Svaki umetnik treba da bude u sukobu sa svakom vlašću

Odavno je već ovde, a poneko se još pita kada se vratila iz Kanade. Svom moćnom bagažu uloga od Nataše Rostove, s kojom je kao student ušla u Narodno pozorište, dodala je brojne rediteljske postavke kao i zvanje redovnog profesora na Akademiji umetnosti u Beogradu. Vratila se filmu i televiziji, ali pre svega pozorištu. Stručni žiri međunarodnog festivala glumaca Zaplet 14 u Banjaluci, proglasio je nedavno Draganu Varagić (65) za najbolju glumicu festivala za ulogu Majke u predstavi Naš sin, autora i reditelja Patrika Lazića u Hartefakt produkciji. Predstava je na redovnom repertoaru Hartefakt Kuće u Bulevaru Despota Stefana 7 u Beogradu. Odmah posle izvođenja u Banjaluci, glumačka ekipa je otputovala u Prištinu da bi se predstavili tamošnjoj publici u okviru međunarodne pozorišne manifestacije Kosovo Theatre Showcase. Predstavu su gledali i inostrani novinari i kritičari, pa tako britanska kritičarka Nataša Tripni, koja piše i za The Stage, kaže: „Sve troje glumaca prenose kompleksne skrivene emocije svojih likova…tamo u toj sobi postoji ljubav, i to je razlog zašto toliko boli. Postoji posebna sirovost u nastupu Dragane Varagić, majčinski nemir ispisan na njenom licu dok snažno udara rukom o sto.“ Nemački list TAZ takođe pominje predstavu u sklopu prikaza celokupnog ovogodišnjeg festivala u Prištini: „Nekim gostima festivala iz zapadnoevropskih metropola, diskurs je možda delovao malo zastareo. Ali svako ko se setio da je Evroprajd šetnju kroz Beograd ove jeseni Vlada prvo otkazala zbog navodnih bezbednosnih razloga, a onda dozvolila u mnogo manjoj meri, prepoznao je goruću aktuelnost teme.“ I kao poseban kuriozitet, predstava Naš sin je odigrana i u Gnjilanu, pa je to, posle 23 godine, bilo prvo gostovanje neke srpske predstave u ovom gradu na Kosovu. Kad pobedite na međunarodnom festivalu glumaca u Banjaluci, a godinu dana pre toga se vratite iz Los Anđelesa sa filmskom nagradom za najbolju epizodnu ulogu, kao da demantujete česte primedbe o manjku uloga za glumice u zrelim godinama? Ovo je ohrabrujuće što ste rekli; ipak moram da kažem da nema dovoljno ženskih uloga, ne samo uloga za glumice mojih godina. A to nam svedoči i istorija pozorišta. Zato u svetu anglosaksonskog pozorišta - o kome najviše znam, pa ga zato uzimam kao primer - već odavno postoji ohrabrivanje da se angažuje sve više rediteljki, i da sve više žena dobije podršku da vode pozorišta. Preokret mogu da naprave i mlade dramaturškinje, od naših da spomenem od Tanje Šljivar i Tijane Grumić pa do vrlo mladih - Mine Milošević, Vide Davidović... Ovde bih želela da spomenem Boška Milina, čuvenog profesora. One godine kada nisu dodeljene Sterijine nagrade i u oblaku pozorišnog skandala spominjani razni razlozi za to, Boško Milin je izabran za novog selektora Sterijinog pozorja. Kao čovek izuzetnog znanja, rafiniranog umeća i tihe hrabrosti, odlučio je da odgovori na celokupni izazov nastale situacije. NJegova selekcija iznenadila je mnoge, jer je na Sterijino pozorje doveo mlade i dotad uglavnom neafirmisane. Kažu bilo je svega u toj selekciji, ali svedočimo da poneki od onih koji su se tu našli danas s punim pravom režiraju i pišu za naše najveće pozorišne kuće, uvodeći i nova razmišljanja o pozorištu. S njima je došlo i više ženskih uloga. Izuzetno mi je drago da sarađujem sa mladom ekipom i da me oni vide kao deo stvaranja nekog njihovog, novog pozorišta. To se odnosi i na film, naročito kratki, gde me je mlada rediteljka Ivana Todorović dovela do