Igre prestola u Zastava oružju i Krušiku

Dugogodišnja proizvodna, organizaciona i finansijska agonija u vodećim državnim fabrikama namenske industrije, Zastava oružju iz Kragujevca, Krušiku iz Valjeva, Slobodi iz Čačka i „Milanu Blagojeviću“ iz Lučana, ne jenjava. Naprotiv, provalija je sve dublja, a učestale su i nesreće za koje, po pravilu, niko ne snosi odgovornost, pa se još ne zna ko je odgovoran za eksplozije u Slobodi u junu 2021, privatnoj firmi Edepro u beogradskom naselju Leštane u novembru iste godine, a do danas nije završeno ni suđenje osumnjičenima za eksploziju i pogibiju dvojice radnika fabrike „Milan Blagojević“ u junu 2017. Upućeni u stanje u namenskoj industriji osnovano sumnjaju da su sve te nesreće uzrokovane javašlukom odgovornih u preduzećima čiji su pogoni leteli u vazduh. Neodgovornost i nestručnost navode i kao glavne uzroke proizvodnog i finansijskog propadanja, pre svega dva najstarija i najznačajnija preduzeća, Zastava oružja i Krušika, koja imaju ključni, strateški značaj i za bezbednost države, a sada su oba bukvalno na ivici opstanka. Osim nevesele sudbine, povezuje ih i Mladen Petković, kadar SNS-a, koji je bio direktor Krušika do 2018, a Zastave u poslednje četiri godine. Deo radnika u obe firme upiru prst u njega i tvrde da ih je sumnjivim aranžmanima sa Slobodanom Tešićem, firmom GIM i drugim privatnim trgovcima oružjem, bliskim državnom i vrhu SNS-a doveo do prosjačkog štapa. Petkoviću, inače, 18. novembra ističe četvorogodišnji mandat i jedan je od sedmorice kandidata koji su se prijavili na septembarski javni konkurs, na osnovu kojeg je novi direktor Zastava oružja trebalo da bude izabran 3. novembra. Umesto toga, konkurs je poništen, jer niko od kandidata, uključujući Petkovića, nije dobio podršku Nadzornog odbora, ili tačnije rečeno Ministarstva odbrane, koje postavlja članove NO u fabrikama namenske industrije. Kragujevačkoj javnosti, međutim, nije promaklo da je pre nego što će konkurs i formalno biti poništen, jedan od pretendenata na Petkovićevo mesto, Đorđe Nestorović, koji je svojevremeno već bio na čelu Zastava oružja, postavio pitanje: „Ko zapravo bira direktore vojnih fabrika, Ministarstvo odbrane i Vlada Srbije, ili Slobodan Tešić?“ Pojedini stručnjaci Zastave, sa kojima je NIN razgovarao, a oni za sebe tvrde da imaju dobre veze sa Ministarstvom odbrane, uvereni su da Petković, uprkos snažnoj podršci Slobodana Tešića, neće dobiti novi direktorski mandat. Da su hteli da ga ostave, ne bi poništavali konkurs na koji se prijavio i predstavio program rada u naredne četiri godine, ističu sagovornici NIN-a. Oni smatraju da podršku neće dobiti ni ostali kandidati iz fabrike, već da će im vlast novog direktora dovesti iz Beograda, kao što je i Petkovića iz Zemuna, gde je bio opštinski službenik, dovela najpre u Krušik, a potom u Zastava oružje. Naravno, očekuju i da Petkovića neće ostaviti na cedilu i da će, uz pomoć Tešića i Bratislava Gašića, novog ministra policije i doskorašnjeg direktora BIA, za poslove odrađene u Krušiku i Zastavi biti nagrađen uhlebljem u nekom od brojnih ministarstava Vlade Srbije. Deo zaposlenih, pak, nije siguran da Petković definitivno odlazi iz Kragujevca. Oni ne isključuju mogućnost da je u toku manevar kojim novi ministar odbrane Miloš Vučević želi da demonstrira svoj autoritet, tako što će, navodno, nakon što se upozna sa situacijom u fabrici, on doneti odluku o novom direktoru. A kakva je situacija u Zastava oružju ilustrativno pokazuje činjenica da je toj fabrici prezaduženi Kragujevac, odlukom gradske Skupštine, početkom meseca oprostio dug od oko 22 miliona evra ili 2,6 milijardi dinara, od čega 1,1 milijardu Zastava duguje Kragujevcu, a 1,5 milijardi dinara državi. Ovu konverziju formalno je predložilo Gradsko veće Kragujevca, ali uz obrazloženje da se time zapravo samo sprovodi u delo Zaključak Vlade Srbije od 25. avgusta ove godine. Vlast je očito shvatila da od posrnule Zastave nikada neće moći da naplati ogromna potraživanja, koja su davno dospela za naplatu, pa ih je jednostavno pretvorila u vlasnički