Loše novo vino u starim mehovima

Ako bi se birala jedna reč koja obeležava 2022, to bi mogla da bude reč sankcija (prisilna mera; kazna). Ekonomske sankcije su slične opsadama zamkova tokom srednjeg veka. Za sankcije se smatra da su razumnije kaznene mere ekonomske politike od topova i ratova. NJihov cilj je da se nanese šteta i primora država koja im je meta da promeni svoje ponašanje u politici i ekonomiji. Mere uz pomoć kojih se sprovode ekonomske sankcije uključuju ograničenje ili zabranu trgovine, ulaganja i prevoza. Vrhovna međunarodna tela koja jedina imaju pravo da uvedu sankcije su Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija (član 24 Povelje) i Svetska trgovinska organizacija (član 21). Većina sankcija koje se odnose na diskriminaciju ili kvantitativna ograničenja u trgovini krše pravila STO, članove 3, 11 i 13, respektivno, i mogu se smatrati nelegalnim merama ako je njihova meta država članica STO. Regionalne organizacije i pojedine države takođe uvode svoje sankcije. Merila na osnovu kojih se uvode sankcije su često maglovita i nedosledna. U toku su otvoreni oružani sukobi (Jemen, Sirija, Etiopija, Irak), sukobi „niskog intenziteta“ (Kina i Indija, Kirgizija i Tadžikistan, Gaza), kao i očigledna kršenja ljudskih prava (Saudijska Arabija, Mjanmar) koji se podvlače ispod radara pažnje i nema ozbiljne međunarodne ni rasprave, a ni akcije da se stvari poprave uz pomoć sankcija. Dvostruki standardi i licemerje su postali matrica u pristupu ozbiljnim problemima. Na primer, Evropska unija je 2015. dozvolila saradnju nemačkih i ruskih preduzeća Dajmler i Kamaz, koja proizvode vojnu opremu. To je bilo u doba sankcija koje su uvedene prema Rusiji zbog događaja oko Krima 2014. Italijanski Iveko je prodao Rusiji oko 200 oklopnih vozila. I desetak drugih zemalja EU je nastavilo da prodaje Rusiji vojnu opremu. Uz navedeno, Turska okupira jednu trećinu Kipra, države članice EU. Nema sankcija. Umesto toga, EU pregovara sa Turskom o punopravnom članstvu u EU. Može ponekad da izgleda čudno, ali sankcije stvaraju nove podsticaje i mogućnosti. Nemačka je posle Prvog svetskog rata bila pod sankcijama i uskraćena joj je bila mogućnost slobodnog pristupa sirovinama iz inostranstva. Nemačka se oslonila na domaće prirodne izvore i sopstvene snage - ugalj, so i veštine ljudi. Na taj način je Nemačka dovitljivo stvorila snažnu hemijsku industriju koja je proizvela zamene za mnoge prirodne sirovine. Sa tim povezano, stvorila je i industriju mernih instrumenata i precizne mehanike i u tome je ostala na vrhu do danas. Ekonomski „karantin“ je napravio od Nemačke mnogo opasniju zemlju za druge države. Slično „karantinsko iskustvo“ je u isto vreme imao i Japan. Zapadne sankcije prema Rusiji, počevši od 2014. zbog Krima, naterale su tromu rusku ekonomiju da se preobrazi. Ranije je bilo relativno lako da se izvoze nafta, gas i slični primarni proizvodi, a da se uvozi sve ostalo. Sankcije su primorale Rusiju na ekonomski preobražaj pa se Rusija promenila od jednog od najvećih uvoznika hrane na svetu u jednog od najvećih izvoznika žitarica. Rusija je od izvoza hrane zarađivala više nego od izvoza vojne opreme. Naravno, izvoz nafte i gasa je i dalje bio najveći izvor prihoda iz inostranstva. Istovremeno, Rusija je počela da proizvodi mnoge proizvode koji su se do tada uvozili. Sadašnje sankcije zapadnih zemalja prema Rusiji zbog rata u Ukrajini su „najžešće“ ikada uvedene prema jednoj zemlji. Međutim, tu postoje „mali“ izuzeci (gas i nafta) za čiji uvoz Zapad plaća Rusiji milijardu evra