Krug dvojke

Sasvim približno, centar višeugla što ga čine putanje „kruga dvojke“ pada negde oko Terazija. A kada se tu, malo bliže Londonu, spusti onaj žuti čovečuljak iz Gugl mepsa, dočekuje ga sasvim pristojan velegradski prizor. Ali, kako je čovečuljak tu poslednji put bio 2013, danas taj centrum in centro Beograda nije isti, već pokazuje upadljive znake opalosti. S obe strane Kralja Milana, izlozi proređenih trgovina više ne skrivaju zaustavljenost u vremenu, izbačenost iz tokova mode i prometa, pa ni svoju zanemarenost. Kupci se ne dozivaju niti mame, nema dosetki, maloprodajnih operacija i manipulacija, no ima prašine, nehaja i mrzovolje. Neke su trgovine davno zatvorene, prelepljene drevnim plakatima, prebojene slojevima grafita, neke godinama po zatvaranju još stoje kao izbačaji bivših pregradnji, poput onih kojima je nagrđena kolonada palate London. Važne radnje, bleštavi izlozi i najmodernija roba, zvučni strani brendovi, sav glamur i lepi mirisi, preseljeni su u šoping molove, a s njima i brojni građani H&M-a, Najkija i Fešn end frendsa, posetioci sada zamandaljenih gradskih bioskopa. S njima je pošao i centar da se pronađe tamo gde mu nije mesto. Čitavi delovi trotoara kraj Novog dvora noću u škiljavoj svetlosti, kao u nekoj začmaloj ulici drugog reda, a sam dvor, spomenik kulture, osvetljen, ali s tri strane opasan sivom montažnom ogradom, da osigura bezbednije stolovanje predsednika republike. Prekrivena je ta ograda ceradom u ispranim bojama srpske zastave s predstavama uveličanog srpskog grba da se kanda ne pobrka sa onim na vašarima, koncertima ili gej paradama. No utisak jada i vanrednog stanja jednak je onom što ga već godinama proizvode transparenti, plakati, zastave i poljski šatori s tendama protestanata ispred Doma narodne skupštine, kao da su od iste autorske ruke. Tu su i reflektori i kamere ad hoc utiplovani u dvorske ornate po kojima su spolja razvedeni strujni kablovi, dok niz kućnih klima-uređaja, raznih vrsta i godišta, ubudženih u arhitektonsku plastiku Titelbahovog dela, osiguravaju prijatniji boravak u važnim kancelarijama. Isto je i na susednom Starom dvoru, gde sede oni koji se brinu o gradu, čija spoljašnjost izmamljuje pitanje za studente arhitekture, istorije umetnosti i sve zainteresovane čitaoce NIN-a: Na šta su tačno nakačene spoljašnje jedinice klime na tri fasade ostvarenja arh. Aleksandra Bugarskog iz 1884. godine? a.) na slepe balustere prozorskog parapeta, b.) bosirane kvadere prizemlja, v.) potprozornike na konzolama, g.) prozorske opšive i stakla, d.) na starije klime đ.) sve pomenuto. A onda, još bliže epicentru „kruga dvojke“, još nešto gore od svega pomenutog: ulazi u zapustele i noću jezovite podzemne prolaze na Terazijama, kao u prave nekropole nekadašnje brige o lepoti i uređenosti centra. Lagane metalne konstrukcije u staklu, projektovane da budu nenametljive u prostoru, išarane su nečitljivim uličnim epigrafima, ulepljene dopola iscepanim afišima, otežale od masne prljavštine. U ovom je gradu zapuštenost predvorje nestanka, što važi i za ugaslu atrijumsku prečicu između dva trga – obližnji deklasirani, a sjajni Bezistan arh. V. Maksimovića, sa zakatančenom Kozarom, koja je usmrćena požarom posle privatizacije brojnih beogradskih bioskopa. Obližnje Čumićevo sokače, za svojih tridesetak godina, razvaljeno i zaboravljeno, utučeno u mladosti, a rođeno kao arhitektonska hype interpolacija arh. M. Geca iz devedesetih. A sličnih primera ima i levo i desno od Terazija i napred u Knez Mihailovoj, i svuda u „krugu dvojke“. Sumnje nema da su neki od njih samo složno delo poslovičnog murdarluka i vandalizma, jer da ne budu svima vidljiva prestonička bruka, ne treba ni velikih ideja, ni arhitekata i njihovih projekata, ni mašina da mesecima obustavljaju saobraćaj, već malo vode da se rukom okvasi, sastruže i sapunom očisti. I malo konzervatorske pažnje, valjane majstorske brige, nešto maltera na mistriji i farbe na četki. Dabome, i časti, u ovim uslovima nažalost i hrabrosti onih koji su plaćeni da čuvaju uređenost i lepotu grada, i kad zatreba ustanu protiv bušenja fasada prvorazrednih spomenika kulture i njihovog ruženja gvožđurijama i razapetim čaršavima. Ali čini se da je u igri nešto veće, verovatno i podmuklije od pomenutog, pa čak i od sasvim izvesnog rastakanja centra šoping molovima. U buci koju stvara neprestana marketinško-politička kampanja za Beograd na vodi, uporno, iza scene, vodi se još jedna hotimična aktivnost. Na delu je zapravo projekat zabataljivanja i tihog uništavanja centra u korist onoga drugog, u izgradnji i usponu – uz Savu. Sve potajno možda vođeno i zlobom, možda interesom, da se dokrajči ili kako-tako naudi „krugu dvojke“, po inerciji onog otrcanog mita o nekakvoj uticajnoj društvenoj sili iz intelektualnog jezgra starosedelačkog i elitaškog Beograda, neko