Vučemo se po dnu

Ovo nije priča o zaradama u školama koje su ispod republičkog proseka i tu će i ostati, ali ima blisko veze sa tim. Ovo nije priča ni o tome da mladih, ambicioznih ljudi u prosveti skoro da i nema, ne dolaze, a ako se prevare i dođu, beže, ali ima veze sa tim. Ovo čak nije priča o susretu sa ministrom Ružićem u ponedeljak, 21. novembra, kada je rekao da: „nema dramatičnog povećanja nasilja u školama”. Objasnio je da nam je baš dobro, a njegova pomoćnica nas uputila da na mejl pošaljemo predloge za izmene procedura u vezi sa nasiljem. Ovo je priča o tome kako smo vaspitače, učitelje, profesore doveli u situaciju da se više ne boje samo za egzistenciju, već za goli život. Trstenik, 9. novembra, ove godine, šesti čas, jedan je nastavnici izmakao stolicu, druga dvojica snimala i direktno prenosila na društvenim mrežama. Svi prisutni đaci su se histerično smejali! Onda su ta tri sokola koja su uspešno, ničim izazvani, nasrnuli na jednu ženu, omiljenu profesorku i koleginicu, poslali njenom sinu snimak sa porukom: „Vidi šta ti radimo sa majkom!” Jedan daroviti pojedinac iz naroda je napisao: „Država je prosvetarima stavila omču. Učenici samo izvlače stolicu!” Napali su nasred časa nju, jednu od nas, a na tom mestu mogao je biti bilo ko od sto hiljada nastavnika u Srbiji. I to sve dok je pokušavala da delinkvente nečemu nauči. Na podu smo – nokautirani, svi mi koji radimo u prosveti, ali i celo društvo. Umesto da se pokaju, da roditelji dođu i kao ljudi (ako su ljudi) pitaju da li je koleginica povređena, kako se oseća, da kleče i mole za oproštaj, jedan od njih je poručio da se njegovom detetu ništa neće desiti. „Pih prosveto, sramoto na zemlji, kakvo vi isključenje iz škole pominjete”, ili nešto sočnije rekao je tata baja i dodao: „Ja ću sve to da ispeglam!” U takvoj zemlji, sestre i braćo, živimo! Ova moralna gromada, verovatno će ucenjivati, pretiti, zastrašivati, a ne bi mu bilo prvi put. Saznajemo da je isti savesni roditelj prošli put kad se dete zaigralo, a neka druga nastavnica ga isključila sa časa, došao sa advokatom. Neće njemu neka tamo da dete izbacuje napolje! Advokat je pravnim začkoljicama besomučno maltretirao zaposlene i naravno, pobedio! Svi su bili posramljeni i poniženi, osim maloletnog mladunčeta. NJemu je tatica pokazao kako treba sa profesorima. I tako je dete otišlo dalje i učestvovalo u nasrtaju na zdravlje i život. Nije razmišljao da je napadnuta nečija majka, koja je mogla biti i njegova; nečija sestra, koja je mogla biti i njegova; nečija komšinica i rođaka, koja je mogla biti i njegova. Učio je po modelu i pitaj boga šta gleda kod kuće. Sledeći put će voziti besni automobil 250 na sat i pokositi nekoga na pešačkom prelazu, što da ne, može mu se! Naravno, lokalni moćnik (malopre pomenuti), blizak je vrhu stranke i poznat organima gonjenja, redovno piju piće i lepo se druže. Profesorka je preživela ozbiljnu traumu. NJen ulazak u odeljenje verovatno više nikada neće biti isti. Ostaje joj tužba protiv izgrednika, ako se odluči, o sopstvenom trošku, naravno i ostajemo joj mi, svi mi. Prestupnici su trenutno u disciplinskom postupku. Dobiće nekakvu kaznu, ni blizu primerenu svom nedelu. Uprkos izjavama Branka Ružića, nasilja u srpskim školama je više nego ranije. Tuku se svi sa svima, deca sa decom, roditelji sa roditeljima, deca