Unutrašnja okupacija u 26 slika

Nema niže – tako zvuči logična prva reakcija na prošlonedeljni napad tabloida na Radomira Lazovića, šefa poslaničke grupe Zeleno-levi klub, Ne davimo Beograd, Moramo u Skupštini Srbije, u formi provlačenja kroz blato njegovog oca, preminulog prošle godine. A možda je, zapravo, reč o preterano optimističnom odgovoru na samo jedan od primera medijskog i ljudskog potonuća sa kojim već odavno živimo i prilično smo na njega navikli. Baš kao ona nesrećna kuvana žaba iz eksperimenta, koja, verovatno, nigde nije tako često pominjana kao u današnjoj Srbiji. Ako smo već pomenuli Lazovića, kao jednu od novih „zvezda“ provladinih tabloida zaduženih za satanizaciju kritičara naprednjačke vlasti, pošteno je reći da i prethodni tretman kome je bio izložen možda jeste za njega bio manje emotivno razoran, ali mu, zato, nije nedostajala odvratnost i potencijal dovođenja u životnu opasnost: tabloidi su ga, baš kao i poslanici vlasti u parlamentu, stavljali na spisak pripadnika i podržavalaca Belivukovog kriminalnog klana. Naravno, zajedno sa drugim istaknutijim opozicionarima i kritičarima vlasti, Lazović je ovde posebno pomenut samo zbog zapanjujuće degutantnosti napada kome je prošle nedelje izložen. Cilj je jasan odavno – zastrašiti ljude, naterati ih da odustanu od borbe protiv autokratske vlasti i pokazati drugim građanima koji imaju želju da podignu glas protiv nepravde i razaranja zemlje šta bi ih, u tom slučaju, moglo snaći. Ono što deluje kao novost lansirana ove sezone jeste dubina blata po kome su spremni da riškaju poltroni vlasti, ali i opseg zahvata: prvi put smo se sada suočili i sa odmazdom prema deci opoziciono nastrojenih građana, kao što se desilo u Pećincima, gde je podmladak neposlušnih stanovnika odjednom postao „višak“ u vrtiću koji su već pohađali. I nije čak bilo dovoljno ni sablažnjavanje javnosti do koje je informacija doprla i „intervencija“ predsednika Aleksandra Vučića – nepoželjnoj deci je, umesto povratka među drugove iz vrtića, cinično ponuđen finansijski i tehnički neizvodiv upis u ustanovu udaljenu 30 kilometara. Ako je nekome bila čudna mlaka reakcija javnosti na priču iz Pećinaca, odgovor na pitanje kako smo se survali do takvog stanja svesti možda leži u istraživanju CRTE o političkim pritiscima, sprovedenom uoči aprilskih izbora. Ono o čemu se i ranije govorilo u formi nepersonalizovanih priča o „ucenjivanju poslom“, zloupotrebama javnih preduzeća za uhlebljenje onih koji su „stranci“ učinili uslugu i raznim drugim oblicima pritisaka na građane, naročito predizbornih, istraživači CRTE sada su dokumentovali svedočenjima „živih ljudi“. Istraživanje je obuhvatilo izjave 68 žrtava, saučesnika ili svedoka zloupotreba iz 26 opština širom Srbije i dalo je, kažu istraživači, „zabrinjavajuću sliku društva nagriženog političkom korupcijom i nepoverenjem građana u institucije koje bi morale da štite zakone“. Uz zaštitu anonimnosti, građani su opisivali pritiske sa kojim su suočeni, najviše u javnom sektoru, ali ne samo tamo – potvrdilo se da su stranački pipci duboko prodrli i u privatni sektor, gde, takođe, pozicija i radni status pojedinaca često zavise od njihove spremnosti da postupaju u skladu sa interesima stranke na vlasti. Istraživanje je, takođe, pokazalo da su u najgorem položaju pripadnici tzv. marginalizovanih i ranjivih grupa. Predstavljajući rezultate istraživanja, Raša Nedeljkov iz Crte istakao je zaključak da građani često ne prepoznaju opisani sistem ucena i pretnji kao nedemokratsku i nezakonitu praksu. „Istraživanje nam je dalo i potvrdu da građani često i ne znaju za druge aktivnosti stranke, nego takav vid pridobijanja podrške vide kao praktično jedino sredstvo i kao normalno okruženje, nesvesni da je nezakonito. I to je porazna činjenica za sve nas“, rekao je Nedeljkov. Jasno je da su oni koji kvare tu „idilu“ naročito nepoželjni, što su odavno utvrdili Reporteri bez granica i razni drugi međunarodni posmatrači koji su se bavili stanjem medijskih sloboda u Srbiji. Ono što