ulog. Time će se kragujevački oružari osloboditi dela dugova, zbog kojih preduzeće već odavno trese dužnička kriza. Ovom „operacijom“, naime, u kapital je konvertovana glavnica duga od 2,6 milijardi dinara - ali su istovremeno, po odredbama Zakona o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme iz 2018, otpisane sve kamate po osnovu tog duga, a one su u međuvremenu dostigle čak 7,4 milijarde dinara. Grad Kragujevac zauzvrat je dobio još nekoliko promila vlasništva u fabrici koja je praktično već bankrotirala, jer su njeni akumulirani gubici za četiri milijarde dinara ili 34 miliona evra veći od vrednosti kapitala. Prema zvaničnim podacima iz Centralnog registra hartija od vrednosti, dva najveća akcionara Zastave su Republički fond za razvoj (49,6 odsto akcija) i Republika Srbija (47,9 odsto), dok Jugobanka, koja je u stečaju još od 2002. ima 1,7 odsto, a Grad Kragujevac oko 0,75 odsto akcija. Odluku Skupštine grada da dug Zastava oružja - za poreze na plate, takse, firmarinu… - konvertuje u vlasnički ulog, deo šumadijske javnosti dočekao je „na nož“, uz obrazloženje da se radi o presipanju „iz šupljeg u prazno“ i političkom marifetluku kojim su građani infastrukturno i privredno osiromašenog Kragujevca prinuđeni da pokrivaju dugove nastale dugogodišnjim javašukom, nestručnim rukovođenjem i raznim „kombinacijama“ menadžmenta Zastave sa povlašćenim privatnim trgovcima oružjem. Uz to, ova konverzija je samo kap u čaši, jer se ukupni dugovi Zastave mnogo veći. U pismu, koje su nedavno predstavnici nekoliko fabričkih sindikata uputili nadležnima, sa zahtevom da se hitno zakaže vanredna Skupština preduzeća, navodi se da su „ukupne obaveze Zastava oružja na kraju 2021. bile 19,8 milijardi dinara“ ili skoro 170 miliona evra. Uz to, poseban je problem što nijednom, za vreme Petkovićevog mandata, Zastava nije bila u plusu. Čak tri godine, 2018, 2019. i 2021. imala je, prema zvaničnim podacima iz konsolidovanih finansijskih izveštaja, neto gubitak veći od milijardu dinara, a za četiri prethodne godine ukupni neto gubitak premašio je 4,2 milijarde dinara ili 35 miliona evra. Poslovanje Zastave opterećuju i velike neizmirene obaveze prema republičkom Fondu za razvoj, koji je ujedno i najveći akcionar fabrike i kragujevačkoj Energetici i drugim dobavljačima i kreditorima. Za ovu godinu planirani su prihodi od oko 4,2 milijarde dinara, a za normalno funkcionisanje fabrike sa oko 2.700 zaposlenih, trebalo bi da budu veći za bar tri milijarde. Tim pre što joj 2018. ni prihodi od 5,9 milijardi dinara nisu bili dovoljni da izbegne neto gubitak veći od 10 miliona evra (1,25 milijardi dinara). Dodatni problem je što zaposleni upozoravaju da Zastava radi sa samo 30-40 odsto kapaciteta, a istovremeno i dalje, isključivo po partijskoj liniji, zapošljava i nove radnike, kao pre toga u Krušiku. S druge strane, proizvodnja lovačkog i sportskog oružja je obustavljena, osim za Amerikance kojima se prodaju delimično prerađene vojničke puške, popularne „papovke“. Iako je rat u Ukrajini oživeo svetsko tržište oružja, sagovornici NIN-a ističu da Zastava nema šta da ponudi potencijalnim stranim kupcima, pa ni Vojsci Srbije, kojoj već gotovo dve godine ne može da isporuči naručene i odavno plaćene pištolje, modularne puške i potcevne bacače granata. NIN saznaje da po nalogu Ministarstva finansija jedna revizorska kuća iz Beograda privodi kraju kontrolu poslovanja kragujevačke fabrike oružja u poslednjih nekoliko godina. Zaposleni smatraju da će od rezultata te revizije dobrim delom zavisiti i budućnost najstarijeg industrijskog preduzeća na Balkanu i jedinog domaćeg proizvođača pešadijskog naoružanja u zemlji. Stručnjaci predviđaju da fabrici, u najboljem slučaju, predstoji restrukturiranje koje bi podrazumevalo i delimičnu privatizaciju, za koju su vrata odškrinuta pre nekoliko godina, usvajanjem Zakona o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme, kojim je predviđena i delimična privatizacija do 49 odsto kapitala šest vodećih domaćih vojnih fabrika - Zastave, Krušika, Slobode, Prvog