U malim pričama je komunikacija sa velikim svetom

Jubilarni deseti festival fotografije Vizualizator biće otvoren 17. novembra u 19 sati u Parobrodu, izložbom Espena Rasmusena, autora čije se ime nalazi u vrhu savremene profesionalne fotografije. Kroz postavke, radionice, tribine i druge aktivnosti, Vizualizator će i ove godine, do 10. decembra, ponuditi seriju događaja koji bacaju potpuno novu perspektivu na ono što je fotografija danas i na njeno mesto u savremenim medijima. Međunarodno priznati norveški fotograf predstaviće se tako na otvaranju i ovdašnjoj publici izložbom People in need. „To je izložba mojih radova iz poslednjih 20 godina, koliko sam radio kao foto-reporter“, kaže Rasmusen za NIN, uoči dolaska u Beograd. Izložba je tematski podeljena, a celine su naslovljene LJubav, Strah, Radost... i svaka tema sadrži različite slike iz različitih projekata. One su nastale tokom ratnih konflikata u Ukrajini, ove godine, ali čine ih i radovi iz projekta Hard.Land snimljeni u Americi, kao i drugi iz mog drugog višegodišnjeg projekta jednostavno nazvanog Tranzit. Većina fotografija tiče se socijalnih pitanja, poput ratnih sukoba, migracija i političkih progona. Tako da će većina fotografija na izložbi predstaviti moj rad koji je u direktnoj vezi sa ovim temama.“ S obzirom na to da su fotografije iz različitih oblasti, od starta nam je bilo jasno da je priprema za njih duga i temeljna. „Tako je, dugo pripremam priče, nikad se ne oslanjam samo na jednu sliku. Radim na razradi narativa koji mogu da daju širu priču na određene teme, koje želim da fotografišem. Ova izložba je drugačija od ostalih i nešto što nikada ranije nisam radio: birao sam fotografije iz nekoliko drugih projekata i grupisao ih. Bio je to izazov, jer nisam navikao na to. Uvek prikažem jedan projekat ili jednu priču kao zasebnu izložbu. Sada sam morao da tražim druge aspekte u mojim slikama i da ih povezujem tako da funkcionišu kao celina, kao izložba – tražio sam simbole, osećanja, raspoloženja ali i novinarski sadržaj u fotografiji.“ Za njega kao višestruko nagrađivanog fotografa, vizuelni sadržaj je od izuzetnog značaja i važnosti za funkcionisanje savremenog sveta: „Za mene, fotografija mora da priča priču, ili da gledaocu pruža osećanja“, kaže Rasmusen. „Nadam se da moj rad stvara u gledaocu osećaj za koji se vezuje, i taj osećaj je uvek drugačiji – gledalac može da bude ljut, ili srećan ili jednostavno da ga fotografija navede da postavlja pitanja. Ne verujem da jedna slika može da promeni ništa veliko, ali verujem da je svet profesionalnih fotografa krucijalan za stvaranje kreativne svesti i debata. Nadam se da je to slučaj i sa mojim radom. Takođe, posao profesionalnog fotografa je obično nešto u šta možete da verujete, dok je mnogo toga što vidite na Fejsbuku ili Instagramu čista laž, manipulacija i propaganda. Utoliko je posao profesionalnih fotografa od izuzetne važnosti za prenošenje informacija u koje morate da imate poverenje.“ Brzina kojom se svet menja, ali i sve što nas okružuje poslednjih godina, stvaraju slike koje se ne brišu tako lako iz svesti: „Moja najveća inspiracija jeste moja publika. Imam nešto što želim da ispričam i tako koristim slike i tekst da bih gledaocima preneo priče o svetu. Uvek se trudim da dosegnem do što većeg broja publike, kako kroz medije, tako i na izložbama ali i onlajn, gde pokazujem svoje radove. Kada moj rad uspe da isprovocira i stvori debatu, ja sam tada srećan, jer to znači da su ljudi to videli i da je to uticalo na njih.