Da ostanem ili da odem

Nije sasvim jasno koliko je Rusa napustilo zemlju od početka rata u Ukrajini. Neki kažu preko milion, neki kažu da ih je manje. Ali puke brojke manje su važne od kalibra onih koji napuštaju zemlju. Oni su među najbolje obrazovanim Rusima: pisci, kompjuterski stručnjaci, novinari, filmadžije, muzičari, naučni radnici, glumci... Neki odlaze jer nemaju drugog izbora. Novinari koji su kritički izveštavali o ratu - poput Jevgenije Albac, urednice lista Novoje vremja - morali su da beže kako bi izbegli hapšenje zbog navodnog širenja „lažnih vesti“ ili zbog toga što su optuženi da su „strani agenti“. Drugi odlaze jer su došli do zaključka da je život u Rusiji Vladimira Putina postao nepodnošljiv. Olga Smirnova, primabalerina Boljšoj teatra, preselila se u Amsterdam. Kaže da „nikad nije ni pomišljala“ da bi jednog dana mogla da se „stidi Rusije“, ali da joj je rat dalji ostanak u domovini učinio nemogućim. Stotine hiljada mladića odlučilo se na odlazak iz zemlje zbog Putinove nedavne „delimične mobilizacije“, ne želeći da se izlažu riziku da budu poslati u rat koji nisu želeli. Jedan moj moskovski prijatelj rekao mi je da broj onih koji su imali mogućnost da odu iz zemlje i to su i učinili sada premašuje broj onih koji su tu mogućnost takođe imali ali su odlučili da ostanu. Ali neke prominentne figure koje se protive Putinovom ratu i dalje su u Rusiji iz različitih razloga. Neki ne žele da ostave porodice za sobom; neki ne vide način da negde drugde nastave da se bave istim poslom; neki žele da budu svedoci onoga što se dešava u njihovoj domovini. Nezavisni novinar (i dobitnik Nobelove nagrade za mir 2021, prim.) Dmitrij Muratov dao je obećanje: „Nastavićemo da radimo ovde sve dok hladna cev ne dotakne naša vrela čela.“ Birati između tih opcija nikad nije lako. U drugim vremenima i drugim zemljama, poput nacističke Nemačke ili komunističke Kine, ljudi su se suočavali sa sličnim dilemama. Ako odete, rizikujete da postanete irelevantni u vlastitoj zemlji i nepoželjan gost u nekoj drugoj. Ako ostanete, mogli biste da završite u zatvoru, ili da vas snađe nešto još gore. Oni koji odu često bivaju optuženi da su kukavice, ili izdajnici, dok se disidenti koji ostanu u domovini nađu uklešteni između stranih sila i vlastite vlade. Rusi koji vole svoju zemlju ali mrze rat u istoj su poziciji u kojoj su bile i nemačke patriote koje su prezirale naciste. Takvi ljudi imaju vrlo malo prijatelja. Izbor između ostanka i odlaska neizbežno izaziva mnogo pravedničkog gneva na svim stranama. Oni koji se nađu na sigurnom negde izvan zemlje, zaštićeni od brutalnosti rata i diktature, često insistiraju na tome da oni koji su ostali moraju da na vidljiv način demonstriraju svoje protivljenje režimu. Na jednoj konferenciji u Rigi, bivši svetski šampion u šahu i politički aktivist Gari Kasparov izjavio je da bi Rusi koji žele da se nađu „na pravoj strani istorije trebalo da spakuju kofere i napuste zemlju“. Oni koji to ne učine, dodao je, „deo su ratne mašinerije“. Filmskog režisera Kirila Serebrenjikova ruske vlasti su godinama maltretirale, ali je odbijao da ode iz zemlje sve dok se rat nije ispostavio kao ona kap koja je prepunila čašu. On je problem s kojim se suočava svaki Rus koji se suprotstavi Putinu dobro formulisao: „Rat vode predsednik i političari za koje nisam glasao, ali u očima mnogih ja sam njihov nevoljni saučesnik“. Tomas Man, najčuveniji nemački pisac svog vremena, napustio je nacističku Nemačku čim je Hitler 1933. došao na vlast. S obzirom na to da mu je supruga bila jevrejskog porekla i da je zastupao stavove zbog kojih bi završio u zatvoru, izbora nije ni imao. NJegovi žestoki napadi na Hitlerov režim su tokom rata emitovani na Bi-Bi-Siju. Posle rata, Man je tvrdio da su svi Nemci ukaljani nacističkim zločinima. Verovao je da to važi i za pisce koji su saginjali glavu. Takav Manov stav izazvao je oštar odgovor pisaca poput Franka Tisa, koji nije bio nacista ali je izabrao da ostane u zemlji. Tis je bio taj koji je za intelektualce koji su se držali po strani kako ne bi upali u nevolje skovao termin „unutrašnja emigracija“. Kukavice su bili ljudi poput Mana koji su okrenuli leđa svojim sunarodnicima, tvrdio je on. Tis je otišao i dalje, insistirajući da su oni koji su ostali pokazali veću hrabrost. Na taj način je govorio u ime mnogih Nemaca koji su ostali i koji onima poput Mana ili filmske zvezde Marlen Ditrih nikada nisu oprostili zbog toga što su otišli. Duboka podeljenost ljudi koji bi trebalo da budu na istoj strani, ali su napravili različite životne izbore, jedan je od trijumfa opresivnih režima. To dodatno slabi mogućnost snažnog otpora takvoj vlasti. Kad god kineska vlada iz zatvora pusti nekoliko poznatih disidenata i dozvoli im da se isele na Zapad, mnogi požure da takve događaje pozdrave kao pobedu za ljudska prava. A zapravo je proterivanje iz zemlje efikasan način da se režim oslobodi kritičara koji će kod kuće brzo biti zaboravljeni, ili diskreditovani kao irelevantni i optuženi da su izgubili osećaj za realnost. Cena slobode negde u inostranstvu često vodi usamljeničkim životima ogorčenih kritičara onih koje su ostavili za sobom u domovini. Egzodus najboljih i najkvalitetnijih ljudi koje Rusija ima mogao bi da donese podsticaj naučnim, umetničkim i akademskim institucijama na Zapadu. I sigurno će nauditi dugoročnim ekonomskim perspektivama Rusije. Ali Putin za to verovatno neće mariti sve dok opstaje na vlasti. Rusi koji su ostali u zemlji trpeće dugoročne posledice Putinovog militarizma, možda čak i veće od onih kojima su trenutno u ratnim uslovima izloženi Ukrajinci. Rečima Ilje Kolmanovskog, čuvenog biologa i naučnog novinara koji je zbog rata konačno odlučio da napusti zemlju, „vremenom će ljudi početi da shvataju da je Putinova invazija istovremeno i napad na Rusiju“. Ijan Buruma publicista i pisac čija poslednja knjiga je The Churchill Complex: The Curse of Being Special, From Winston and FDR to Trump and Brexit © Project Syndicate, 2022.