Sanjam da se imperija raspada

Neogotski stil se retko viđa na kitnjastim fasadama austrougarskih svetovnih zgrada iz „Lepe epoh“ koje krase istorijski centar ovog zapadnoukrajinskog grada. Uzimajući u obzir duhovne asocijacije neogotike, čovek se pita nisu li se izvorni vlasnici današnjeg pozorišta „Les Kurbas“ u Lavovu šalili kada su baš nju izabrali za spoljni ukras svog raskošnog kabarea, otvorenog 1912. Dok obilazimo teatar, mlada i crvenokosa Oleksandra Šutova mi pokazuje mračan hodnik u kome je dragocen detalj pozorišne istorije - mesto na kome je gips otpao i otkrio francuski natpis „Gran revi d dans“ (Grand revue de danse), uz objavu da će Harita i Enrike izvesti svoj „Španski ples”. Više nema nekadašnjih prelepih električnih lustera i bela farba prekriva raskošne murale i pozlatu, ali impozantna unutrašnjost kupole je netaknuta i još može da impresionira svakog ko u teatar zakorači. To važi i za stotine izbeglica koje su ovuda prošle nakon što je Rusija 24. februara napala Ukrajinu i naterala milione da beže ka zapadu. „Ušli bi i iznenadili se time što su u pozorištu“, priseća se Šutova kako je pozorišna veličanstvenost uspevala da makar na tren razgali traumirane, gladne, umorne i ožalošćene koji su ovde našli utočište. Donjecko akademsko oblasno dramsko pozorište u Marijupolju, koje je služilo kao sklonište kada su ga ruske snage bombardovale 18. marta, tragični je simbol ukrajinske izbegličke krize. Ali skoro sva pozorišta u neokupiranoj Ukrajini promenila su namenu u prvim mesecima rata, i nudila pomoć i utočište izbeglicama umesto predstava. Teatar „Les Kurbas“ dobio je ime po najvažnijem ukrajinskom pozorišnom reditelju 20. veka, ubijenom u Staljinovoj čistki ukrajinske inteligencije 1937. Steklo je i domaću i međunarodnu reputaciju maštovitim, poetičnim i filozofskim produkcijama. Kada je izbeglička kriza eksplodirala, 44 radnika pozorišta morala su odmah da delaju. „Dvadeset petog februara smo se sastali i razgovarali o tome šta možemo da učinimo. Promislili smo i odlučili da teatar pretvorimo u utočište“, kaže Šutova. Pozorište nije imalo neophodnu opremu i odmah je zatražilo pomoć. „Na fejsbuk-stranici smo objavili da pravimo skrovište. Za samo tri sata pojavilo se mnoštvo ljudi koji su nam doneli dušeke, mikrotalasne pećnice, električna kuvala… To je bilo fantastično.“ Osoblje je pripremilo pozorišnu scenu za prijem dece. „Postavili smo stepenice pored scene, i po njoj rasporedili krevete. Bilo je mnogo knjiga, igračaka i bojica.“ Odrasli su živeli pod veličanstvenom kupolom, zbog čije se izuzetne akustike i šapat čuje širom pozorišta. Teatar „Les Kurbas“ je nastavio program u aprilu, i skinuo sa repertoara predstavu zasnovanu na Zločinu i kazni Dostojevskog. Počeo je rad na scenskoj adaptaciji istorijskog romana Zahar Berkut, dela čuvenog ukrajinskog pisca Ivana Franka o ukrajinskom selu koje se u 13. veku brani od invazije mongolskih hordi. Još jedan lavovski teatar koji je otvorio vrata izbeglicama, smešten je u zgradi podignutoj kada je Lavov bio deo imperije - ali ovaj put ne austrougarske, već sovjetske. Akademski dramski teatar „Lesja Ukrajinka“ zauzima deo velikog katoličkog manastira izgrađenog 1909. Od 1945. Lavov više nije bio deo Poljske, pripojen je Ukrajinskoj sovjetskoj socijalističkoj republici, i Crvena armija je bila rastrošna pretvarajući manastir u pozorište s 400 mesta, balkonom i rotirajućom scenom. Dimitro