to čak zove i klasom, koja se novom vitalitetu odupire, a realno postoji samo kao himera u glavama onih koji ovaj grad malo poznaju. Zašto mit i zašto himera? Eh, zašto. Zato što neko postojano a neupitno pripadništvo istim idejama, usklađenost interesa, stila i držanja u ovoj partikularizovanoj, individualistički formatiranoj sredini nikada nije potrajalo, a kamoli u opsegu šina sad iščezlog građanskog Beograda. I drugo, da „kruga dvojke“, sa svim joj pripisanim transgeneracijskim svojstvima uticaja, moći, prestiža i bogatstva, zaista ima, Beograda na vodi ne bi ni bilo. A ni sadašnjeg učestalog rušenja zaštićenih spomenika građanske arhitektonske kulture, od Dorćola preko Savskog venca i Starog grada do Vračara. A sigurno ni onakvog zamenika, ni ovakvog gradonačelnika. A pitanje je da li bi bilo i socijalističkog grada Novog Beograda, primera je dosta, i to počev od 1945. Ili, drugačije rečeno, „krug dvojke“ postoji samo tramvajski i geografski, i na portalima agencija za nekretnine, a ponajviše kao fiks-ideja i neosnovana zebnja njegovih uspaljenih antagonista. Zato oni i dalje zabludelo jurišaju na manifestacije sile koje više nema. Doduše, tokom 19. veka kraj oko savskog Limana i jeste bio centar grada, a Karađorđeva, po važnosti, kao potonja Knez Mihailova. Osnaživanje kopnenih veza i zamiranje rečne trgovine učinili su da se središte gradskog reda i brige, uređenosti i poretka, arhitektonska elegancija javnih i privatnih zdanja, kultura, sve s onom stanovanja, odmaranja i zabave, ali i raznovrsnost namena i trgovačkih poslova, već početkom 20. veka popne naviše, na gredu oko Terazija i Knez Mihailove. Ali, da je rođenje novog centra moguće u jednoj preskupoj, klasno izdvojenoj i bezličnoj četvrti gusto nanizanih stambenih oblakodera kao što je BNV, gde je sve privatno bogato, a javno škrto poput promenade, ponegde čak sužene na pet metara, i duguljastog parka širine pedesetak, a bez ijednog metra za školu ili pozorište, kakvu upravnu zgradu, kamoli biblioteku…, u to valjda ne veruju ni najveći urbanistički obmanjivači. Doduše, tu je obnovljeni, a sve prazniji Savski trg, uz ljusku Železničke stanice, oba ukradena „krugu dvojke“, tu je i sva kičozna lepljivost spomenika Stefanu Nemanji, a tu je i ogroman šoping mol na obali Save da podgreje tako ludu nadu. Stoga nije isključeno da je neko bitan možda ipak mišljenja da Galerija okuplja dovoljno funkcija, da bi čak moglo biti da taj, u svetu sve manje upotrebljiv tip građevine, i jeste novi centar, ali pod krovom, sanitizovan, bezbedan, nadgledan, svuda prepoznatljiv, a ovde zasad uspešan i opšteprihvaćen. Istina, šoping mol je u međuvremenu postao simptom postmodernog investitorskog grada, a Beograd to jeste. A kako je u takvim gradovima nasušno ohrabrivati potrošnju, prva posledica je uzurpacija i otimanje javnih prostora u korist privatnih. Druga je da potrošačka akcija zapravo isključuje interakciju, te je susretanje s ljudima kratko, površno, manje važno od susretanja s robom, dok ona demokratičnost zajedničkih prostora, kao i bezbrojni oblici udruživanja, solidarnosti i dodirivanja različitog, koji su razlog i osnov gradova, stoga i njihovih centara, izostaju. Treća je da investitorski grad, kada nema brige o zajedničkom dobru, u krajnjem vodi cepanju na prostore potrošnje i devastirane prostore potrošnje. A što se šoping mola tiče, kao mogućeg centra, to je najbolje objasnio Z. Bauman: premda u gradu, on suštinski i nije njegov deo, već „sasvim drugi“ svet, za razliku od proste bakalnice, pekare ili obućarske radnje, koje se udevaju u život ulice i komšiluka. Sledstveno Fukoovom opisu broda, šoping mol je mesto bez mesta, plutajuće parče prostora, koje postoji samo po sebi, zatvoreno u sebe, prepušteno beskonačnosti mora/potrošnje. No moguće da je i taj brod na putu u maglu bez izvesnog povratka, jer se predviđa da će se maloprodaja u budućnosti obavljati u domovima kupaca. Ali, bez brige, bar ovo je izvesno. Za nepotrošačke, sasvim besplatne javne gradske prostore Beograđani i svi drugi zainteresovani će morati da se sami izbore, kao i za onaj jedan jedini, geografski, a zapostavljeni centar u „krugu dvojke“. Ako to iz nekih čudnih razloga ne mogu ili prosto ne žele, nije daleko dan kada će svoj deo centra morati da plaćaju kada ga koriste, najverovatnije onom ko će ga jeftino kupiti i obnoviti kad sasvim propadne. Ili će pak u otrovnoj magli blatnjavog lignita i učvorenog saobraćaja nestati svi centri Beograda, i taj u „krugu dvojke“, i onaj željeni (oko i unutar šoping molova), i onaj fantazmagorični, obrazovan oko neke udaljene stanice tobožnjeg metroa, jer će ga čitavog dokrajčiti pogubno stapanje profita i suludog gradskog rasta, i ostaviti nas s blagodetima zagušenja, prenaseljenosti i bolesti. Slobodan Giša Bogunović filozof, teoretičar arhitekture