se, nakon objavljivanja poslednjeg u nizu izveštaja iz te oblasti, promenilo, jeste pojava novih nivoa morbidnosti sa kojim se suočavaju neposlušni akteri, kakav je bio pretnja novinarima Danasa da će proći kao (pokojne) kolege iz francuskog lista Šarli ebdo. Da slučaj bude gori, potrudio se, između ostalih, poslanik SNS Nebojša Bakarec koji je, baš u vreme kad je preteće pismo nateralo redakciju na rad od kuće, iz skupštinske klupe optužio upravo Danas, ali i Novu da vode hibridni rat protiv Srbije i Aleksandra Vučića, da zagovaraju nezavisnost Kosova i da tamošnje Srbe nazivaju kriminalcima. Sam Vučić se, potom, potrudio da propagandnim specijalcima dobaci novo oružje: u javni govor uveo je pojam „lažni Srbi“, namenjen, naravno, onim građanima koji ne postupaju u skladu sa njegovim uputstvima i interesima. Potpuna medijska razrada zadate teme tek se očekuje, a domete je teško i naslutiti. Ili nije? Za sociologa Darija Hajrića, ipak, nema mesta za priču o bilo kakvim novim fenomenima. „Tokom proteklih deset godina imali smo priliku da vidimo pritiske koji su se kretali od optužbi opozicionara za ubistvo, preko poternica, nelegalnog hapšenja ili paljenja kuće novinarima, pa do uletanja među demonstrante automobilima, konjicom i bagerom. Poslednja tura incidenata je donekle upečatljiva samo po osionosti – gledamo režim koji se toliko udobno oseća u svojoj poziciji da individualne patologije njegovih nosilaca bez zadrške isplivavaju na površinu“, kaže sagovornik NIN-a. Ne tako davno, njegov kolega, sociolog Jovo Bakić prognozirao je da će ovoliko autoritaran i zloupotrebama bogat način vladavine neminovno dovesti do situacije u kojoj će građani aktere vlasti „juriti po ulici“. Na skorašnje najave „odbrane“ Starog savskog mosta, međutim, Bakić je odgovorio skeptičnom ocenom da su građani izgubili svaki smisao za opšte dobro. Odakle ta promena? „Iskreno, bio sam neprijatno iznenađen kada ih nismo jurili nakon `afere helikopter`, pa onda ni kada nas nije bilo dovoljno da ih jurimo nakon rušenja u Hercegovačkoj tokom izborne noći, pa ni kada nismo reagovali nakon ubistva Olivera Ivanovića, kome je prethodila odvratna kampanja na Pinku, niti nakon jasnih pokazatelja (slikanje sina i brata predsednika SNS-a s mafijašima u nekoliko navrata) da je mafija otela od nas republiku. Više me ništa ne iznenađuje. Narodu kojem pripadam sasvim izvesno spasa nema. Ostaje samo pitanje da li ćemo propasti barem s mrvom časti ili u potpunoj sramoti“, kaže Bakić. A da li, ako je već sve tako kako kaže, valja očekivati pojačanje pritisaka, ili je ovo što sada imamo dovoljno, s obzirom na učinak? „Sadista uživa u mučenju. Možda će ga to naposletku i uništiti“, kaže Bakić. Hajrić primećuje da smo odavno ostali bez ikakvih kontrolnih mehanizama koji ograničavaju vlast i sprečavaju da samovolja preraste u autokratiju. „Institucionalni mehanizmi su uzurpirani do tačke u kojoj režim kriminalizuje policajce koji otkriju plantažu marihuane. Međutim, najveća opasnost leži u tome što pritisak javnosti više ne znači ništa – otkrivamo korupciju ili svedočimo skandaloznoj retorici i unapred znamo da za njih niko neće odgovarati.“ Razlog za to je prost, kaže. „SNS je postala država u državi i svela institucije na stranačke servise, odgovara isključivo sama sebi i predsedniku. Imamo paralelnu granu vlasti koja nadilazi izvršnu, zakonodavnu, čak delimično i sudsku i na nju nemamo nikakav uticaj, jer sav svoj legitimitet crpi od čoveka koji je odavno iskoračio iz okvira svojih ustavnih ovlašćenja.“ Zato Hajrić misli da više nije stvar u tome da li građani žele to da trpe ili ne. „Situacija je takva da ne postoji nijedan delotvorni kanal za iskazivanje nezadovoljstva izuzev masovne građanske neposlušnosti sa spremnošću da ona preraste u ulične sukobe. Okupirani smo iznutra i tako treba da posmatramo tretman vlasti prema građanima i moguće solucije“, kaže Hajrić. Cinici bi, možda, podsetili na pet vekova dug primer iz istorije, sa mnogo očiglednijom, spoljnom okupacijom. Vera Didanović