scenarija Meline Pote Kada sam kod kuće i tako do nagrade u Los Anđelesu. Ili saradnja sa Bojanom Babić koja je napisala i režirala neobičnu, čudesno preteće tihu, Divljač... Odigrala sam ove godine divne ženske uloge. Tijana Grumić je napisala u Flekama jednu pojavu neverovatne topline, mudrosti, hrabrosti i psovanja, a Kraljica u Zaljubljenom Šekspiru vrca od stopardovskog humora, paradoksa, i vere u život, i to onaj kojeg se odrekla da bi vladala. Majka u Našem sinu, za koju sam dobila nagradu koju spominjete, jeste rolerkoster emocija koji prožima želja i sposobnost da bar donekle razume vrtlog u kome se našla. To su sve uloge koje prepliću svoje suprotnosti u pokušaju da ih pomire. Predstava Naš sin nije samo vaš glumački iskorak, već i suočavanje sa jednom autentičnom ispovednom pričom o tome kako je jednom gej mladiću u jednoj običnoj beogradskoj porodici. Šta vas je u toj priči dirnulo, iznenadilo, pogodilo? Koliko je teško biti različit u netolerantnom društvu. I koliko je usamljena borba svih onih koji još nemaju kome da se okrenu da podele svoje strahove, želje, ljubavi, radost života ili borbu da sutra drugima bude lakše. Strašni su oni pozivi na nasilje pre i za vreme Europrajda. I kad vi počnete da upozoravate na to, onda se i na vas sruči deo verbalnog nasilja, naročito na društvenim mrežama. Teško je izdržavati te pritiske i pretnje. U našem komadu sin je otišao da živi u drugoj zemlji. Zar je toliko teško uvideti zašto najveći deo evropskih zemalja nema ovaj problem, a kakve zemlje ga imaju? Majku koju igram, nekad slobodoumnu rok i pank sledbenicu, sposobnu i empatičnu predstavnicu generacije koja se nije bojala sveta, zatičemo na kraju komada kao tragičnu ličnost. Uvek se zapitam kad se završi komad, šta bi se u nastavku desilo sa likom? Ova majka je žena koja ume da stane i da razmisli, ume da se regeneriše i doraste do izazova. Za nju ima nade. Ono što ovaj komad čini posebno zanimljivim je priča o porodici čiji članovi žive svoje zasebne živote, ali su i dalje vezani jedni za druge. Oni su svi negde okej ljudi, ima dovoljno ljubavi među njima, i vi vidite koliko bi im svima bilo mnogo lepše i lakše kad bi umeli da naprave taj jedan korak koji bi im svima vratio slobodu. Ali oni nemaju više snage da se ispravno suočavaju sa teškoćama. Između ostalog, rat je potrošio mnoge emotivne, psihološke i intelektualne zalihe. U komadu svedočite o jednoj generaciji koja ne može da se seti čime je to nekad verovala u boljitak. Lično, hoću da verujem da to blago poverenja u život, ljude, svet, dobre namere, solidarnost, zajednički rad i interes, ljubav... pokopano nerazrešenim traumama iz prošlosti, čeka da se neko od nas probudi i objavi da je i dalje vredno boriti se da se tako živi. Ili smo možda umrli, kako pisac Edvard Bond upozorava, a da to još i ne znamo. Danas se hvalimo novim temama koje osvajaju domaće pozorišne scene, zauzimaju umetnički prostor. Vi igrate predstavu Naš sin u jednom povećem stanu u centru Beograda, pretvorenom u scenu sa publikom, što je do juče bilo nezamislivo. Šta je dobro u tome, šta vas ostavlja ravnodušnom? Svako pozorište koje postavlja pitanja, koje ume da otvori neuralgičnu tačku bez poučnih davanja odgovora, jeste pozorište koje je uzbudljivo. O moći i ograničenosti ljudskog bića pišu i Sofokle i Šekspir i Čehov... Bivamo rođeni i umiremo, i između te dve tačke u vremenu gradimo i razgrađujemo države, zakone, zemlju na kojoj živimo... Velika literatura nas podseća koliko je veliko prostranstvo i u nama samima i oko nas koje