Skupština kao Mordor

Teško je to opisati, morate da doživite... možda kao Mordor. Tim poređenjem je prošle nedelje, na pitanje kako bi ukratko opisala atmosferu na zasedanju Skupštine Srbije, odgovorila Jelena Jerinić, članica poslaničke grupe Zeleno - levi klub, Ne davimo Beograd, Moramo i profesorka ustavnog prava na Univerzitetu Union. Uprkos poređenju svog novog radnog mesta sa zemljom tame iz Gospodara prstenova DŽ. R. R. Tolkina, za NIN kaže da nije previše iznenađena tretmanom kome su predstavnici opozicije podvrgnuti od strane vladajuće većine. „Sigurno nismo očekivali da će nas dočekati raširenih ruku i da ćemo jedni druge argumentima da ubeđujemo. Mi smo se prijavili za ovo, bili smo spremni za različite proceduralne zloupotrebe u korist vladajućeg režima“, kaže. Ono što nisu znali, jeste kakva će tačno metodologija biti primenjena. A spisak načina na koji se poslanici opozicije dovode u neravnopravan položaj je dugačak – od selektivne primene Poslovnika kod davanja reči i pozivanja na povredu Poslovnika i repliku, preko isključivanja mikrofona, do omalovažavajućih lekcija o (navodnom) nepoznavanju Poslovnika... Evo i jednog konkretnog primera kako se demonstrira nadmoć vlasti od koje potiču svi predlozi koji dolaze na dnevni red: „Recimo, ja govorim dva minuta o Starom savskom mostu, što je trećina vremena koju poslanička grupa ima u načelnom pretresu, pa ministar Vesić odgovara 15 minuta, jer ima neograničeno vreme. Onda ja nekako dobijem repliku, iako se to veoma retko dešava. Govorim još dva i po minuta i tih pola minuta se oduzima od vremena poslaničke grupe, a ministar Vesić govori još 15 minuta, odnosno, dobije pravo da govori koliko hoće.“ Zapanjujući je nivo prostakluka, pogotovo u odnosu prema ženama. Vidite li neki cilj u tome? Zar nije parlament već dovoljno obesmišljen i ponižen? Ništa nije slučajno, sve je isplanirano i sve poruke ciljaju neku ciljnu grupu. Poslanici vladajuće stranke se primarno ponašaju kao članovi stranke, oni nisu ni narodni poslanici, ni predstavnici građana, to nisu ni žene, kada govorimo o poslanicama SNS-a koje targetiraju poslanice opozicije. Identitet je članstvo u političkoj partiji, sve je podređeno tome. I svako od njih ima tačno određenu ulogu – postoje oni koji dovikuju, oni koji mogu da se jave za reč, oni koji su prisutni zbog broja... Ima li bilo kakve komunikacije među vama izvan sale? Da li vam se neko obratio posle uvreda, neka koleginica, možda? Ne. To nas često pitaju, jer je ranije, čini mi se, postojala praksa da ljudi normalno komuniciraju. Mi nemamo kontakt. Fizički smo odvojeni od poslanika SNS-a, retko kad možemo da ih sretnemo, a kad ih sretnemo, oni se uvek kreću u grupama. To je kao neka vojnička organizacija. Ne vidim razliku između toga kako se ponašaju poslanici i poslanice SNS-a. Poslanice SNS-a takođe dovikuju i vređaju. Možda nisu toliko glasne, ali to čine. Mislim da postoji vrlo dobro napisan scenario i da se po tom scenariju postupa. Šta mislite da je cilj ovolike radikalizacije u startu, gde nema čak ni fingiranja spremnosti na demokratski dijalog? Da li je to priprema terena za raspisivanje prevremenih izbora? Ne mislim da ovo što se dešava u parlamentu ima izbornu motivaciju, to je prosto pokazivanje dominacije. Na neki način, to je i zastrašivanje i marginalizacija i predstavljanje opozicije u javnosti kao nedovoljno sposobne i stručne da se u toj situaciji snađe. To je deo dugoročne kampanje. Ne mislim da možemo očekivati parlamentarne izbore u nekom skorijem periodu. Kao što ih, s druge strane, možemo očekivati u bilo kom trenutku, ako se pojavi potreba za spajanjem sa izborima na nekom drugom nivou. Šta u takvim uslovima možete da uradite u parlamentu? Postoji li opasnost