Povratak prežaljenih

Za NIN iz Kopenhagena Neizvesnost je potrajala do duboko u noć posle zatvaranja 1.347 glasačkih mesta širom Danske, te Farskih ostrva i Grenlanda koji su pod njenim suverenitetom. Na parlamentarnim izborima 1. novembra, od 4,2 miliona Danaca s pravom glasa njih 84,1 odsto glasalo je za ukupno 14 partija, od kojih je 12 na kraju ušlo u parlament, preskočivši cenzus od dva odsto (poseban raritet predstavlja to da će u novom sazivu 44 odsto poslanika činiti žene, što je istorijski rekord). Blok predvođen socijaldemokratama na kraju je dobacio do 90 mandata, što je apsolutni minimum za ostanak na vlasti u 179-članom parlamentu. Poslednji, 90. mandat, namaknut je bukvalno u poslednjem, stotom procentu prebrojanih glasačkih listića. Ali da bi se bolje razumeo epilog ovih izbora neophodno je vratiti se u vreme prošlih, održanih u junu 2019, na kojima je vlast iz ruku „plavih“ (stranaka desne orijentacije) prešla u ruke „crvenih“ (partija levog centra i levice). Nekoliko dana pre tih izbora, uvidevši da će teško zadržati mesto premijera, lider tada vladajuće plave koalicije i vođa liberala Lars Leke Rasmusen predložio je da nova vlada bude sastavljena od koalicije četiri partije sa sredine političkog spektra - liberala i konzervativaca s desne, te socijalista i radikala s leve strane. Bio bi to presedan u danskoj politici, jer bi „blokovska“ podela bila podređena svenacionalnoj politici. Ideja je bila primamljiva, ali nije zaživela. Kad su leve stranke, predvođene socijaldemokratama, dobile izbore, nova premijerka Mete Frederiksen neočekivano je formirala jednopartijsku vladu. To je retkost u danskoj politici, a pređašnja takva iskustva su bila loša, pa su mnogi politički komentatori predviđali da će i nova vlada pasti, najkasnije do početka 2020. To se nije desilo, ali su zato ranije ove godine radikali - dakle jedne od partija levog bloka - premijerku Frederiksen naterali da novi izbori budu održani osam meseci pre redovnog termina. Veliki broj ministara za nepune tri i po godine vladavine socijaldemokrata jednostavno se pokazao nedovoljno kvalifikovanim da zemlju izvedu na put nakon ekonomskog kolapsa usled pandemije, rata u Ukrajini, energetske krize i galopirajuće inflacije; nisu pomogle ni učestale rokade ministara. Desna koalicija je pak u mesecima nakon izbora 2019. doživela pravo rasulo - a posebno liberali. Inger Stojberg, prethodno ministarka za imigraciju i integraciju u Rasmusenovoj vladi, najpre je prošlog decembra zbog kršenja Evropske konvencije o ljudskim pravima u vreme dok je bila na dužnosti (njena manje ili više otvoreno rasistička politika bila je posebno usmerena protiv muslimana) osuđena na dva meseca kućnog pritvora; zatim je napustila liberale; da bi pre četiri meseca osnovala partiju krajnje desnice, Danske demokrate. Rasmusen je takođe napustio liberale i osnovao novu partiju, Umerene, koji stoje na sredini političkog spektra i ne pripadaju nijednom od dva tradicionalna bloka. Do pred same izbore Rasmusen nije hteo da se izjasni da li će njegovi poslanici podržati crvenog ili plavog kandidata za premijersko mesto; Stojbergova je, shodno orijentaciji svoje nove partije, najavila da će podržati plave. Kada su napuštili liberale, većina političkih komentatora predviđala je skori politički kraj i Rasmusenu i Stojbergovoj. Međutim, na ovim izborima oboje su se vratili na scenu, i to na velika vrata: pravi povratak otpisanih. Predizborna kampanja donela je obnavljanje Rasmusenove ideje iz 2019: sada je Frederiksenova bila ta koja je predložila savez crvenih i plavih. Radikalima je to odgovaralo jer im je obećavala mesta u novoj vladi; ali plavi - liberali i konzervativci - nisu znali kako da se postave prema predlogu premijerke. S jedne strane, želeli su celu vladu za sebe (skoro pa manično podržavani od tri nacionalističke partije krajnje desnice); s druge, politički komentatori su jasno ukazivali da će im tako nešto teško poći za rukom, te da će, ako prihvate ispruženu ruku premijerke, bar imati