još ne saznajemo. Velike teme kojima se bavi daju mogućnost da ih svako vreme otvara na svoj način. Čemu su vas naučile godine provedene u Kanadi kad je reč o slobodi u društvu, u porodici? Pre svega da se nasilje ne toleriše. Da postoje institucije kroz koje ostvarujete svoja prava ili tražite zaštitu. Da je moj glas na izborima važan, i da je glasanje moja građanska dužnost. Da postoji konstantni napor društva da promoviše jednakost bez obzira na nacionalnu, versku, rasnu ili seksualnu opredeljenost. To su rečenice koje ćete naći u svakom oglasu za posao svake firme. Da su univerziteti centri za razmišljanje i deljenje obrazovanja u kojima školujete mlade generacije svesne svojih građanskih obaveza i prava. Tu se studenti okupljaju, debatuju i odlučuju o kandidatima na izborima, odnosu prema obrazovanju i kulturi, spoljnoj i unutrašnjoj politici, ekonomiji. Plagijati su svuda znak da je obrazovni sistem u ozbiljnom problemu i tamo se izuzetno strogo sankcionišu. Imate softver koji svaki fakultet koristi i koji vam odmah „vrati“ šta je gde uzeto bez obeležavanja izvora, i Senat kao nezavisno telo koje odlučuje o kazni. Plagijat se smatra izuzetnim kršenjem akademske čestitosti, a o kršenju zakona i lažnim diplomama da i ne govorim. To ne postoji. Od čega, po vašem mišljenju i iskustvu, zavisi tolerancija u društvu? Da li se tolerancija u Kanadi i tolerancija u Srbiji mogu porediti? Tolerancija zavisi od vaspitanja, obrazovanja i politike. Ne može se porediti, jer se u Kanadi zakonodavni sistem poštuje, i funkcioniše, pa kroz institucije možete da regulišete svoja prava. Šta je za vas najmanje osvojena, a šta najviše osvojena sloboda u našem društvu danas? Iliti, šta je najmanji a šta najveći stepen slobode koju ispoljavamo u društvu danas? Za mene je najvažniji odnos prema nasilju. Od društvenog do porodičnog, nasilje se kod nas toleriše. Sloboda od nasilja je elementarna sloboda od koje zavise sve druge. Šta je za vas najveća pretnja u našem društvu danas – kriminal, korupcija, odsustvo empatije među ljudima, nehumanost, nepoštovanje zakona, nebriga za vodu i zemlju, nacionalizam... Ako su društvu potrebniji poslušni nego profesionalni, onda je društvo u problemu. Nema čime da se razvija u pravom smeru. Ali se zato razvija u obrnutom - korupcija, kriminal, nacionalizam... Moja prijateljica, ugledna beogradska univerzitetska profesorka, tvrdi da je njena generacija žena bila suštinski slobodnija nego njene studentkinje danas. I to ilustruje brojnim primerima iz rada i ponašanja današnjih devojaka. Koje stege najviše osećate kao žena ovde i danas? Složila bih se. Besplatno školovanje, besplatni zdravstveni sistem, više žena u politici i na rukovodećim položajima... više se putovalo i saznavalo o drugima van granica. Obrazovanje je bilo na visokom nivou. Bili smo okrenuti svetu i svet prema nama. Naša traumatska prošlost i nerešen odnos prema ratnim zločinima, nesankcionisanje društvenog i porodičnog nasilja, nemaština, godine pod sankcijama, nemogućnost putovanja što znači nemogućnost komunikacije i razmene sa svetom, osećaj izolovanosti i odbačenosti, rast korupcije i kriminala, kultura koja ne može da se probije kroz sve ovo a finansijski je na izdisaju... to su uslovi u kojima rastu generacije studenata kojima predajem. Moji studenti - govorim uopšteno, ne o sadašnjim - uglavnom su manje putovali, i uglavnom svet doživljavaju više neprijateljski nego prijateljski, ono što ne razumeju radije će odbaciti nego ispitati, ne veruju više da obrazovanje može da omogući