Više zla nego zlih

Da je književni kritičar i nekadašnji član NIN-ovog žirija Milutin Srećković morao da ukratko opiše Danila Nikolića, odabrao bi jedan njihov slučajan susret. Pisac ga je, kaže on, presreo kod Narodnog muzeja i, kao gonjen, ispalio da će mu opisati ideju za pripovetku koja ga je već neko vreme morila. Nedugo potom se predomislio. „Ne smem ti ispričati, ako ti ispričam tu priču, bojim se da je neću moći napisati“, rekao je Nikolić neveselo, kako se Srećković seća u prvoj knjizi memoarsko-esejističke proze Poslovi i snovi. Kao retko koga drugog, Nikolića je karakterisao narativni dualizam koji se često ispoljavao kao veoma plodonosni dinamizam: naime, ovaj potpisnik sedam zbirki pripovedaka, osam romana i pet knjiga za decu s jedne je strane težio uobličenosti stvorenog, a s druge je bio majstor usmene priče, „jedini koji se može staviti do Mihiza“. U sukobu nagona za pisanjem i prepričavanjem, Nikolić nije stvarao samo svojim perom, veli Srećković, nego i svojim štapom i šeširom, brižljivo pohranjivanim anegdotama i vicevima, mislima čiju održivost kao da ogledalno proverava u sagovornicima, gospodskim držanjem, ukratko – svojom ličnošću. NJen važan aspekt bio je perfekcionizam – rukopise nije predavao dok u njima ne zadeluje da „priču ne priča pisac, već da se sama priča“. Dakle, stvoriti svet i likove u njemu, a potom poput deističkog boga iz priče ukloniti svoj lik. Sam Nikolić nije bio sklon mistifikaciji svojih stvaralačkih postupaka – štaviše. „Tajna moje književne radionice je višestruka. Počev od tamne pelerine sa crvenom postavom, koju oblačim, kad zamračim radni kabinet, i kad upalim tri kristalne kugle u zelenoj, modroj i plavoj boji. Radim na tri različite pisaće mašine, s dva različita kompjutera, ali s jednim mikrofonom u koji, kad, koračajući po prostoriji, diktiram. Ne mogu da radim bez krupne lule, niti da smislim ništa ako viljuškom ne češljam bradu… ne mogu bez turbana koji sam kupio u Bangladešu“, opisaće belohumorno svoj rad jednom Nikolić, a drugom prilikom će 16 godina pauze između objavljivanja dva dela objasniti unekoć prozaičnije: „pisac je kao akumulator – mora da se napuni prizorima iz života“ i na njemu je da ih „u sebi prekuva“. Rođenjem Splićanin, dečaštvom Pećanin, pravnik po obrazovanju, a novinar i urednik u Radio Beogradu po profesiji – Nikolić je na književnu scenu stupio 1959. godine sa zbirkom pripovedaka Male poruke. Kritika je odmah primetila da ga karakteriše redak par talenata – a možda je reč o jednom daru, samo podvojenom: istovremeno je sublimirao nasleđene pripovedačke taktike i najavljivao nove, negde na sredokraći između realističkog prosedea i njegovog kasnijeg postmodernističkog oneobičavanja. Prvi roman Vlasnici bivše sreće izašao je pune tri decenije kasnije i uvršten je među najbolje romane objavljene u deceniji 1981-1991. NIN-ovom nagradom ovenčani Fajront u Grgetegu pojaviće se 1998. godine. To nije ni početak ni kraj duge niske priznanja koja će dobiti; zaista, retko koji pisac u bivšoj Jugoslaviji je mogao da se pohvali tolikim fondom osvojenih lovorika – za pripovetke Ulazak u svet dobio je Andrićevu nagradu 1997. godine, za roman Kraljica zabave Nolitovu nagradu, nagradu „Borislav Stanković“ i nagradu „Branko Ćopić“, za roman Jesenja svila nagradu „Meša Selimović“… zaokružen je Zlatnim krstom kneza Lazara za životno delo. Uz to, njegove su knjige prevođene na dvanaest jezika. Zašto se onda danas o njima ne govori više, ili makar posvećenije? „Želeo je, po sopstvenim rečima, da ozakoni fragment kao književnu formu, da kroz njega projektuje rasutost i rastrgnutost sveta današnjice. Ostavljao je utisak blagog i nepretencioznog čoveka koji je umeo da kaže da su ga nagrade ’sustigle’, a