partizana, „Milana Blagojevića“ i Prve iskre. Kažu i da ih ne bi čudilo da je to bio razlog zašto su Kragujevac nedavno posetili predstavnici nemačko-švajcarske kompanije Sig Sauer. Da li je i Krušik predviđen za restrukturiranje, još uvek se ne zna. Zna se, međutim, da se sva četiri reprezentativna sindikata te fabrike - Samostalni, Nezavisnost, Sloga i ASNS - žestoko bore da Jovanka Andrić, koja je poslednjih 16 meseci v. d. direktora, ne bude izabrana za generalnog direktora. Predstavnici sindikata tvrde da se i ona prijavila na konkurs, koji je istekao 21. oktobra, pa su novog ministra odbrane Miloša Vučevića ovih dana pismeno obavestili da ona „nema podršku nijedne sindikalne organizacije Krušika“. U pismu ministru Vučeviću, u koje je NIN imao uvid, navodi se da je u toku „borba između sindikata, s jedne, i v. d. direktora (Jovanke Andrić) i predsednika fabričkog Nadzornog odbora (pukovnika Veljka Petrovića), s druge strane“, da su se „problemi u fabrici nagomilali i biće ih jako teško rešiti i dovesti fabriku u normalno funkcionisanje, ukoliko Jovanka Andrić bude izabrana za direktorku“ i da je primetan „sve veći broj grešaka na proizvodima“. O tome zašto se protive izboru Jovanke Andrić, sindikalci Krušika obavestili su i predsednika Aleksandra Vučića i premijerku Anu Brnabić. Od njih, bar do sada, ni pisma, ni razglednice. Suprotno tvrdnjama menadžmenta da je Krušik za ovu, 2023. i deo 2024. ugovorio nove, 200 miliona dolara vredne poslove, zaposleni misle da su njihova sudbina i sudbina fabrike krajnje neizvesne. Oni za NIN ističu da 700 radnika, koji drže proizvodnju, mesečno zarađuju 47.000 dinara, tek nešto više od najavljenog novog minimalca, dok je prosečna plata u Krušiku između 55.000 i 57.000 dinara i najniža je u Grupaciji Odbrambene industrije Srbije. „Uprkos tome što se uprava hvali novim ugovorima, fabrika radi tek sa 40 odsto kapaciteta, broj zaposlenih već je smanjen sa oko 3.300 na 2.364, a za sledeću godinu se planira otpuštanje još oko 500 radnika. Mnogi koji su ranije dobili otkaze tužili su fabriku i sudskim odlukama su vraćeni na posao, a menadžment ih sada pretnjama i pritiscima odvraća od zahteva da im se isplate nadoknade za vreme provedeno izvan fabrike. Sudski izvršitelji nam, zbog neizmirenih potraživanja, ne izlaze iz fabrike, pa poslovodstvo fabričke kamione krije po okolnim šumama, kako ne bi bili zaplenjeni“, tvrde sindikalci Krušika. Nedavno su se samoinicijativno pobunili radnici pogona B23 i B01, u kojima se montiraju rakete i deo ostalih proizvoda Krušika, zbog loših, „neljudskih“ uslova za rad. NIN je hteo da čuje šta o optužbama i zahtevima sindikata i radnika ima da kaže i v. d. direktora Jovanka Andrić, ali se ona samo ljubazno zahvalila „na interesovanju“, poželela „svaku sreću“ i poručila da „ne želi da učestvuje u tome“, odnosno da komentariše sindikalno-radničke primedbe i inicijative. A izvori NIN-a bliski Ministarstvu odbrane tvrde da ti zahtevi sindikata i dela radnika Krušika neće biti ispunjeni. Predsednik Vučić je pre dve i po godine, 9. marta 2020, na početku pandemije kovida-19, ali i predizborne kampanje za parlamentarne izbore, posetio Krušik i obećao da će država u tu fabriku uložiti „desetine miliona evra“ i da neće dozvoliti da kompanija propadne. Ako je suditi po navodima radnika, Krušik još nije propao, ali je sve više onih koji traže drugi posao u nastojanju da pobegnu sa broda koji očito tone. Za to nije kriv uzbunjivač iz Krušika Aleksandar Obradović, koji je prvi obelodanio informacije o štetnim ugovorima sa povlašćenim privatnim trgovcima oružjem, na štetu državnih fabrika naoružanja i vojne opreme. Nije kriva ni Obradovićeva „gospođa mama“, koju je u tom kontekstu pominjao i predsednik Vučić. Kako sada stoje stvari, te fabrike propašće a da za to niko neće odgovarati. Uostalom, ako niko nije odgovarao za katastrofu u EPS-u koja će građane Srbije koštati nekoliko milijardi evra, male su šanse da će iko pokušati i da utvrdi krivicu za propast fabrika od kojih su se bar pojedinci bliski vlastima obogatili. Zoran Radovanović