“ Ipak, na pitanje da li je moguće da jedna fotografija promeni svet, Rasmusen je skeptičan: „Ne verujem da slika može da promeni svet. Ali mislim da će u budućnosti postati sve važniji medij, posebno zbog veštačke inteligencije, brojnih manipulacija i korišćenja propagande kod mnogih svetskih vlada, kao i brojnih drugih organizacija. Potrebna nam je nezavisna fotografija da nas informiše, kao balans svemu onome što vidimo i pročitamo“, zaključuje Rasmusen. S druge strane, njegov kolega iz Italije, Lorenco Kastore, takođe jedan od cenjenijih profesionalnih fotografa današnjice, osvaja scenu vrlo specifičnim vizualima. Fotografijom je počeo da se bavi na njujorškim ulicama, a čak je i 1999. godine beležio ovdašnja dešavanja. NJegov Vremenski lavirint, kako je naslovljena izložba, stoga je po svemu specifičan: „U pitanju su delovi iz prva dva poglavlja knjige fotografija, sastavljene od dva odvojena toma objavljena jedan za drugim, a proizvoljno inspirisana životom. Na izložbi će tako biti fotografije iz 1994 – kada sam napravio prvu sliku kojom sam bio zadovoljan – do 2007, i taj ciklus se nastavlja dok ne umrem“, najavljuje izložbu Kastore. „Tokom mnogo godina, fotografisao sam sve kompulsivno i vrlo malo sam gledao rezultat onoga što bih slikao. Duboko sam osećao da nisam još spreman da razumem ono što radim. Znao sam šta hoću da uradim, ali nije mi bilo jasno kako to da uobličim, nisam bio spreman da se povežem sa većinom mog intimnog stvaralaštva. Bio sam nestalan – i još uvek sam – selio sam se tamo i ovde, fotografisao sam sve kako bih našao svoje mesto i prostor: i ta konstantna čežnja nije mi dozvoljavala da stanem niti da napravim red u svom fluksu svesti. Ali onda, pre deset godina, dogodilo se nešto vrlo bolno u mom životu – izgubio sam najboljeg prijatelja – i taj događaj me je podstakao da se osvrnem za sobom i da više ne gubim vreme. Tako da sam sada u procesu ponovnog pisanja životne priče kroz fotografije koje sam stvarao godinama, a koje nisu bile oblikovane u celine.“ Kako su fotografije specifične, tako je specifična i priprema njihovog nastanka: „U ovom vrlo specifičnom radu, narativ je daleko više povezan sa literaturom nego sa vizuelnim svetom. Stvarnost i fikcija se spajaju u mojim fotografijama. Činjenica da sam uređivao rad godinama posle, u osnovi mi je dala priliku da vidim stvari sa vremenske distance i na drugačiji način, tako da protok vremena oblikuje novu azbuku, novi jezik i stimuliše otkrovenja: sećanja se sama pojavljuju, a moje iskustvo se topi sa nečim mnogo širim.“ Po njegovom mišljenju, nije dovoljno samo napraviti fotografiju i staviti je na društvene mreže: „Mislim da su u nastanku fotografija zaista važni motivacija, potreba i nagon kod onoga ko fotografiše ili još jednostavno šira komunikacija fotografa sa spoljnim svetom. Nisam protiv ikakve tehnologije niti sam protiv društvenih mreža – čak imam Instagram i sviđa mi se – iako i dalje snimam analogno. Volim film i sve što on donosi, i svako od nas ima neku svoju pasiju. Uvek se vežete za posao koji vas se tiče, ne radite to samo da biste imali lajkove ili bili lajkovani. Ali uvek je divan osećaj kada shvatite da je publika zavolela ono što radite jer je to posledica posvećenosti. Baviti se bilo kakvom umetnošću samo da bi se zadovoljili drugi bolesno je i ne donosi ništa dobro, niti kvalitet u radu niti mentalno zadovoljstvo. LJudi treba da budu pokrenuti i dirnuti snagom nečijeg dela, do kojeg se dolazi teškim radom. Jer mi kao autori moramo da budemo emocionalno potreseni, moramo sebe da preispitujemo, moramo da učinimo napor sve dok ne osetimo iz stomaka da smo dostigli traženu emociju. Danas, ta jednoličnost ukusa, koju razvija strah, srozava kvalitet fotografija oko nas. Sve izgleda lepo i jednodimenzionalno. Na nama je da se borimo protiv mediokriteta u svetu fotografija.“ Malo toga od turbulentnih događaja koji su se raširili svetom proteklih godina je uticalo na rad Lorenca Kastorea. Trenutno, svoj profesionalni angažman vidi u nekim drugim sferama: „Uvek su me privlačile male priče. One moćno deluju na mene. Ne osećam se komforno kada se fokusiram na velike probleme jer mislim da je previše komplikovano govoriti o njima. Takođe postoji taj rizik zastupanja jedne ideologije što stvara podele i slepe tvrdoglavosti kod ljudi. Nikada nisam dovoljno znao ni o čemu, tako da radije gledam oko sebe i tražim ono što mogu i sam da doživim u svojoj neposrednoj blizini. Jer u malim pričama je komunikacija sa širim svetom oko nas.“ Ostatak izložbi na Vizualizatoru, među kojima su i radovi domaće fotografkinje Eme Bednarž, fokusiraju različite aspekte sveta u kome živimo. Dragan Jovićević