Zahorženko, bradati 35-godišnji upravnik pozorišta, vodi me u obilazak „Lesje Ukrajinke“ nazvane po poštovanoj ukrajinskoj pesnikinji, dramskoj spisateljki i aktivistkinji sa kraja 19. i početka 20. veka, veoma značajnoj za gradnju ukrajinskog nacionalnog identiteta. Dizajn i unutrašnja dekoracija teatra pripadaju konzervativnom klasicizmu popularnom u staljinističko vreme. Zahorženko prezire taj stil kolonijalnog okupatora. Pokazuje mi sobe visokih tavanica u kojima je sastančio KGB i u kojima su tokom poseta spavali generali Crvene armije. Kao i u drugim ukrajinskim pozorištima nakon ruske invazije 24. februara, šezdeset troje zaposlenih „Lesje Ukrajinke“ odlučilo je da odmah odustane od predstava, počne da prima izbeglice i pomaže im. Zaposleni su odlazili na železničke stanice da izbeglice dočekaju, dovedu ih i smeste u podzemno sklonište teatra. Pozorište je takođe organizovalo autobuse koji su izbeglice vozili u Poljsku. U skloništu, televizijski program nije bio dostupan i da se izbeglice ne bi dosađivale Zahorženko i njegovi saradnici su im puštali snimke pozorišnih predstava. Nisu očekivali da će privući mnogo gledalaca. Očekivali su da će možda poneko hteti da pogleda ponešto. Zaprepastilo ih je koliko su interesovanja snimci izazvali. „LJudi iz Marijupolja i Harkova, koji su upravo prošli kroz pakao, odredili su doba dana u kome će to gledati. I svaki put kada bi došao moj red da u skrovištu provedem nekoliko sati, prilazili bi mi i pitali me šta smo hteli ovom ili onom predstavom, zašto smo nešto uradili ovako a ne onako. Jedan stariji par mi je čak prilazio sa spiskom pitanja. Bio sam zapanjen. Video sam koliko predstava može da znači čak i pod takvim okolnostima. To je bio jedan od razloga zbog kojih smo rešili da nastavimo izvedbe.“ Drugi razlog je bio taj što je i gradska uprava, koja finansira „Lesju Ukrajinku“, požurivala teatar da ponovo postane to nakon što je tri meseca bio skrovište. „Lesja Ukrajinka“ je nastavila da izvodi komade koji su bili na repertoaru pre invazije 24. februara, ali je rat razorio njihov značaj. „Nakon jedne izvedbe sam pitao našeg glumca Viktora Čuka, koji je igrao glavnu ulogu, kako se osećao, budući da mu je to bio povratak na scenu. Rekao je da mu je na sceni bilo čudno i uznemirujuće, jer ljudi umiru, jer mu je otac na frontu, u veoma opasnoj zoni, a on glumi u beznačajnoj predstavi. Besmisao je bio potpun. Zato smo pokušali da zajedno nađemo način da govorimo o ratu.“ Zahorženko kaže da je pozorište ranije postavljalo predstave o ratu i ruskoj okupaciji Krima 2014, ali i da je ovo za njih bilo sasvim novo iskustvo. „Nismo znali kako da napravimo bilo šta. Samo smo probali nešto. Samo smo pevali neke pesme, čitali neku poeziju ili delili naše ratne priče.“ Plod je bilo delo Imperium delendum est (Imperija mora pasti), koje Zahorženko opisuje kao „nešto između koncerta i pozorišne predstave“. „U početku smo samo hteli terapiju za nas same, za naše glumce, za našu publiku, i bilo je mnogo mržnje i besa. Nismo hteli da budemo žrtve, već borci, i zato je bilo mnogo urlanja, glumci su urlali, psovali, plakali i smejali se. Bilo je veoma, veoma intenzivno. Naša publika je činila isto. Bilo je potpuno… Ne mogu to da uporedim s bilo kojim drugim iskustvom.