sa nastavnicima, nastavnici sa roditeljima… I još je više nasilja, ali ga direktori kriju da prigrabe sledeći mandat. Ćuti, može i gore! Može, svakako, ali može i bolje! Zašto nikada niko ne kaže da može i bolje?! Ne treba da se čudimo kakva su nam deca. Oni su naše ogledalo. Svedočimo srozavanju moralnih normi devedesetih, a intenzivno ponižavanje u školama počelo je posle dvehiljaditih. Još tada je otvoren lov na slabije i vaspitanije. Roditelj učenika iz Niša pretukao nastavnika srpskog jezika zbog slabe ocene; dva roditelja iz Sombora tukla profesora hemije; u Vrnjačkoj Banji učenik trećeg razreda srednje škole pretukao profesora bejzbol palicom; učenik osmog razreda fizički nasrnuo na nastavnicu likovnog, u Novom Sadu. Drugovi su stajali i navijali: „Udari je, udari je”. U Pirotu gimnazijalac napao profesorku francuskog; u Vranju je napadnut profesor matematike; u Beogradu pretučena nastavnica geografije. Zadobila je teške telesne povrede; pre šest godina profesorka iz Mladenovca je zbog opklade nasred časa dobila šamar. Deca su se kladila da jedan od njih ne sme. A smeo je! Da ne zaboravimo da smo u Sremskoj Mitrovici 2019. godine imali neverovatno nasilje učenika nad direktorom škole… Mučno je ovo i pisati i čitati, znam. Mnogo je slučajeva iz svih prethodnih godina, iz malih i većih mesta, po jednom sličnih, brutalni su i besramni. Odavno smo na dnu, sada se samo po njemu vučemo. Drljamo bez nade da će iko shvatiti o čemu pričamo, zašto štrajkujemo i šta tražimo. Gušimo se u sveopštem vašaru nasilnika i nasilja, od Skupštine Srbije, pa nadole ili nagore, ako vam je draže. Mnogo toga što je nekada bilo nemoralno, sada je društveno prihvatljivo, čak poželjno ponašanje. Trenutno je u toku rijaliti u kome je trogodišnje dete. Umesto crtaća gleda porniće, uživo. I ono će nekada porasti… Škola u koju smo mi išli više ne postoji, a pitanje je kakva je uopšte sudbina obrazovanja. Narod koji jeftino kupuje diplome ne voli ni školu, ni učitelje. Ipak, ne kupuju svi, ne „peglaju” svi, ne mrze svi. U ovakvim situacijama, demotivisani, demoralisani i maltretirani prosvetni radnici imaju samo jedni druge i javno mnjenje. Ne prihvatam da sedimo i čekamo da se u školu unese ručna bomba ili automatska puška i da sve ode bestraga. Savija se mlado pruće, treba krenuti od najmlađih. To je uradila Irska i uspela da smanji nasilnička ponašanja. Zašto ne bismo i mi, ko nam brani? Mogli bismo svi zajedno da budemo za jedno, boljitak dece i svih koji sa njima rade. A još uvek je mnogo više dobre dece, samo su nevidljiva jer se bavimo bitangama. Buketi mladosti, duhovne lepote i pameti prolaze pored nas tiho i odlaze daleko. Mi iz Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije počinjemo! Pridružite nam se! Roditelji, sindikati, sadašnji i bivši đaci, hajde da 1. decembra 2022. godine kažemo: „E, sad je stvarno dosta!” Stanimo uz nastavnike koji toga dana neće ući u učionice, dajmo im podršku tako što ćemo izaći na trgove srpskih gradova. Ovu crvenu liniju ne smemo preći. Ovaj signal ne smemo zanemariti. Ovaj događaj ne smemo zataškati. Što nas bude više, što budemo glasniji, živuljke iz vlasti bolje će nas čuti. Ne znam da li ćemo uspeti, ali ako ne pokušamo, sigurno nećemo! Stop nasilju u školama! Autorka je predsednica Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije