Bez promene kursa

Američki međuizbori održavaju se na svake četiri godine, na sredini predsedničkog mandata i dve godine pred naredne predsedničke izbore. Na njima se odlučuje o trećini mesta u Senatu, kompletnom sazivu Predstavničkog doma, jednom broju guvernerskih pozicija i mnogim položajima u administraciji saveznih država, te na lokalnom nivou. Ne glasa se, dakle, na nacionalnom nivou, ali rezultati međuizbora obično odražavaju trenutno stanje u zemlji, zbog čega se na njih gleda kao na referendum o partiji na vlasti - u ovom slučaju demokratama, predvođenim predsednikom DŽoom Bajdenom. I mada se glasovi još prebrojavaju - u nekim slučajevima i po drugi put - nije prerano za izvlačenje inicijalnih zaključaka. Pre svega, očekivanja da će se ovi izbori pretvoriti u glasanje o nepoverenju Bajdenu najvećim delom nisu ostvarena. Od republikanaca se očekivalo da ostvare bolje rezultate nego što je to slučaj. Stranka na vlasti na međuizborima skoro uvek gubi mesta u Kongresu, budući da birači to glasanje vide kao priliku da izraze nezadovoljstvo i traže promene, pa se stoga verovalo da će pitanja koja su biračima najviše na pameti - uključujući inflaciju, kriminal i ilegalnu imigraciju - neminovno rezultirati velikim dobicima za republikance; ali su zabrinutost birača zbog nekih drugih pitanja, od prava na abortus do stanja američke demokratije, te neprikladnost nezanemarljivog broja republikanskih kandidata radili u korist demokrata. Kao što često biva, spoljnopolitičke teme biračima nisu bile od velike važnosti. Uprkos činjenici da u Evropi bukti rat i da su Sjedinjene Države te koje Ukrajini obezbeđuju lavovski deo pomoći, realnost je da je, budući da je u konfliktnim zonama širom sveta danas malo američkih vojnika, većina birača bila preokupirana unutrašnjim pitanjima. Svejedno, međuizbori će imati izvesnog uticaja na američku spoljnu politiku. Činjenica da su izbori najvećim delom protekli mirno i po planu trebalo bi da umiri američke prijatelje i frustrira one koji su se nadali reprizi protesta i nasilja viđenih nakon predsedničkih izbora 2020. Američka demokratija se, zasad barem, još drži. Spoljnopolitičke orijentacije što se tiče, ishod glasanja bez jasnog pobednika ne obezbeđuje mandat za značajne promene. Ovo verovatno znači da će ekonomska i vojna podrška Ukrajini biti nastavljena, iako je moguće da će u Kongresu biti pokušaja da se ograniči njen obim ili da bude uslovljena pokretanjem mirovnih pregovora. Sankcije uvedene Rusiji će ostati na snazi. Promena neće biti ni u oštrom kursu zauzetom prema Kini, u skladu sa snažnim političkim konsenzusom koji u Americi po tom pitanju postoji. Štaviše, jedna od Bajdenovih retkih legislativnih pobeda izvojevanih u saradnji s republikancima bio je usvajanje zakona (poznatog kao CHIPS Act, prim.) kojim se predviđa izdvajanje stotina milijardi dolara kako bi se povećala američka konkurentnost u oblastima poput proizvodnje poluprovodnika. Jedna od malobrojnih oblasti u kojoj u podeljenom Kongresu postoji potencijal za dogovor biće zakonodavne mere sličnog tipa koje će za metu imati Kinu. SAD bi, recimo, mogle da uvedu proces obaveznog skrininga za sva američka ulaganja u inostranstvu, nova pravila za kineska ulaganja u SAD, ili pak i jedno i drugo. SAD će nastaviti i s podrškom Tajvanu. Novi saziv Kongresa bi mogao da usvoji Zakon o politici prema Tajvanu kojim se predviđa podizanje bilateralnih veza s Tajpehom na viši nivo i proširenje obima vojne pomoći, što bi Kina neizbežno doživela kao provokaciju. Postane li Kevin Mekarti novi predsedavajući Predstavničkog doma, kao što bi mogao (Mekarti je kao dosadašnji vođa republikanske manjine u ovom domu viđen za to mesto, ali se u Vašingtonu u poslednje vreme spekuliše da bi za novog predsedavajućeg mogao da bude izabran neki drugi republikanac, prim.), vrlo verovatno će posetiti Tajvan (kao što je to u avgustu, uprkos protivljenju Bele kuće, učinila dosadašnja predsedavajuća Nensi Pelosi iz Demokratske stranke, prim.), što će takođe naići na snažan kineski odgovor. Trgovinski odnosi s Kinom još jedna su oblast u kojoj se najvećim delom ništa neće promeniti, budući da na obe strane postoji mala podrška eventualnim novim inicijativama. Nije verovatno da će se SAD priključiti Sveobuhvatnom i naprednom sporazumu o transpacifičkom partnerstvu (CPTPP) ili drugim trgovinskim paktovima. Irana pak što se tiče, i dalje su prisutna neslaganja oko toga kako se odnositi prema pitanju iranskih nuklearnih potencijala. Ali su sve masovniji protesti u Iranu i dokazi o iranskoj vojnoj podršci Rusiji u Ukrajini svakako eliminisali svaku šansu da se SAD ponovo priključe nuklearnom sporazumu s Iranom iz 2015. Severna Koreja, koja nastavlja s provokacijama i sprema se i za sedmu nuklearnu probu, još jedan je izazov za Vašington, ali nijedna od dve stranke ne nudi održivi alternativni pristup koji bi dao izglede da se tu nešto promeni. To znači da će SAD nastaviti s politikom sankcija pod kojima drže Pjongjang. Podrška Izraelu biće nastavljena uz široku saglasnost u Kongresu. Ali se to ne može reći za inicijative vezane za borbu protiv klimatskih promena. Šire posmatrano, kontinuitet će najvećim delom biti očuvan, između ostalog i zato što američki politički sistem predsedniku daje široka ovlašćenja za samostalno vođenje spoljne politike. Glavni rizik predstavlja to što bi pod republikanskom kontrolom Senat mogao da blokira imenovanja, a Predstavnički dom da pokrene parlamentarne istrage o temama poput povlačenja iz Avganistana, što bi Bajdenovu administraciju moglo da izloži poniženjima ili joj skreće pažnju s važnijih pitanja. Možda najvažnija posledica međuizbora jeste da su njihovi rezultati oslabili bivšeg predsednika Donalda Trampa, dok se guverner Floride Ron Desantis, koji je lako obezbedio reizbor, nametnuo kao ozbiljan pretendent na mesto novog republikanskog lidera. A mada su demokrate prošle bolje nego što im se predviđalo, nad njihovom strankom nastavlja da lebdi pitanje treba li Bajden da bude njen predsednički kandidat i na izborima 2024. Ukratko, politički zemljotres je izbegnut. Američka spoljna politika će se i u naredne dve godine, do sledećih predsedničkih izbora, zadržati na poznatom terenu. Ali posle toga, sve može da bude - a možda će i biti. Ričard Haas predsednik njujorškog instituta Savet za spoljne odnose © Project Syndicate, 2022.