Bežanija sa balkanskog Titanika

Tuski Berteks tekstil, čiji je gazda preko noći pokupio prnje i ostavio 108 radnica bez posla, deseta je strana firma koja je u poslednjih nekoliko godina pobegla iz Srbije. Sve je prilikom dolaska u Kragujevac, Vranje, Beograd, Sombor, Niš i druge gradove Vlada Srbije častila subvencijama za otvaranje novih radnih mesta. Ukupna pomoć, računajući i besplatno građevinsko zemljište za podizanje pogona i brojne druge pogodnosti, meri se desetinama miliona evra. A stranci su se, na kraju, odužili tako što su bez najave pozatvarali pogone čim je njihov profit, koji su godinama pre toga iznosili iz zemlje, počeo da se topi, ostavljajući bez egzistencije hiljade radnika i njihove porodice. Cena tranzicije na srpski način. Berteks je samo sledio primer italijanskog Geoksa, koji je lane napustio Vranje i bez posla ostavio oko 1.300 radnika. Prethodno ga je država častila sa 11,25 miliona evra ili 9.000 evra po radniku i obezbedila mu besplatno plac za gradnju pogona. Pre njih, u maju 2019. iz Vranja i Sombora pobegao je i ruski Spilit koji je na cedilu ostavio oko 550 trudbenika, za čije je zapošljavanje, dakako, od države dobio subvencije. Beograd je, na istovetan način, napustio turski lanac pekara Simit saraj (120 radnika), iz Niša je pobegla Šinvon Jura (188 radnika), a pre njih Srbiju je napustio bugarski lanac Hendi (900 radnika)... Berteks tekstil je, dakle, samo poslednja u nizu stranih kompanija koje su dobro unovčile privilegije i potom napustile Srbiju, iako je od 2018. do ove godine povećao prihode sa 357 na 538 miliona dinara. I nijednu od poslednje četiri godine nije završio u minusu. Nije ni mogao, jer mu je Vlada Srbije u prve dve godine, pored subvencija od nekoliko miliona evra za 300 novootvorenih radnih mesta, plaćala poreze i doprinose na zaposlene, a i u vreme pandemije pokrivala je minimalce. U poslednje četiri godine Berteks je iskazao neto dobit od 23,5 miliona dinara, s tim što je ona iz godine u godinu padala. Paralelno s tim padao je i broj zaposlenih, pa je fajront sredinom oktobra, kad je gazda stavio ključ u bravu i poslovni objekat ponudio na prodaju, dočekalo 108 radnica. One tvrde da su na ulicu izbačene bez otpremnina, da im gazda duguje plate za septembar i oktobar i poručuju da će, ako im plate i otpremnine, jer su proglašene za tehnološki višak, ne budu isplaćene do 15. novembra, započeti proteste. Novi ministar privrede u Vladi Srbije Rade Basta i ambasador Turske u Srbiji Hami Aksi početkom prošle sedmice poručili su da će Berteks ispuniti „sve obaveze prema zaposlenima“. O tome zašto je iskoristio sve privilegije i beneficije, a potom pobegao bez traga i glasa, nisu rekli ništa. Predsednik Samostalnog sindikata Kragujevca Saša Đorđević za NIN kaže da radnice Berteksa nisu bile sindikalno organizovane. „Uprkos tome, mogle su da nam se obrate za pomoć, koju bi i dobile u vidu podrške, obaveštavanja nadležnih i javnosti o problemima sa kojima su se suočavale tokom rada i prilikom otpuštanja iz turske kompanije“, ističe Đorđević. Jugoslav Ristić, predsednik Udruženja za unapređenje radničkih, sindikalnih i građanskih prava Nova svetlost, kaže da su mu se radnice svojevremeno obraćale, da su tvrdile da trpe mobing, da neretko rade i po 16 sati dnevno, a da im se prekovremeni rad uglavnom ne plaća. Slučaj Berteks bi napokon morao da otvori pitanje o tome kako se i na koji način subvencioniše dolazak stranih kompanija, jer i on nedvosmisleno svedoči da je postojeći model privlačenja investicija prevaziđen i da uveliko nanosi štetu državi, privredi i građanima Srbije, kategoričan je Ristić. I drugi poznavaoci domaćih privrednih (ne)prilika smatraju da neselektivne i netransparentne subvencije sve češće postaju kontraproduktivne. Oni ne spore da su sličan model privlačenja stranih investicija svojevremeno praktikovale i druge zemlje, pre svih Češka, Slovačka, Bugarska i Rumunija, ali na početku tranzicije, a taj model se u Srbiji primenjuje već duže od deceniju i po. Sve te zemlje sada su u EU i neuporedivo su i politički i ekonomski stabilnije i prosperitetnije od Srbije, koja je i dalje prinuđena da greške u sistemu nadoknađuje subvencijama iz budžeta, kojima privlači čak i one radno intenzivne i tehničko-tehnološki prevaziđene investicije iz tekstilne, obućarske, pekarske industrije ili industrije nameštaja. Za pojedine ekonomiste dodatni problem je što Srbija, zbog politike „neutralnosti“ i nezameranja sa Rusijom sve više klizi u samoizolaciju, ne shvatajući da čak i kineske kompanije u Srbiju ne dolaze samo zbog subvencija, već i zbog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju iz 2008, po kome svoju robu mogu odavde da plasiraju na veliko tržište EU. Ukoliko bi neko iz bilo kog razloga zalupio ta vrata, teško da bi ovde u narednom periodu došao neki ozbiljan investitor, bez obzira na to koliko visoke bile subvencije i koliko niske bile nadnice zaposlenih. Zbog toga i nešto drugačije zvuče vesti - bez obzira na to šta ko misli o novoj fabrici automobilskih guma usred banatske plodne ravnice - da je kineski Linglong usporio radove u Zrenjaninu, da Stelantis odlaže početak instaliranja opreme za proizvodnju električnih automobila u Kragujevcu, da od najavljenog dolaska češke Škode, švajcarskog Štadlera i jedne nemačke kompanije (pominjana proletos prilikom gašenja Fijatove proizvodnje) u Kragujevac i dalje nema ništa. Kada se svemu tome doda i iznenadno povlačenje Berteksa na rezervne položaje, mnogi se pitaju da li je time zapravo počela bežanija stranih investitora sa balkanskog Titanika. I ne treba posebno pominjati šta bi to značilo za Kragujevac, koji je u vreme politike Slobodana Miloševića nazvan „dolinom gladi“. A o tome kakva je situacija danas, valjda rečito svedoči i činjenica da se prošle nedelje u ovdašnjem Univerzitetsko-kliničkom centru pojavila – šuga. Zoran Radovanović