da, umesto da prenosi sednica doprinesu boljem informisanju građana, dođe do dodatne stigmatizacije opozicije, naročito s obzirom na mantru u kojoj vas dovode u vezu sa Belivukom? Nismo imali iluziju da ćemo ulaskom u parlament dobiti ogroman prostor. Ostaje ono što radimo kao aktivisti, ono što radimo na nivou grada, kao odbornička grupa. Rekli smo i na početku i to je nekima delovalo šaljivo, da ćemo biti jednom nogom u parlamentu, jednom na ulici. Recimo, kad govorimo o rušenju Starog savskog mosta, koje je najaktuelnije – mi jesmo dobili nekoliko minuta da o tome govorimo u plenumu i jeste to došlo do nekih ljudi, ali, u narednom periodu ćemo organizovati i akcije na koje su ljudi navikli kada je u pitanju NDMBGD. To jeste logičan nastavak onoga što ste radili, vezano za Savamalu i Beograd na vodi, ali ovde je potreban brz rezultat. Može li ovako apatično društvo da se suprotstavi brisanju dela istorije i izazivanju saobraćajnog kolapsa? Savamala je početak urušavanja sad već urušene pravne države. Kad je to prošlo, izgleda da svaka nezakonitost može da prođe. S druge strane, iako deluje da su ljudi apatični, da nemaju vremena da se bave javnim problemima, javnim politikama, čini mi se da, kada zaista problem dođe u njihovo dvorište, spremni su da se organizuju. I to možemo da vidimo svuda u Srbiji, u Novom Sadu, u Kosjeriću, gde je ljudima praktično kamenolom došao u dvorište, u Majdanpeku... Mislim da je Stari savski most u dvorištu svih Beograđana i da to jeste pitanje koje može ponovo da mobiliše veliki broj ljudi. Da li ovakav početak rada parlamenta, koji je doveo do zajedničkih nastupa opozicije, otvara mogućnost za neki malo bolje koordinisan opozicioni rad? Recimo, inicijativu za osnivanje anketnog odbora o Savamali podneli ste i vi i Narodna stranka. Zar to ne bi bilo jače da je urađeno zajedno? Postoji svakako prostor i postoje dogovori. Na poslednjoj konferenciji za medije, koja je bila reakcija na grozne uvrede i seksističke izjave, tu su bili predstavnici svih opozicionih poslaničkih grupa i svi su potpisali zajedničko saopštenje. Svakako da koordinacija može da bude bolja i mislim da je to neophodno, posebno kad se opozicija od strane vlasti smešta u isti koš. Očigledne su programske razlike među poslaničkim grupama, ali sigurno da postoje pitanja koja su zajednička i oko kojih može da postoji saradnja. Očekujete li da će biti osnovani anketni odbori koje su tražili Marijan Rističević i grupa poslanika SNS, među kojima i onaj koji se odnosi na vas i dovodi vas u vezu sa albanskim lobijem? Način na koji su predlozi pisani, za razliku od naših, štreberskih, koji iza sebe imaju ozbiljna istraživanja i ozbiljan rad, ali i predloga nekih drugih poslaničkoh grupa, pokazuje da je cilj bio da se obesmisle početne akcije opozicije. U toj, čini mi se, brzopletosti i nepromišljenosti, predložili su da u anketnom odboru bude po jedan član iz svake poslaničke grupe, što bi značilo da bi poslaničke grupe koje su se izjasnile kao opozicija imale većinu. Ne očekujem da to dođe na dnevni red, a ako bi došlo, moguće da bi bilo korišćeno samo u svrhu rasprave na plenumu. Ali, ako bi ti anketni odbori bili obrazovani, bilo bi zanimljivo učestvovati u raspravi. Inače, nema u našoj parlamentarnoj praksi mnogo formiranih anketnih odbora. Bilo je desetine predloga, ali ih je samo nekoliko obrazovano, a za neke se ne mogu naći ni informacije da li su završili rad. To sredstvo parlamentarne borbe pre svega je i dizajnirano da služi opoziciji, jer vlast ima druge načine da utvrđuje činjenice i okolnosti u određenim slučajevima. Oni dominiraju u stalnim radnim telima, pa bi bilo koje od tih pitanja mogli da postave i u njima. Ali nije ovde cilj da se utvrđuje da li smo