Dobro došli u eru megapretnji

Mnoštvo megapretnji dovodi u pitanje našu budućnost - ne samo naša radna mesta, prihode, imetak i globalnu ekonomiju, već i relativni mir, prosperitet i napredak ostvaren u proteklih 75 godina. Tokom prve četiri decenije po završetku Drugog svetskog rata, klimatske promene i gubitak radnih mesta zbog uvođenja veštačke inteligencije ljudima nisu padali na pamet, a termini poput „deglobalizacije“ i „trgovinskog rata“ nikome nisu bili na vrh jezika. Na globalne pandemije nije se ni pomišljalo - poslednja velika dogodila se 1918. Nakon što je sedamdesetih godina došlo do detanta u odnosima Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza, te američkog otvaranja prema Kini, ionako nizak stepen rizika od izbijanja konvencionalnog ili nuklearnog rata između velikih sila dodatno je opao. Privredni rast je bio robustan, ekonomski ciklusi su bili pod kontrolom, a recesije su bile kratkotrajne i plitke, s izuzetkom one u periodu stagflacije sedamdesetih godina, ali čak ni tada nije usledila dužnička kriza u razvijenim ekonomijama, jer su koeficijenti zaduženosti i država i kompanija bili niski. Nije bilo ni implicitnog duga u vidu penzija i troškova sistema zdravstvene zaštite, budući da je ponuda mlade radne snage bivala sve veća, a prosečna starost stanovništva povećavala se umerenom brzinom. Dobra regulacija i kontrola kapitala obuzdavali su amplitude u smenjivanju prosperitetnih i kriznih perioda, i umanjivali izglede za izbijanje velikih finansijskih kriza. Vodeće privredne sile bile su liberalne demokratije u kojima nije dolazilo do ekstremne političke polarizacije. Populizam i autoritarizam bili su ograničeni na inferiornu kohortu siromašnijih zemalja. Premota li se traka na 2022, odmah se uočava da smo danas preplavljeni novim, ekstremnim megapretnjama koje ranije nikome nisu bile na radaru. Svet je ušao u ono što nazivam geopolitičkom depresijom, gde (najmanje) četiri revizionističke sile - Kina, Rusija, Iran i Severna Koreja - osporavaju ekonomski, finansijski, bezbednosni i geopolitički poredak koji su Sjedinjene Države i njihovi saveznici kreirali nakon Drugog svetskog rata. Naglo je narastao rizik ne samo od rata velikih sila, već i od nuklearnog konflikta. U godinama koje slede ruski agresivni rat u Ukrajini mogao bi da eskalira u nekonvencionalni konflikt koji bi direktno uključivao NATO. Izrael bi, pak, mogao - a možda i Amerika - da pokrenu udare na Iran, koji je na putu da stekne nuklearnu bombu. Kako kineski predsednik Si Đinping dalje konsoliduje svoju autokratsku vladavinu, a Amerika pooštrava restriktivne trgovinske mere prema Kini, novi kinesko-američki hladni rat iz dana u dan postaje sve hladniji. Još gore, on bi lako mogao da preraste u vrući rat oko statusa Tajvana koji Si namerava da pripoji matici, i čiju je nezavisnost američki predsednik DŽo Bajden, sudeći po izjavama, spreman da brani. Za to vreme, nuklearnim oružjem opremljena Severna Koreja ponovo pokušava da privuče pažnju, ispaljujući rakete koje preleću Južnu Koreju i Japan. Sve i da se isključi pretnja nuklearnog konflikta, rizik da u budućnosti dođe do ekološke apokalipse stalno se uvećava, posebno s obzirom na to da se najveći deo priča o nultoj emisiji gasova sa efektom staklene bašte i ESG investiranju (misli se na skup standarda koji oblikuju korporativne politike u skladu s principima održivog razvoja, prim. prev.) svodi na greenwashing (simuliranje vlada i kompanija da se rukovode standardima zaštite životne sredine kada u stvarnosti to zapravo ne čine, ili direktno postupaju suprotno tome) - ili greenwishing (neprevodiva igra reči; ekološke puste želje). Nova „zelena inflacija“ (rast cena izazvan povećanim kapitalnim ulaganjima u ispunjavanje klimatskih standarda) već je u punom zamahu, jer se ispostavilo da pribavljanje sirovina (litijum, kobalt, nikl, grafit, mangan...) potrebnih za energetsku tranziciju zahteva mnogo skupe energije. Uvećava se i rizik izbijanja novih pandemija koje bi mogle da budu gore čak i od biblijskih pošasti, usled veze koja postoji između uništavanja životne sredine i zoonoza (bolesti koje se prenose sa životinja na ljude). Divlji svet koji nosi opasne patogene dolazi u sve bliži i češći kontakt s ljudima i domaćim životinjama. To je objašnjenje zašto još od početka osamdesetih prolazimo kroz period češćih i virulentnijih pandemija i epidemija (HIV, SARS, MERS, svinjski grip, ptičiji grip, zika, ebola, kovid-19). Svi dokazi ukazuju na to da će ovaj problem u budućnosti postati još gori. Ekonomska situacija nije ništa bolja. Prvi put od sedamdesetih naovamo, suočavamo