ta vrsta sabranosti i skromnosti danas gotovo da deluje kao pristajanje na anonimnost“, kaže za NIN Vladislava Gordić Petković, profesorka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i bivša članica NIN-ovog žirija. Postoji piščev legat u koji je sam Nikolić za života pohranjivao i koji je 2020, četiri godine nakon Nikolićeve smrti u 90. godini, poklonjen Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat. Zbornik o njegovom delu objavljen je nedugo nakon njegove smrti. No, izuzev doktorata Jelene Bulajić, koji je pre sedam godina odbranjen na Filološkom fakultetu pod mentorstvom Radivoja Mikića, konzistentan kritički pogled na bogato delo ovog pisca i dalje ipak izostaje. Književni teoretičar s Instituta za književnost i umetnost Igor Perišić za NIN kaže da je Nikolić bio „u svemu solidan, a gotovo ni po čemu izuzetan“. „Bio je saputnik vrhunske književnosti, ali ne i njen presudni stvaralac. S mukom bi se mogle istaći neke poetičke osobenosti koje su i danas privlačne: rafinirana evokacija opipljive sete sazdane na svetu od uspomena, opredeljenje za lirsku i lako humornu mozaičnost pripovedačkog fokusa, kao i prohodni eksperimenti s narativnim asamblažima“, kaže naš sagovornik. S treće strane, Srećković je među temeljne vrednosti Nikolićeve proze ubrajao insistiranje na jasno konstruisanoj fabuli, sažimanje prosedea i skoro potpuno odsustvo stilizacije, odbacivanje prvoloptaške esejizacije, te emocionalnu senzibilisanost likova na okolnosti u kojima se nalaze. „U njegovim pričama je više zla nego zlih ljudi! Nikolić zna da okolnosti opasnije kvare čoveka nego što je on rođenjem iskvaren“, poentiraće na jednom mestu i tako potcrtati važnu razliku između Nikolićeve i, recimo, Bulatovićeve aksiologije. No, kao da je i ovaj književni kritičar podozrevao da nisu sva Nikolićeva dela jednako vredna; zato ga je, kako je svedočio, obradovao kvalitet Vlasnika bivše sreće, a pre svega iskazana hrabrost da autor autofikcijski sebe postavi u središte romanesknog zbivanja na teritoriji Kosova, i to u vreme kada je lako bilo politikantski desničariti. Nikolićevo hronotopsko poimanje Kosova zasniva se na mitopoetičkim vraćanjima mestu koje je doživljavao kao formativno, kako na ličnom, tako i na kolektivnom planu, ali u njemu nije bilo mesta za etničko prebrojavanje krvnih zrnaca. U trenucima u kojima su Srbi polagali pravo na Kosovo na osnovu istorijskog, a Albanci na osnovu etničkog prava, Nikolića je interesovalo nešto treće – pravo priče na postojanje u datom, komplikovanom prostorno-vremenskom preseku. I ta njegova opsesivna tema možda je bez deklarisane želje pisca na koncu ipak poslužila kao adut u geopolitičkim i simboličkim odbranama Kosova i Metohije – nije da ih je manjkalo, istini za volju, s obzirom na celokupni duh vremena koji traje do danas. O tome je ponešto svojevremeno imao da kaže i pisac Radovan Beli Marković, koji je zabeležio: „Danilo je Nikolić granice Metohije proširio u oblast duševnog, pa onima koji mape crtaju ostaje da od tog posla načisto dignu ruke… nema u njega ni onih rečenica koje bi danonoćno stajale na raspolaganju zapenušanim zastupnicima Srbije über alles.“ Sam Nikolić će u razgovoru za NIN iz septembra 1998. godine, dakle u jeku ratnih zbivanja na Kosovu, podsetiti na jednu zlokobnu anegdotu iz dotadašnje karijere. „Na onom mestu gde moj junak raspravlja sa svojom ćerkom o mladosti, kaže joj: ’Ovo da shvatite kao amanet: sahranite me u Belom Polju kod Peći, tamo gde se sahranjuju pravoslavni, makar i za mene mrtvog morali vaditi pasoš.’ To je izbrisano, to za pasoš. To je 1975. godine, kada sam knjigu (Spisak grešaka, prim. aut.) predao, izgledalo ludo. A ja sam znao kako stvari stoje. Ne ja, nego svi koji su još živeli u Metohiji“, posvedočio je tada i svojoj prozi restrospektivno dao novu dimenziju – ne obavezno proročku koliko opominjuću. Fajront u Grgetegu se izmestio s teritorije Kosova, ali je zadržao neke druge Nikolićeve tematske i formalne opsesije. Nekolicina likova koje je život bacao s mesta na mesto, povremeno ih spajajući, a povremeno ih sučeljavajući, dobijaju poziv da prisustvuju proslavi odlikovanja jednog od njih. Glas glavnog lika objedinjuje raznovrsne dnevničke zabeleške, voajerističke isečke iz pisama, izmeštena grafička rešenja i nestabilnost pripovedačkih perspektiva (Nikolić je ovo svoje ostvarenje nazivao „romanom na rasklapanje“), a ovaj kolaž pokazuje da sećanja unutar jedne zajednice mogu biti neusaglasiva – ili čak moraju biti nepomiriva! – i da su jednako podložna retrospektivnom optimizmu i pesimizmu. Naposletku, sugeriše da su zajednice, kolike god bile, sklone entropiji, naročito kada se umešaju osećanja i politika. Zato poslednje reči romana („Samo nastavite, nije fajront!“) predstavljaju obzorje njene dezintegracije koliko i nade. Tadašnji predsednik NIN-ovog žirija profesor Branko Popović u obrazloženju odluke da se nagrada za roman godine dodeli Fajrontu kaže da je reč o „odličnom primeru kako se uspešno susreću tradicionalno i moderno pripovedanje“, čime se pažnja javnosti ponovo usmerila na odavno zapaženu vrlinu Nikolićeve proze. S jedne strane deluje iskonsko, oduvek prisutno, a s druge kao da sažima aktuelna formalno-sadržinska rešenja. Perišić prepoznaje i još jednu podzemnu tematsku struju u Nikolićevoj prozi – onu koja je naginjala lascivnosti koja je ipak bila lišena seksualnosti, naročito u ključu, recimo, prisutnom u prozi Živojina Pavlovića. „Piščev pomalo politički nekorektan interes za erotsko – uz simpatično uvrnuto prikazivanje žena kao uglavnom bezrezervno podatnih – ipak je čini se bio njegova intimnija preokupacija u odnosu na onu nacionalnu. Cinično bi se moglo dodati da je dejstveni boj za Kosovo, sudeći prema poetičkom testamentu Danila Nikolića, trebalo najpre voditi na ljubavnim poljima“, zaključuje Perišić. A evo šta je o ovoj erotološkoj konstanti 1996. godine imao da kaže samosvesni Nikolić, u intervjuu za Vranjske: „Ono što pisca, pa i naučnika – a to su u 99 posto slučajeva muškarci – ometa u tom nastojanju (da se razume suprotni pol, prim. aut.) jeste pogled na ženu. Već u toj polaznoj tački je greška. Jer, muškarac je ljubitelj umetnosti, ako ne i potpuni umetnik; ljubitelj forme naročito. Iz njega istovremeno ženu gleda i pisac, i slikar, i vajar, i muzičar. I nezajažljivi posednik još. Svi omamljeni lepotom, kao umetničkim delom. A žena je od hiljadu niti ispredena. I ka suštini stvari usmerena. Ona je bliža životu, i smrti, neposrednije u njemu stoji i dela. Priroda je obdarila svim ukrasima, svim darovima, ali je tome dodala i poneku kletvu.“ No, nesavršen je bio i ovaj piščev pivot, samom činjenicom da je izvršen iz perspektive prokazanog maskulinog pogleda. U vreme u kojem je Fajront trebalo da dobije najveću popularnost – početkom 1999. godine, kada je osvojio NIN-ovu nagradu – drugi su se lomovi najavljivali, da bi oblik konačno dobili s agresijom NATO-a na SRJ. „Mislim da nije teško postići sklad, ono što se zove demokratija. Treba samo imati uverenje da onaj koji drukčije gleda na neke stvari, isto voli svoju zemlju, našu zemlju, kao i mi koji zameramo njegovom viđenju“, reći će u diktafon Đorđa Dimitrijevića za potrebe intervjua za naš nedeljnik po proglašenju laureata za tu godinu. Jer takav je, kažu, bio Nikolić – stvarnost je neretko sameravao prema mogućnosti pripovedanja. Ako je priču ili roman bilo moguće dovesti blizu savršenstva, zašto ne bi isto bilo moguće i sa stvarnošću? Stefan Slavković