mi stvarno strani plaćenici, nego da se to javno kaže. Aktivno ste se kao organizacija protivili izmeni Ustava. U izveštaju EK, međutim, usvajanje ustavnih amandmana ocenjeno je pozitivno. Ministarka pravde nedavno je rekla da je Venecijanska komisija usvojila pozitivno mišljenje o predlozima sudskih zakona koji bi uskoro trebalo da dođu na dnevni red parlamenta. Bili smo protiv izmene Ustava, pre svega zbog načina na koji je vođen konsultativni proces. Izmene Ustava su jedna od stavki u Akcionom planu za odgovarajuće poglavlje u pregovorima o priključenju sa EU i Evropska komisija je procenila da je ta stavka ispunjena. Mi ne možemo da očekujemo da će neka međunarodna organizacija, bilo da je to EU ili Savet Evrope, rešavati naše probleme. Oni te stvari posmatraju apstraktno. Postoje nekakvi zadaci, a država je takođe dužna da po istom Akcionom planu nacrte zakona iz tih oblasti šalje Venecijanskoj komisiji na mišljenje. Možete da vidite da se mišljenja svih međunarodnih organizacija za vreme trajanja ove vlasti uvek predstavljaju kao pozitivna. Ako nisu pozitivna, onda se napadaju te organizacije da rade protiv Srbije. Stvara se imidž nepogrešivosti SNS, koja uvek dobije pozitivno mišljenje Venecijanske komisije. Istina je da Venecijanska komisija uopšte ne daje pozitivna i negativna mišljenja. To je savetodavno telo Saveta Evrope koje razmatra nacrte propisa onda kada ih država uputi i ispituje usklađenost tih nacrta sa nekim veoma široko postavljenim evropskim standardima. Ako nešto baš iskače iz tih standarda, onda će u izveštaju biti napomenuto. Ni na jednom mestu nećete naći „dajemo pozitivno mišljenje“, ili „odbijamo ovaj nacrt“. Odakle onda izjava ministarke? Ministarka Maja Popović objavila je na Tviteru da je dobila pozitivno mišljenje pre nego što je sama Venecijanska komisija objavila mišljenje na svom sajtu. To je bilo, čini mi se, 24. oktobra. Prošle su skoro tri nedelje, i dalje nema prevoda mišljenja Venecijanske komisije, niti je ono objavljeno na sajtu Ministarstva pravde. Razlog je što u njemu postoje vrlo ozbiljne kritike. Komentarišu se konkretne odredbe, ali, kada pogledamo sve to na generalniji način, glavne kritike odnose se na uticaj koje Ministarstvo pravde zadržava u odnosu na pravosuđe - u odnosu na pitanja sudskog budžeta, sudskog poslovnika i sistematizacije radnih mesta u sudovima. Ministarstvo pravde zadržava presudnu kontrolu, što onda može da može da ima uticaj na nezavisnost pravosuđa. Komentarisane su još neke odredbe koje su dosta važne zato što iz njih može da se vidi da postoji mogućnost za obračunavanje sa političkim neistomišljenicima u okviru pravosuđa, ali i van njega. Na primer? Način na koji je, recimo, definisan tzv. nedozvoljeni uticaj na sudije je preširok, tako da ne obuhvata ono što je uobičajeno u Evropi, a to je da i sudovi mogu trpeti neku argumentovanu i stručnu kritiku. Tako da će ispasti da ovde samo predsednik Republike može da kontroliše sudske postupke. Naravno, karikiram, ali je zaista preširoka definicija i mi vidimo mogućnost da se to koristi i protiv opozicije i protiv organizacija civilnog društva kada bi na bilo koji način komentarisali presude sudova. Takođe, sudijama se zabranjuje „političko delovanje na drugi način“. To je, recimo, način kontrole neposlušnih sudija koje bi se drznule da učestvuju u javnom životu, komentarišući, recimo, zbivanja ili neke mere javne politike, na način koji nekome ne odgovara. Naravno da sudije ne treba da se bave politikom u profesionalnom smislu, da ne treba da budu članovi političkih partija, da ne budu nosioci drugih javnih funkcija - ali to ne znači da sudija, koji je takođe građanin ove države, ne može da izrazi svoje mišljenje. I naravno, ostaju i primedbe