Solo na BMV-u

Pre nego što će prošle sedmice skoknuti do Pekinga, u kome će zbog tamošnjeg rigidnog antikovid režima provesti jedva 11 sati (a direktan let od Berlina do kineske prestonice traje otprilike devet), nemački kancelar Olaf Šolc je u dnevniku Frankfurter algemajne cajtung i na sajtu Politiko objavio autorski tekst u kome je izneo svoje razloge za odluku da u ovom trenutku poseti Kinu. Svestan da je, namerom da u Kinu otputuje tako kratko nakon što je predsednik Si Đinping na 20. kongresu Komunističke partije Kine zacementirao apsolutnu vladavinu (i ne samo zato), iritirao mnoge u Evropskoj uniji, ali i koalicione partnere u vladi koju vodi - no izgleda uveren da ljutnja neće potrajati - Šolc je u članku insistirao na dve osnovne teze. Da je, budući da se Kina pod Sijem toliko promenila nagore, nužno promeniti način na koji Nemačka i EU Kini pristupaju; ali i da ta promena ne sme da vodi ekonomskom „rasparivanju“ poput onog kakvo je poslednjih godina u toku između Kine i Sjedinjenih Država - i da su to sasvim dovoljni razlozi da se poseta realizuje u ovom terminu. Pokušao je da evropske partnere, kao i Zelene i liberale (FDP) s kojima njegova Socijaldemokratska partija (SPD) sedi u vladi, umiri ukazivanjem na probleme u odnosima s Pekingom - od nepostojanja reciprociteta u pristupu tržištu onog drugog i Sijeve deklarisane ambicije da globalni proizvodni lanci vremenom postanu tehnološki zavisni od Kine, do standardnih tačaka sporenja kakva su pitanja ljudskih prava i Tajvana - ali to, reklo bi se, nije promenilo generalnu percepciju njegove pekinške misije: da, kao i njegova prethodnica Angela Merkel, i Šolc u Kini pre i iznad svega vidi ogromno i stoga neprocenjivo važno tržište za nemačke industrijske gigante. Što je tačka na kojoj se dobar deo njegove naoko razložne argumentacije razotkriva i kao na specifično nemački način neiskren i sebičan. Šta je to, iz evropske ali i iz berlinske perspektive, toliko sporno u Šolcovoj odluci da Siju baš sada ode na noge? Pa, kao u onoj dosetki, opširnost odgovora zavisi od toga koliko vremena ima onaj ko pitanje postavlja. To što se kancelar u Pekingu obreo jedva par sedmica nakon Sijevog kongresnog obogotvorenja i to što Peking, zbog toga što ne čini dovoljno na obuzdavanju ruske zbog agresije na Ukrajinu, u principu trenutno nije poželjna destinacija za jednog istaknutog zapadnog lidera, već je samo po sebi problematično. Ali kada se zna da je u koalicioni sporazum o formiranju aktuelne nemačke vlade ušla odredba kojom se Kina, osim kao partner i konkurent, definiše i kao „strateški rival“; da su i Zeleni i FDP bili protiv posete (najotvorenije ministarka spoljnih poslova Analena Berbok); te da je Šolc odbio francuski predlog da bi u Peking, ako je već rešio da ide, trebalo da otputuje zajedno s predsednikom Emanuelom Makronom, kako bi se pred Sijem i na taj način pokazalo da kineska nastojanja da vodeće evropske sile podeli neće uspeti - postaje jasnije zašto je Šolcovo soliranje podiglo toliku prašinu i kod kuće i u EU. Niko ne dovodi u pitanje Šolcovu ocenu da je politiku prema Kini potrebno prilagoditi izmenjenim okolnostima, jer je Sijev abrazivni pristup pokazao da je Zapad bio ekstremno naivan kada je računao s tim da će tesnim ekonomskim povezivanjem s Kinom vremenom u njoj steći pouzdanog i fer partnera koji to partnerstvo neće pokušati da zloupotrebi. Isto važi i za insistiranje da se Kini mora jasno staviti do znanja da zaboravi na ambicije o uspostavljanju globalne hegemonije ili nekakvog novog svetskog poretka u čijem središtu bi bio Peking. Ali nakon što je upravo Nemačka pokazala do koje mere je na pogrešnim temeljima bila postavljena njena višedecenijska politika prema Rusiji - zbog čega sada, u okolnostima agresije na Ukrajinu i posledične energetske krize, posredno ili neposredno trpi čitava Evropa - Šolcova blic-poseta Kini, uz ostalo, sugeriše da Berlin lekciju nije naučio; i da bi stoga čitava EU, kao što se sada našla u nevoljama zbog preterane zavisnosti od ruskih energenata, u slučaju neke buduće konfrontacije - oko Tajvana, recimo - na sličan način mogla da se nađe u nebranom grožđu, na primer usled prekida u snabdevanju retkim metalima kojima Kina obiluje, a bez čije su primene mnoge moderne tehnologije nezamislive. Šolcova odbrana odlaska u Peking na uverljivosti u očima mnogih gubi i zbog tajminga dve nedavne odluke: jedne na osnovu koje je, opet uprkos protivljenju koalicionih partnera i više ministarstava, kancelarski ured progurao saglasnost za prodaju manjinskog paketa vlasništva nad jednim terminalom u hamburškoj luci kineskoj državnoj kompaniji Kosko (izvorni plan bio je da se Kinezima proda i veći udeo, ali se pod pritiskom od toga odustalo), i druge kojom je - uz ignorisanje upozorenja obaveštajnih službi da se to ne čini - vlada dala zeleno svetlo za prodaju fabrike poluprovodnika Elmos, koju će preko svoje švedske ekspoziture takođe kupiti jedna kineska firma. Oba posla sad mnogima deluju kao Šolcovo ugađanje Kinezima. Ali sve i ako nije tako, njegovu principijelnost po pitanju odnosa prema Pekingu u pitanje definitivno dovodi okolnost da je - kao što je redovno radila i Merkelova, koja je za 16 godina na vlasti 12 puta posetila Kinu - na put poveo i veliku privrednu delegaciju, u kojoj su bili predstavnici ikoničkih nemačkih kompanija poput Dojče banke, Simensa, Bajera, BASF, Folksvagena, BMV-ea i drugih. Kao što za Gardijan primećuje Noa Barkin, američki stručnjak za kinesko-nemačke odnose: „Teško je (Kinezima, prim.) držati pridike o Rusiji, Tajvanu i ljudskim pravima dok u susednoj sobi sede direktori koje ste poveli da bi razgovarali o ulaganjima.“ Što je jedan način da se konstatuje kako se neke stvari teško menjaju ili se ne menjaju nikako: šta god inače govorili, vodećim nemačkim političarima interesi nemačkog kapitala ostaju najveća svetinja. Vladan Marjanović