posao, sadržajniji život, nove ideje i mogućnosti, bolje razumevanje i sebe i okoline. A i kako bi kad su okruženi primerima lažnih diploma, surovom i sirovom komunikacijom! Treba mnogo da vam veruju pa da prihvate kad kažete da načinom koji vi predlažete i koji uključuje rad, znanje, timski rad, umeće razrešavanja konflikata - možda mogu da urade nešto važno za svoj život, a onim kojem svedoče svaki dan, nažalost, ne mogu i to je sigurno. Šta je za vas lično najveća osvojena sloboda? Da budem svoja. I ranije sam bila takva, i tako donosila odluke, od privatnih do profesionalnih, ali uvek sam bila impulsivna. A sad sam osvojila strpljenje. Ono mi daje mogućnost da primetim da uvek imam bar dva izbora. Tu slobodu vam daju i godine, jer čim bolje razumete matricu sopstvenog života, tačnije razaznajete i svoj odnos prema drugima, i obrnuto. Ne morate da gradite svoj život ako nećete, a ako hoćete - divno! To vam omogućava da više dajete nego uzimate, što vas čini radosnijom. Manje ste osetljivi na nevažne stvari, pa imate više vremena i energije da se bavite onima koje su vam važne. Strpljenjem osvojite slobodu da koristite vreme i prostor kako vi hoćete, a ne kako morate. Kako objašnjavate činjenicu da je kultura u Srbiji mnogo veća i važnija nego što joj to omogućava minorna stavka u budžetu Srbije? To je nasleđe koje se još nije do kraja istrošilo. Entuzijazam još postoji. Potreba takođe, i kod nas i kod publike. Kako doživljavate glumce u funkciji politike, vidite li to kao svojevrsnu prodaju, ili ne? Glumci, kao i svi drugi imaju pravo na svoje političko mišljenje, ali nemaju pravo da se time finansijski okoriste. Isto kao i političari. Kad bi društvo u tome bilo striktno, a to je izgleda teško jer nam sudstvo ne funkcioniše, možda bi nam se vratilo uverenje da politika služi narodu a ne da njime gospodari. Koliko je vladajući sistem vrednosti po meri vašeg vrednosnog sistema? Sve što uključuje nasilje je van mog vrednosnog sistema. Moji studenti kojima sad predajem ne znaju kako je izgledao svet bez pametnih telefona, bez instant lajkova i sažetih informacija. Pitam se šta je to važno što bih želela da im prenesem iz onog sveta, a šta je važno da požurim i naučim od njih. Moj zadatak je i dalje da im pomažem da što bolje žive i rade u svetu koji ih realno okružuje. Moj zadatak je isto da, baš zbog virtuelnog sveta kome su toliko izloženi, stalno podsećam na empatiju; da ako vi i ja stavimo ruku slučajno na upaljeni šporet, i mene i vas će boleti isto, bez obzira da li pripadamo ili ne istim nacijama, rasama, seksualnoj orijentaciji... Može li umetnik da živi u skladu sa svojim sistemom vrednosti i da ga ne pogađa, materijalno ni moralno, ako je umetnikov sistem u raskoraku sa vladajućim sistemom vrednosti? Svaki umetnik treba da bude u sukobu sa svakom vlašću, jer zadatak umetnosti i jeste da ukazuje na negativne pojave da bi se promenile, a talenat će da preživi. A ako počne jako da vam se ljulja unutrašnji sistem vrednosti zbog prejakog pritiska spolja, onda počnite da se profesionalno bavite politikom i kandidujte se za predsednika države ili osnujte svoju stranku. Ili idite u drugu zemlju i počnite sve iz početka. Ili radite u Crvenom krstu i migracionom centru i ponovo poverujte da možete da promenite nečiji život nabolje. Ili postanite učitelj u selu na vrhu planine. Ili sedite na obalu reke i meditirajte i čekajte da vam se kaže šta je od svega ovoga vaša opcija. Ali nikad ne prestanite da verujete da život može biti bolji i da to zavisi od vas. Radmila Stanković