koje se tiču tzv. istaknutih pravnika, što je bila glavna zamerka Venecijanske komisije i kad je Ustav donošen, ali je bila ostavljena rezerva da postoji mogućnost da se zakonskim uređivanjem taj politički uticaj izbegne. Venecijanska komisija ukazuje da je taj politički uticaj omogućen kroz ulogu skupštinskog Odbora za pravosuđe u procesu nominovanja istaknutih pravnika. Kad smo razgovarali sa članovima Venecijanske komisije rekli smo da naravno da ne očekujemo da će sami zakoni doneti unapređenje u smislu nezavisnosti pravosuđa, posebno kada tužilački zakoni dođu na red, ali ovi zakoni, ovako kako su definisani, ostavljaju taman toliko prostora za politički uticaj koliko je dovoljno za vladajuću stranku. Vlast ovako postiže dva cilja – još jedna recka se stavlja, ispunjava se još jedan uslov iz akcionog plana, a s druge strane zadržava se politički uticaj, samo na nešto drugačiji način. Ponovo smo imali priču o atentatu na predsednika Srbije, ozbiljnu pretnju Danasu, izjavu Vojislava Šešelja da bi Rada Trajković mogla biti ubijena kao Oliver Ivanović. Gde smo stigli i koliko treba da se plašimo? Što se tiče navoda o atentatu na predsednika Srbije - to se već mnogo puta dešavalo na isti način. To se najavi, sam predsednik izađe pa kaže da se zaista priprema atentat, što bi moglo da deluje kao upozorenje atentatorima da pobegnu. Nekako zamišljam da i u drugim državama nosiocima najviših funkcija može da se desi da im je život ugrožen, ali ne vidim da se na ovako transparentan način o tome izveštava, a posebno je to čudno u državi u kojoj je vlast toliko netransparentna po svim drugim pitanjima. Mislim da su pretnje kritičarima vlasti ozbiljnije, možda ne neposredno od ljudi koji ih izreknu, već zbog opasnosti da se stvori raspoloženje u kome je moguće čak i da budu napadnuti na ulici. Mislim da je u tom smislu strah opravdan, jer niko od nas ne može da očekuje da bi nas država zaštitila. Mi nemamo poverenje da bi, kada bi opet neko bio vezan kao u Savamali i zvao policiju, policija zaista došla i da bi Tužilaštvo reagovalo. Mi smo, i naši aktivisti, bili predmet tzv. SLAP tužbi, ali i različitih prekršajnih prijava. Vodi se nekoliko sudskih postupaka, gde su na drugoj strani funkcioneri SNS i sa njima povezana preduzeća, kao što je Milenijum tim, koji je tužio NDMBGD zbog vesti o privatizaciji Instituta Goša. Sada se pokazuje da smo bili u pravu, Goša se ruši zbog izgradnje stambenog kompleksa. Zbog toga što smo obavestili javnost o tome, mi smo dobili tužbu za povredu ugleda firme Milenijum tim na 100.000 evra, a Dobrica Veselinović koji je govorio na TV o toj tužbi još jednu tužbu na isti iznos. To su postupci koji traju, zahtevaju vreme, nose određene troškove. To nije isto što i fizička pretnja, ali jeste neki vid pritiska i zastrašivanja. Inicijativa NDMBGD je u procesu transformacije i promene imena. Šta to podrazumeva i kada ćete prestati da nas mučite ovom skraćenicom? Skupština NDMBGD je donela odluku o prerastanju u političku stranku i ušli smo u taj proces, s tim da kod nas stvari traju duže jer nam je veoma važna interna demokratija. Mi gradimo stranku od početka, a način na koji će biti organizovana neće mnogo ličiti na postojeće političke stranke. Što se tiče imena, postoji posebna grupa koja se time bavi. Sva sreća, pravnici nemaju pristup toj grupi tako da ni ja ne znam koje su opcije, ali svakako će biti vrlo jasna naša programska orijentacija, tj. zeleno-leve ideje i sigurno da neće imati Beograd u nazivu, zato što se organizacija širi. Bićemo politička stranka, ali ostaje i aktivistički deo priče. NDMBGD neće prestati da postoji, jer smo svesni da se neke stvari ne mogu rešiti samo na jedan način. Tako da – skraćenica ostaje. Vera Didanović