se s visokom inflacijom i izgledima za recesiju - dakle, stagflacijom. A kada recesija nastupi, neće biti kratka i plitka nego duga i oštra, jer bismo u isto vreme mogli da se suočimo i sa majkom svih dužničkih kriza, usled naglo rastućeg koeficijenta privatne i javne zaduženosti u proteklih par decenija. Niski koeficijenti zaduženosti su nas sedamdesetih poštedeli takvog ishoda. I mada smo dužničke krize svakako iskusili i nakon kraha 2008. godine - posledice prekomernog zaduživanja domaćinstava, banaka i država - tad smo imali i deflaciju. Na šok na strani potražnje i kreditnu krizu bilo je moguće odgovoriti masovnim monetarnim, fiskalnim i kreditnim olakšicama. Danas se, pak, suočavamo s najgorim elementima i krize iz sedamdesetih i one iz 2008. Višestruki, uporni negativni šokovi na strani ponude koincidirali su s porastom koeficijenta zaduženosti na nivo viši čak i od onog iz vremena globalne finansijske krize. Kako inflatorni pritisci primoravaju centralne banke da pritežu monetarnu politiku uprkos tome što je recesija na pomolu, troškovi servisiranja dugova će otići u nebo. Starenje stanovništva implicira i masovna opterećenja javnog sektora - za penzije i zdravstvenu negu - koja nemaju odakle da se finansiraju, a velika su koliko i eksplicitni javni dug. Svako bi trebalo da bude pripravan za dolazak onoga što bi moglo ostati upamćeno kao Velika stagflatorna dužnička kriza. S druge strane, iako se centralne banke silno upiru da zvuče agresivnije, trebalo bi biti skeptičan prema njihovoj proklamovanoj spremnosti da se protiv inflacije bore svim silama. Jednom kad se nađu u dužničkoj klopci, moraće da trepnu. S ovako visokim koeficijentima zaduženosti, borba protiv inflacije izazvaće ekonomski i finansijski slom čije će konsekvence biti politički neprihvatljive. Vodeće centralne banke će imati utisak da nemaju drugog izbora do da odstupe, dok će inflacija, obezvređivanje novca, smenjivanja prosperitetnih i kriznih perioda, te finansijske krize postati još drastičnije i učestalije, što će voditi monetarnom i finansijskom haosu. Istovremeno, geopolitički konflikti i pitanja od značaja za nacionalnu bezbednost nastaviće da raspaljuju trgovinske, finansijske i tehnološke ratove, ubrzavajući proces deglobalizacije. Povratak protekcionizma i privredno rasparivanje Kine i Amerike će fragmentisati globalnu privredu, lance snabdevanja i tržišta, usled čega će širok spektar robe i usluga postati skuplji. Friend-shoring (izmeštanje proizvodnje u zemlje s kojima postoje dobri, prijateljski politički odnosi) je zamenio offshoring, a „bezbedna i fer trgovina“ slobodnu trgovinu. Vremenom će napredak u veštačkoj inteligenciji, robotici i automatizaciji voditi ukidanju sve većeg i većeg broja radnih mesta, čak i u slučaju da kreatori politika budu podizali visoke protekcionističke zidove. Ograničavanjem imigracije i zahtevima za povećanje domaće proizvodnje, visoko razvijene zemlje sa sve starijim stanovništvom kreiraće snažnije podsticaje za kompanije da usvajaju tehnologije čijom primenom se smanjuje potreba za radnom snagom, a u sve većoj meri su u stanju da obavljaju ne samo rutinske, već i kognitivne i kreativne zadatke. Na kraju bi čak i homo sapiens mogao da postane prevaziđen. Ove megapretnje uticaće na dodatno uvećanje nejednakosti u prihodima i bogatstvu, što je problem koji već sada snažno opterećuje liberalne demokratije (jer se oni koje je napredak ostavio daleko za sobom dižu protiv elita) i doprinosi uspostavljanju radikalnih i agresivnih populističkih režima u zemljama širom sveta. Deo objašnjenja za to što smo došli do ove opasne tačke je da smo glave predugo držali u pesku. Sada moramo da nadoknadimo propušteno. Bez odlučnih poteza vlada i privatnog sektora, kako na unutrašnjem tako i na globalnom planu, period pred nama manje će ličiti na one četiri decenije nakon Drugog svetskog rata, a više biti nalik periodu između 1914. i 1945. Ono što je počelo Prvim svetskim ratom i pandemijom španske groznice nastavljeno je krahom na Volstritu 1929. i Velikom depresijom, ozbiljnim trgovinskim i valutnim ratovima, inflacijom, hiperinflacijom i deflacijom, pa finansijskim i dužničkim krizama koje su dovele do slomova i bankrota. Na kraju su na vlast počeli da dolaze autoritarni, militaristički režimi u Italiji, Nemačkoj, Japanu, Španiji i drugde, da bi sve kulminiralo Drugim svetskim ratom i Holokaustom. Ako nismo spremni za sličnu sekvencu katastrofa, onda bi to moglo biti zato što je ona već pokrenuta. Autor je profesor ekonomije na Sternovoj školi biznisa pri NJujorškom univerzitetu © Project Syndicate, 2022.