svakog dana. Međunarodni monetarni sistem se menja otprilike svakih 30 godina. Bretonvudski sistem zlatnog standarda od 1945. zamenjen je 1971. dolarskim standardom, a isti je prestao da postoji 27. februara 2022. kada su ministri G7 konfiskovali legalno zarađena ruska sredstva. Zapad je konfiskovao oko 300 milijardi dolara ruskih sredstava koja su se nalazila na računima u bankama na Zapadu. Ta sredstva su legalno zarađena i nisu povezana sa trgovinom ljudima, njihovim organima ili drogom. Takva konfiskacija nije nikakva novost u zemljama EU, koje sebe smatraju za države koje poštuju zakon i neprikosnovenu privatnu imovinu. To najbolje znaju Kiprani, kada im je konfiskovana trećina štednje sa privatnih računa u bankama 2013. U Nemačkoj je takva konfiskacija zabranjena ako sud nije prethodno osudio dotičnog pojedinca. Mnoge zemlje se pitaju ko je sledeći na spisku za takvu otimačinu i sankcije. Da li je to Kina sa svojih 3.200 milijardi dolara deviznih rezervi koje su u inostranstvu? Novi međunarodni monetarni sistem se stvara u vidu nekoliko konkurentskih sistema koji su van sfere dolara. Tražnja za dolarom će se smanjiti, a na taj način i uticaj dolara će opasti. Potpuna kontrola Amerike i Zapada nad svetskim finansijskim i trgovinskim tokovima se topi. Ako se pogledaju mapa sveta i na njoj obeležene države koje su uvele sankcije Rusiji, vidi se da je ograničen broj zemalja koje u njima učestvuju. Velika većina država u kojima živi gotovo 90 odsto svetskog stanovništva ne učestvuje u sankcijama, što znači da te države niti poštuju, niti se plaše „diktata“ koji dolazi sa Zapada. Rusija ili slobodno trguje sa tim zemljama ili se preko njih švercuje to što je Rusiji potrebno. Sankcije su uvek pokazale da je sve stalno dobavljivo u zemlji koja je njihova meta, ali po višoj ceni. Rusija ima dugu i bogatu istoriju trpljenja i izdržavanja sankcija. Ona je neprekidno pod njima i pod opsadama više od jednog veka. Rusija je velika zemlja koja u mnogim ekonomskim vidovima ima odlike samodovoljnosti. Takav slučaj nije sa EU, što će se videti kada padne prvi sneg i kada se povećaju potrebe za uvozom energije. Ko će duže izdržati i po kojoj ceni? Kako će države koje su pre dve godine jedna drugoj krale maske po belosvetskim aerodromima da dele energiju tokom krize i nestašice? Akademske studije se slažu u tome, kako kaže londonski Ekonomist, da „većina ekonomskih sankcija nije uspela“. Niti je Nemačka odvraćena od rata, niti su Kuba, Iran, Severna Koreja, Sirija ili Venecuela promenile svoje ponašanje. Sankcije izoluju ljude koji žele promenu. Takvim ljudima su potrebni kontakt, ohrabrenje, podsticaj i savez. Kejnz je o tome pisao 1924. Društvu naroda. Šta da radi Srbija u ovakvoj situaciji? Da li da podlegne pritisku sa Zapada i uvede sankcije Rusiji? Zugzwang je nemačka reč koja se koristi u šahu i životnim prilikama i koja znači da ma koji potez povučete, situacija će se pogoršati. Ako Srbija ne uvede sankcije Rusiji, pretnja je da će se iz Srbije povući inostrani ulagači koji zapošljavaju na desetine hiljada ljudi. Zaboravlja se da strani ulagači dobijaju izdašne subvencije Vlade Srbije po svakom zaposlenom i da najveći deo plata tih zaposlenih plaćaju poreski obveznici Srbije. Tako zaposleni besplatno rade strancima godinama, pa čak i decenijama, a bez sigurnog zaposlenja. To je, zajedno sa vrlo niskim cenama struje i gasa, vrlo primamljiv podsticaj strancima da dođu i ostanu u Srbiji. Ako Srbija uvede sankcije Rusiji, tada će da se stavi na spisak neprijateljskih država