pokojeg ministra u novoj vladi. Na kraju su plavi na izbore izašli ujedinjeni u stavu da odbijaju koaliciju s crvenima. No, zato su Rasmusen i Umereni bili prezadovoljni kompromisnim premijerkinim predlogom, računajući da će ih poslanička mesta koja će osvojiti direktno staviti u centar zbivanja i omogućiti da usmeravaju politiku zemlje u naredne četiri godine. U poslednjoj televizijskoj debati svih partijskih lidera dva dana pre glasanja Frederiksenova je pozvala Rasmusena da u novoj vladi bude ministar zdravlja, dok mu je lider liberala Jakob Eleman-Jensen ponudio povratak u matičnu partiju. Rasmusen je sa širokim osmehom ponavljao kako se ispostavlja da je ono što je predlagao pre skoro četiri godine i što tada nije bilo prihvaćeno sada pravi put za Dansku. Crveni blok Frederiksenove, sačinjen od pet partija koje su prešle cenzus, skupio je 90 mandata, minimum potreban za pobedu - s tim da su od tog broja socijaldemokrate same osvojile 50, što im je najbolji rezultat u poslednjih 20 godina. Plavi blok, sačinjen od šest partija koje su prešle cenzus, na čelu sa liberalima Eleman-Jensena, skupio je 73 mandata; Stojbergova i njeni ultradesničari 14. Pritom je čak svaki treći od plavih mandata pripao trima partijama krajnje desnice: situacija slična onima u novije vreme viđenim i u drugim zemljama i Skandinavije i Evrope. Konačno, 16 mandata pripalo je Umerenima. „Podvig koji jasno poručuje i crvenom i plavom bloku da Danci žele neblokovsku politiku u naredne četiri godine“, poručio je u prvom obraćanju Rasmusen, nesumnjivo veliki pobednik ovih izbora. Frederiksenova je u pobedničkom govoru ponovila ono što je govorila i u kampanji: da želi vladu koja će uključivati i partije desnice i Rasmusenovu stranku. Konzervativci u to ne veruju, dok su liberali i Rasmusen spremni na saradnju. Nova vlada treba da bude oformljena do 1. decembra, i sada predstoje komplikovani pregovori o njenom formiranju. Čemu Danci mogu da se nadaju u naredne četiri godine? Smanjenja poreza će u nekom obliku sigurno biti, jer je likvidnost građana osetno oslabila od pandemije naovamo. Da li će oni sa najnižim primanjima, uključujući penzionere, biti jedini koji će osetiti poreske olakšice teško je reći, ali njihove šanse su najveće. Drugo, Danska je veliki izvoznik zelenih tehnologija, posebno kad je reč o vetroparkovima. Političari obećavaju - a zavisnost od ruskog gasa ih na to i tera - da će već 2023. zemlja postati energetski nezavisna, i biti u stanju da izvozi energiju u druge skandinavske zemlje i susednu Nemačku; te najave utemeljene su na planu izgradnje novih gigantskih vetroparkova. Strah od Vladimira Putina, zbog potencijalnog napada na baltičke zemlje, takođe je ujedinio danske političare u stavu da u narednom periodu treba više ulagati u vojsku i odbranu zemlje. To uključuje kupovinu novih američkih lovaca umesto istrošenih F16 - što je aranžman koji će još više učvrstiti bliskost s Amerikom i NATO. Zdravstvo će, a posebno psihijatrija, takođe biti u fokusu nove vlade; planira se školovanje i zapošljavanje dodatnog broja lekara, dok će oni koji već rade u zdravstvu dobiti osetne povišice. Tu je i poljoprivreda, posebno stočarstvo: proizvodnju je potrebno unaprediti tako da se značajno smanji nivo emisije ugljen-dioksida u tom sektoru, što je preduslov da Danska ostvari klimatske ciljeve na čije ispunjenje se obavezala kao potpisnica Pariskog sporazuma o borbi protiv klimatskih promena iz 2015. Ta transformacija će biti izuzetno skupa - ali što pre se to postigne, smatraju stručnjaci, veća će biti i mogućnost plasiranja danskog znanja i iskustva na stranim tržištima. Prema istraživanjima UN, Danci su poslednih godina stalno u samom vrhu liste najsrećnijih naroda na svetu. Da li će to ostati u naredne četiri godine umnogome zavisi od političara izabranih na tek završenim izborima. Političari poverenje u ovoj maloj zemlji teško stiču, a lako ga gube. Zbog toga se neki od njih već raduju izborima za četiri godine. Goran Vuk inženjer i doktor saobraćajnih nauka