijevaca, govoreći o migrantima upotrebila je izraz „invazija“, što je termin koji u britanskom političkom kontekstu nepogrešivo implicira najezdu stranih osvajača. A zna se šta se s takvima radi. Rigidnost Bravermanove po pitanju migrantske politike bila je uzrok i pomenutog sukoba s Trasovom: dok je kratkotrajna premijerka, u skladu sa svojim ultraliberalnim ekonomskim shvatanjima, smatrala da ima osnova za podizanje godišnje kvote za prijem migranata, Bravermanova je bila izričito protiv. Samo se zgodno namestilo da se u isto vreme saznalo za ministarkinu krupnu indiskreciju: da je sa svog privatnog imejl naloga neke vladine papire koji u tom trenutku nisu bili namenjeni nikome izvan kabineta poslala torijevskom poslaniku DŽonu Hejsu (s namerom) i asistentu drugog poslanika (greškom), čime je narušila ne samo elementarna pravila digitalne bezbednosti, nego i ministarski kodeks, pa je formalno to poslužilo kao razlog njene ostavke, potom iskorišćene za pomenuti oproštajni napad na premijerku koja će već narednog dana i sama pasti. Dok se saznalo da Bravermanova nije prvi put narušila pravila (i to od one vrste kojih bi valjda pre svih drugih trebalo da se pridržava ministar zadužen za unutrašnju bezbednost zemlje) i dok i sama nije priznala da je i pre ovoga u više navrata koristila privatni mejl za službenu prepisku, te da su neki visoki funkcioneri torijevaca besni zbog njenog promptnog povratka u vladu, bilo je već kasno: njeno imenovanje bilo je gotova stvar, a zvanična partijska linija postao je stav kako „zaslužuje drugu šansu“, tim pre što je odmah priznala grešku i povukla se. Samo što se ta zvanična verzija ne poklapa s onim što o ovom slučaju piše čak i konzervativcima naklonjena štampa: transgresija Bravermanove ne svodi se samo na nepoštovanje bezbednosnih standarda. Ona je, naime, Hejsu - pripadniku tvrde struje u stranci koji je već izvesno vreme neka vrsta njenog neformalnog savetnika - poslala papire koji se tiču na vladi još neusaglašene imigracione politike, zbog čega ima osnova da se pretpostavi kako je to učinila da bi s krajnje desnog krila stranke preventivno bio izvršen pritisak na tadašnju premijerku i druge članove vlade da zauzmu oštriji kurs po tom pitanju. Bravermanova, dakle, nije bila lojalna premijerki, već svojoj ideološkoj agendi, pa nema razloga ni da se veruje kako će biti odanija Sunaku. I zato neki već sada predviđaju da je samo pitanje vremena kada će, već u ovako ranoj fazi na udaru s raznih strana, postati previše toksična da bi Sunak i dalje tolerisao njeno prisustvo u vladi. A to će onda značiti i da će mir (ili pre primirje) među torijevcima potrajati još kraće nego što se u prvi mah mislilo. To je svakako loša vest za Sunaka, koji se izgleda zalud trudio da kabinet sastavi vodeći računa o tome da udovolji svim strujama u stranci, i koga čeka neizmerno težak zadatak da zemlju koja je u ekstremno lošem ekonomskom stanju - budžetska rupa koju će biti nemoguće zakrpiti bez dodatnih odricanja i kresanja socijalnih programa procenjuje se na oko 40 milijardi funti; zato mnogi sa strepnjom očekuju s kakvim ekonomskim planom će 17. novembra istupiti ministar finansija DŽeremi Hant - postavi na noge. Ali je još mnogo gora za milione britanskih građana, koje su najpre rigidne mere štednje sprovođene još od Kameronovog vremena, pa negativni efekti Bregzita (pozitivni i dalje postoje samo u glavama bregzitovaca), i onda, kao coup de grâce, haos koji su u najkraćem mogućem roku svojim nesuvislim ekonomskim programom proizveli Trasova i društvo, sad već potpuno ne samo finansijski već i psihološki iscedili; a mogućnost da svojim glasovima tome najzad stanu na put neće imati još dve godine, koliko ima do narednih parlamentarnih izbora. (Ankete pokazuju da oko 60 odsto Britanaca podržava stav opozicije da bi odmah trebalo raspisati prevremene izbore, ali ne postoji zakonski osnov koji bi torijevce na to naterao ako ne žele - kao što ne žele, znajući da bi na njima bili zbrisani.) Sunakovim dolaskom na premijersku poziciju tlo jeste počelo da se smiruje - u poređenju s DŽonsonom i Trasovom, gotovo svako drugi na premijerskom mestu bi predstavljao pomak nabolje - ali to samo čini da se posledice pogubne 12-godišnje torijevske vladavine još bolje sagledaju, posebno u situaciji kad su i međunarodne ekonomske prilike poremećene u meri u kojoj to sada jesu. Velika Britanija je u velikim problemima, i više valjda niko nema nedoumica oko toga da će, pre nego što stvari jednog lepog dana krenu nabolje, tokom predstojeće zime - i ko zna još koliko posle toga - stanje prvo postati još gore.