Rusije. Posledice su jasne: bitno povećanje cena gasa i nafte, moguće i 10 puta. Pod takvim okolnostima se inostranim firmama neće isplatiti da posluju u Srbiji, pa će da odu, a firme i domaćinstva u Srbiji će da ostanu zapečaćeni pod visokim cenama energije. Samim tim bi poskupelo sve što se proizvodi u Srbiji i postalo bi manje konkurentno prilikom izvoza. Šta bi Srbija van EU dobila zauzvrat od Zapada, pogotovo od EU, kada bi uvela sankcije Rusiji? Britanija je uvidela da joj EU ne pruža dalju korist i osnovu za napredak, pa ju je napustila. Zabrinjavajuće je da Italija, ali i druge zemlje EU, imaju sumnje u sadašnju EU, jer izbor Đorđe Meloni u Italiji oslikava bojazan Italijana da im EU predstavlja pretnju napretku, pogotovo zbog monetarne politike koja se vodi u prilog Nemačke. Maloj Srbiji bi stigao nastavak zahteva zapadnih ambasada da im se pruži na uvid, čak odobrenje, svaki međunarodni sporazum ili susret Srbije, pa i oni najmanji po značaju; nastaviće se naoružavanje Kosova i Metohije; pojačaće se pritisak da se Srbija jednostrano odrekne Kosova i Metohije, ali i da počne ukidanje Republike Srpske, jer Srbija tada nema više podršku Rusije. Nikakav značajniji mamac taj Zapad već deceniju ne nudi Srbiji osim dužničkog ropstva, a razna pomoć, iako izgleda značajna, nije ništa ili skoro ništa u poređenju sa materijalnom i drugom nikada nenadoknađenom štetom, većom od 100 milijardi evra, nanetom 1999. Pristupanje EU je na jako dugačkom štapu, a ako se to ikada i dogodi u nekoj veoma dalekoj i neizvesnoj budućnosti, ko zna kako će tada da izgleda EU i da li će biti primamljiva zemljama članicama da u njoj ostanu. U tekućoj globalnoj krizi ima mnogo gubitnika i malo dobitnika. Ukrajina i Evropa su najveći gubitnici. Zemlje u razvoju koje uvoze hranu, a takvih je mnogo u Africi, gube jer se cena hrane povećava, što je podloga za pobune i emigraciju ka EU. Cena energije povećava troškove, pa proizvodi postaju mnogo skuplji i manje konkurentni na tržištu. Preusmeravanje poljoprivredne proizvodnje na biogoriva (etanol i biodizel) smanjuje količinu hrane za stanovništvo, pa hrana poskupljuje. Dolazi do velike deindustrijalizacije Evrope. Proizvodnja aluminijuma u Francuskoj je samo jedan primer. Od takvog evropskog samopovređivanja značajno profitiraju Amerika i Kina u kojima je energija bitno jeftinija u odnosu na EU: u prvoj zemlji iz domaćih izvora, a u potonjoj iz Rusije. Svako povećanje cene energije u EU, još ako je povezano i sa prekidom u dostavi, ide u veliku korist Amerikanaca. Stanovništvo Evrope će sve više i više da se pita: kakve vajde u svemu ovome ima za nas? Kakvog ima smisla nastavljati sa nečim što ne menja ništa, a nama donosi štetu? Protesti u EU su počeli i šire se. Celokupna kriza oko sankcija je odličan izgovor političarima da skrenu pažnju naroda sa pravih problema kojima ne znaju ili ne žele da se bave. Ti problemi su opako povećavanje nejednakosti u svim društvima; ponašanje ogromnih korporacija koje se u politici postavljaju iznad vlada; nove tehnologije koje smanjuju potrebu za radnicima u proizvodnji; globalno zagrevanje; zagađivanje okoline; zaduženost država; bitno povećanje izdataka za vojsku (da li su Poljska i Francuska srećne zbog turbo-naoružavanja Nemačke?); ubrzanje inflacije koja obezvređuje plate, penzije i štednju; korupcija; imigracija; i genetski modifikovana hrana. Robert Skidelski, profesor emeritus sa Univerziteta u Voriku, govori da razmena robe, usluga, ideja i ljudi ima umirujuće dejstvo, a da sankcije imaju potpuno suprotan efekat.