Bela kuća, crni zatvor

Svetu nikad nije dosadilo da citira - češće zapravo da neprecizno parafrazira - čuveni početak Osamnaestog brimera Luja Bonaparte. „Hegel primećuje negde da se sve velike svetskoistorijske činjenice i ličnosti pojavljuju takoreći dva puta. Zaboravio je da doda: jedanput kao tragedija, drugi put kao farsa“, piše Karl Marks u uvodnim rečenicama poznatog rada iz 1852. Šta, međutim, sledi kad neki istorijski trenutak već u prvom navratu ima sve odlike farse? Takvu mogućnost Marks je propustio da razmotri, ali se sada ukazuje prilika da se u vremenu preostalom do izbora 2024. do potencijalnog odgovora na ovo pitanje dođe, budući da je Donald Tramp, čije su četiri godine u Beloj kući označile jedan od najhaotičnijih i najčudovišnijih perioda u istoriji Sjedinjenih Država, prošle sedmice - mora se reći: ni na čije iznenađenje - obznanio da će se i po treći put kandidovati za predsednika. Ništa u Trampovom političkom usponu do vrha nije bilo normalno ni prvi put. Ni to kako je pravo niotkuda lansirao kandidaturu; ni kako je obrisao pod potencijalnim rivalima iz Republikanske stranke; ni u kolikoj meri je opčinio konzervativno nastrojene birače, u širokom luku od reakcionarnih mogula i mahera s Volstrita do hrišćanskih fundamentalista i belih suprematista. Još manje smislenog viđeno je tokom njegovog predsedničkog mandata, pa je svejedno na izborima 2020. dobio ne samo mnogo više glasova nego 2016, nego i više nego što je neki poraženi kandidat na predsedničkim izborima ikada osvojio - a opet ih izgubio s razlikom od preko 7.000.000 glasova više u korist DŽoa Bajdena. (O pobedniku predsedničkih izbora u SAD, naravno, ne odlučuju direktni, već elektorski glasovi, ali se u svetlu Trampovih očajničkih pokušaja da ishod izgubljenih izbora opovrgne, uključujući podsticanje na prevrat jurišom na Kapitol hil 6. januara 2021, redovno previđa ova monumentalna razlika kao jasan izraz većinske volje Amerikanaca.) Na šta li bi onda tek ličio Trampov eventualni drugi mandat - ukoliko nekim čudom ponovi podvig Grovera Klivlenda, jedinog američkog predsednika kome je, potkraj 19. veka, pošlo za rukom da odradi dva nevezana mandata? To je, iz ove perspektive, teško i zamisliti, osim što je izvesno da bi Trampov glavni pokretač bio poriv da se osveti svima za koje veruje da su se o njega ogrešili. Ali je istovremeno sasvim moguće da o tome neće ni morati da se ozbiljno razmišlja, jer bi lako moglo da se ispostavi kako je pobeda na izborima 2024. za njega nedostižan cilj. Tramp je, istina, nebrojeno puta dokazao da ima više života od Majkla Majersa iz Noći veštica; osim toga, dve godine su u politici veoma dug period. Ali je mnogo toga što Trampu sada stoji na putu a s čim nije morao da se nosi kada se prvi put borio za predsedničku nominaciju Republikanske stranke, pa za ulazak u Belu kuću. Neke od tih prepreka su stvar percepcije, koja je u politici uvek veoma važna, neretko važnija i od stvarnog stanja; druge su konkretne i objektivne. Ako je ove prve i u stanju da zaobiđe, s drugima će to teže ići. Posmatrano iz ugla suve politike, spisak Trampovih problema počinje i završava se okolnošću o kojoj je na ovom mestu već bilo reči: posle trećeg uzastopnog izbornog podbačaja (na međuizborima 2018, predsedničkim 2020, a sad i na upravo održanim međuizborima na kojima je - suprotno velikim očekivanjima koja su u Republikanskoj stranci imali - teškom mukom obezbeđena minimalna većina u Predstavničkom domu, dok je Senat ostao pod kontrolom demokrata) u partijskom establišmentu rastu sumnje da je on taj koji treba da ih predvodi i u sledećem izbornom ciklusu. Sve više je onih koji u bivšem predsedniku vide serijskog gubitnika i sada veruju da bi, bez odricanja od trampizma, nadalje trebalo nastaviti bez Trampa lično: razočaravajući rezultati međuizbora definitivno su ih uverili da su njegovi privatni ratovi i opsesije postali kamen oko vrata stranke. Ti znaci distanciranja od Trampa ispoljavaju se mahom na dva načina. Prvo, kroz nagoveštaje (zasad diskretne: niko ne želi da se pre vremena izlaže Trampovom gnevu) niza republikanskih političara da u najmanju ruku razmišljaju o ulasku u trku za izbor narednog predsedničkog kandidata - prošlog vikenda na jednoj stranačkoj konferenciji u Las Vegasu takve signale emitovalo je najmanje četvoro njih, uključujući troje visokorangiranih pripadnika Trampove administracije. Drugo, kroz oklevanje ili odbijanje jednog broja velikih donatora da i ubuduće sipaju novac u kofere Trampove kampanje, jer i oni počinju da veruju kako bi te pare korisnije bile potrošene ako bi bile uložene u nekog drugog. Niko od tih eventualnih pretendenata, pa ni naglo uzletela zvezda netom reizabranog guvernera Floride Rona Desantisa, u kome su neki preko noći počeli da vide alternativu (ne po tome što zastupa suštinski drugačiju politiku, nego po tome što je uravnoteženiji i bez bagaža koji za sobom vuče Tramp), ne može ni da primiriše popularnosti koju Tramp i dalje uživa u stranačkoj bazi - a pitanje je i zašto bi se neko odlučio za makar i unapređenu kopiju kad je original još dostupan. Ali već i to što su sve glasniji oni koji više nisu spremni da mu se poklone i sklone s puta nagoveštava da se Tramp do nominacije neće samo prošetati kao u vreme prve kandidature. Mada, s druge strane, niko ne može ni da tvrdi suprotno - da se priča iz sezone 2015/16. neće ponoviti i da Trampovi izazivači na kraju neće jedan po jedan opet podvući repove, ili biti poraženi u bespoštednom ratu s njim. Na kraju krajeva, u novom sazivu Kongresu će - posebno u Predstavničkom domu - biti više tvrdih trampovaca nego umerenih republikanaca: otvoreni raskid s Trampom i dalje nije opcija. Tramp, dakle, i te kako može do nove predsedničke nominacije; možda čak i bez previše krvoprolića u unutarstranačkom obračunu. Samo što će se u tom slučaju republikanci suočiti s jednim velikim problemom: to da njihov predsednički kandidat 2024. ponovo bude Tramp upravo je ono što priželjkuju u Demokratskoj stranci. Kako se i sami suočavaju s teškim izborom - treba li predsednik Bajden, s obzirom na poodmakle godine i hronično nizak rejting, ponovo da bude njihov kandidat (kao što ponavlja da će biti), ili bi za 2024. trebalo lansirati nekog novog, po mogućstvu harizmatičnijeg i svakako mlađeg (samo koga, kad se takav zasad ni uz pomoć periskopa ne nazire?) - demokratama, naime, ništa ne bi bilo milije od toga da se na drugoj strani ponovo nađe poznato a omraženo lice. Zato se Trampovoj nameri da se ponovo kandiduje nisu obradovali samo humoristi i satiričari (Endi Borovic, koji u časopisu NJujorker godinama radi isto ono što i momci iz NJuz neta ovde, prvu narednu kolumnu naslovio je „Tramp će se boriti za istorijski treći impičment“). U Demokratskoj stranci veruju da bi s kandidatom Trampom - omatorelim, kivnim na sve i za malo šta osim hvalisanja i deljenja uvreda još sposobnim - njihovi izgledi da i nakon 2024. ostanu u Beloj kući, ko god bio njihov kandidat, u startu bili znatno veći nego u slučaju da republikance predvodi neko drugi. Pre svega toga, ipak, prvo treba videti kakve će implikacije po Trampovu kandidaturu, eventualnu nominaciju, pa i potencijalnu izbornu pobedu - pošto se ni ta mogućnost, uprkos svemu, i dalje ne može isključiti - imati sve izvesnije podizanje federalne optužnice zbog nezakonitog postupanja s državnim dokumentima po napuštanju funkcije, ranije ove godine pronađenim tokom pretresa njegove rezidencije na Floridi (dok su drugi papiri, takođe suprotno propisima, uništeni). Posle mnogo cinculiranja, ministar pravde Merik Garland je prošle sedmice konačno presekao i DŽeka Smita - pravnika besprekorne karijere koji je poslednjih godina radio kao glavni tužilac haškog Specijalnog suda za ratne zločine na Kosovu - imenovao za specijalnog tužioca koji će nadalje voditi ovu istragu, pa se veruje kako je već to imenovanje snažan nagoveštaj da će optužnica biti podignuta; takva odluka se, pak, zvanično objašnjava potrebom da se obezbedi nepristrasnost istrage - jer će specijalni tužilac u obavljanju te dužnosti biti nezavisan od ministarstva pravde i čitave Bajdenove administracije - u situaciji kada je Tramp predsednički kandidat. Naravno da Tramp i njegove gorljive pristalice nimalo ne veruju u objektivnost i nezavisnost istrage koju će nadalje voditi Smit, i da će, kao i u svim još aktuelnim slučajevima u kojima je bivši predsednik predmet istraga na federalnom nivou ili nivou saveznih država, nastaviti da je predstavljaju kao politički motivisanu hajku. Ali isto tako, nemali broj ozbiljnih analitičara smatra da pravi cilj Trampove nove predsedničke kandidature zapravo i nije ambicija da se vrati u Belu kuću, već da se učešćem u kampanji, prikupljanjem što više novca i maksimalnim medijskim eksponiranjem zaštiti od mogućeg odlaska u zatvor, budući da bi neke od presuda u procesima koji se protiv njega vode, uključujući pomenuti, mogle da znače upravo tu vrstu kazne. Ustav, doduše, u delu u kome se propisuju uslovi za sticanje prava na predsedničku kandidaturu, ne kaže ništa o tome da kandidati ne smeju da imaju krivični dosije. Ali polagati sve nade u sertifikovanog kriminalca moglo bi biti previše čak i za aktuelnu, skoro pa neuračunljivu inkarnaciju Republikanske stranke. Vladan Marjanović