Magla svuda oko nas

Samo da ne bude da nam predsednik kao prorok nije govorio šta će nas snaći. Još onda kada je upozoravao da su teški dani pred Srbijom, „ali im neće uspeti na da nas slome“, kad je priznao da ga more velike brige, da nije spokojan „jer se nalazimo između čekića i nakovnja“, kada je najavljivao da se nad našom zemljom nadvijaju gradonosni oblaci i da za Srbiju sledi najteži period od 1945. godine, kad je pominjao nove Staljingradske bitke i da ono što smo preživeli devedesetih nije tako strašno koliko će biti period koji je pred nama, ali da mi „nećemo biti bambi kojeg će da progutaju“, da sa Srbijom „neće ići lako kako su zamislili“ i da zato ona mora da se posveti sebi, da proizvodi dovoljno oružja, oruđa i municije, da se u narednom periodu bavi unapređenjem vojne industrije, da pored dosad uloženih sredstava izdvoji još mnogo više, da se spremi na svaki vid provokacije i da u narednih godinu dana obezbedi najviše bespilotnih letelica u regionu... I evo nas nadomak jedne od predsednikovih katastrofičnih vizija, na tankoj liniji, graničniku koji deli tako željeni mir i stabilnost od mogućeg ponovnog konflikta na Kosovu ili možda neke nove podele karata i nove dugotrajne neizvesnosti koja će možda zalediti konflikt ali i dijalog, pa i napredovanje Srbije ka Evropskoj uniji. Formalno, kao čin otpora uvođenju tablica sa oznakama RKS i odbijanju da se formira Zajednica srpskih opština ni devet godina posle potpisivanja Briselskog sporazuma, predstavnici Srba odlučili su da napuste Vladu i Skupštinu Kosova, institucije pravosuđa i policije i sve druge institucije na severu Kosova. Suštinski, javnost u Srbiji nema pojma zašto se sve ovako, baš sada, dogodilo. Predsednik je odlučio da se o ovoj najdelikatnijoj, najopasnijoj, predapokaliptičnoj stvarnosti zbog koje je otkazao sve važne sastanke u inostranstvu, podigao borbenu gotovost, razgovarao sa ambasadorima SAD, Kine i Rusije, pa pet sati sa Miroslavom Lajčakom i nekoliko sati sa patrijarhom Porfirijem, javnosti obrati u emisiji Hit tvit. Pa i to, valjda, nešto govori. Recimo, kako se jedna tragedija pretvara u farsu. Paradoks je, inače, da nema broja istorijski važnim obraćanjima „u kojima će predsednik reći sve“, iza kojih je ostajala još gušća magla i posle kojih ništa novo nismo čuli o pregovaračkom procesu, dijalogu, predlozima Srbije, ako ih je ikada i bilo, konačno o smislu nove destabilizacije i institucionalne krize na Kosovu i njenom epilogu? Da li to što je u Kosovskoj Mitrovici podeljeno hiljade srpskih zastava i plakata na kojima piše „ovo je Srbija“ treba da se čita bukvalno ili između redova. I da li je dobra računica da se zateže konopac do granice pucanja, a da se u stvari prikriva da li akcija napuštanja institucija na severu Kosova ima zaista veze sa tablicama ili su one samo povod da se francusko-nemački predlog za sporazum Beograda i Prištine, o kome se takođe ništa ne zna, stavi van snage jer je manje prihvatljiv od Briselskog sporazuma. Ništa o tome nismo saznali. Iako je svima jasno da je od devedesetih svaki novi sporazum manje prihvatljiv od prethodnog. Kupovina vremena za buduće pregovore rizičan je izbor u uslovima suspenzije dijaloga i neizvesnosti oko konačnog epiloga posle napuštanja institucija na severu Kosova. Pogotovo ako za to Srbija nije obezbedila moćnog saveznika. I da to nije Rusija. Sva ta pitanja nekako lebde u vazduhu ovih dana. Možda zato nije bilo previše entuzijazma, a ni ljudi pod kišobranima, na mitingu u centru Kosovske Mitrovice dok su sa govornice predstavnici Srpske liste pozivali na jedinstvo, tražili aplauz za hrabrog junaka i brata Milana Radoičića i podršku za Aleksandra Vučića. Izgleda da je u pravu novinarka Tatjana Lazarević kada kaže da su njeni sugrađani svesni da su svih ovih godina moneta za potkusurivanje, da su duboko instrumentalizovani i da im je uglavnom jasno da će i ova kriza trajati onoliko koliko je predvidela vlast u Beogradu. Ali toga nije bilo u Hit tvitu.