“ Imperija mora pasti se predstavila na međunarodnom pozorišnom festivalu u francuskom Avinjonu, gde je pobrala silnu hvalu, a veliko interesovanje je izazvala i u Poljskoj i Nemačkoj. Produkcija se seli u Rumuniju, pa opet u Francusku. Zahorženko kaže da je rat promenio njegovo gledište o svrsi teatra. „Uvek smo pokušavali da shvatimo širu sliku, ali posle 24. februara počeo sam da mislim da je svrha pozorišta jednostavnija - da spoji ljude kako bi delili iskustva.“ Maja Harbuzjuk, v. d dekana Fakulteta kulture i umetnosti na Univerzitetu Ivana Franka u Lavovu, istražuje pozorišnu istoriju i teoriju, i kaže da su predstave poput Imperije tipične za pravac kojim je ukrajinska pozorišna produkcija pošla od ruskog napada 24. februara. Te se predstave veoma razlikuju od onih koji su pisane i izvođene nakon ruske okupacije Krima 2014. „Od 2014, kada je na istoku počeo rat, gradili smo narativ prihvatanja, mirenja razlika i potiskivanja jezika mržnje. Po mom mišljenju, dok nije počeo opšti rat, ukrajinski teatar je bio tolerantniji nego ikad. Kada je opšti rat počeo, pozorište je dobilo novu svrhu i jezik. Taj bih jezik nazvala jezikom mržnje, jer ta emocija živi u Ukrajincima u ovo ratno doba i iznutra ih razara. Teatar mora da nađe način da kanališe tu veliku silu mržnje.“ Ratnu pozorišnu produkciju Harbuzjuk opisuje kao veoma hibridnu formu koja kombinuje muziku, satiru, grotesku, dokumentarnu dramu, ponekad i humor. U Imperiji se jeziva svedočenja ljudi koji su izgubili najbliže tokom okupacije Hostomela smenjuju sa muzičkim intermecima. Međutim, ne stvaraju samo glumci-autori ukrajinski ratni teatar. Stvaraju ga i dramski pisci poput Natalije Vorožbit, Nine Zahorženko, Irine Garec, Natalije Blok, Lene LJagušonkove, Anastasije Kosodij, Dimitra Levickog, Dena Humenija, LJudmile Timošenko, Julite Ran, Jane Zelenske i Ane Halas. Olga Macjupa pripada mlađoj generaciji ukrajinskih dramskih pisaca. Studirala je srpskohrvatsku književnost na Univerzitetu Ivana Franka, i 2011. je odbranila doktorsku tezu o savremenoj srpskoj drami. Pisala je o dramama Milene Marković, Milene Bogavac, Maje Pelević, Filipa Vujoševića i Biljane Srbljanović. „Zanimao me je rat - kako su rat i stanje posle rata prikazani u srpskoj dramaturgiji“, rekla je Macjupa u telefonskom razgovoru koji je vodila iz svog poljskog doma. Macjupa sada piše snažne drame o ratu u njenoj sopstvenoj zemlji; o aroganciji, predrasudama i imperijalnim ambicijama koje su do rata dovele. U komadu Fragmenti slagalice, koji je naručila Američka fondacija za međunarodni teatar, naratorka opisuje podsmeh i osude koje su ona i još tri ukrajinske devojke pretrpele kada su pre 2014. letovale na Krimu, uključujući i opaske ruske pevačice u noćnom klubu koja ih je čula da govore ukrajinski. Agresivna pevačica u noćnom klubu: Na kom to jeziku kreštite? Na poljskom? Jeste li iz neke zabiti? Marička: Govorimo ukrajinski. Agresivna pevačica u noćnom klubu: To nije jezik. Samo je prazno kreštanje. Jezik vam je užasan, polupečeni zapadnjaci. Postoje samo Rusija i ruski jezik. Rusija će biti svugde. Docnije u komadu naratorka kaže: Sanjam da se imperija raspadne, da država poput Rusije prestane da postoji. Nije čudo što je zovu tamnicom naroda. Ovaj tekst je čudan. To je ne-tekst. Ranije nikada ne bih napisala takvo nešto. Čini mi se da mrzim. Želim da se oduprem mržnji, ali nešto se dešava mom telu, mom umu, mojoj svesti. Pretpostavljam da je loše. Sve se vratilo na nultu tačku. Ili se u meni rađa srednjovekovni čovek? Milovan Mračević Prevod: Marko Lovrić