Tramvaj ceo i oblaka jedan deo

Veliki umetnici nepogrešivo umeju da prepoznaju trenutak kada u svojim stvaralačkim mukama i bitkama napišu ono pravo. Sledeći unutrašnji poriv, Duško Radović je dugo i uporno pokušavao da piše pesme za decu, ali nezadovoljan rezultatima. A onda se to dogodilo! Zauvek će mi ostati u sećanju njegova priča kako je jedne zimske večeri, u maloj sobi na poslednjem spratu hotela Esplanada u Zagrebu, dok je napolju vejao sneg, pokušavao da smisli i na papir stavi stihove sa naslovom Strašan lav. Završio je pesmu i u istoj sekundi shvatio da je pronašao ključ, da je otkrio kakvu poeziju za decu želi da piše. Radilo se o prvoj pesmi, koja je zauvek odredila prepoznatljivi stil. Nije čudo što nisam zaboravio ovu priču sa svim tim zimskim slikama: savršeno precizno određen veličanstveni stvaralački trenutak. Bio je izuzetan, jer je posedovao nešto što ni tada, ni kasnije, nisam primetio ni kod jednog drugog čoveka i umetnika. Kao da je sa životom i svim njegovim pojavnim oblicima igrao permanentnu igru. LJudi, stvari, pojave, sve okolo – predstavljalo je izazov za specifičnu interpretaciju, drugačiju i kompleksniju od očekivane. Pritom, nije bilo foliranja i egzibicionizma, neretko svojstvenog stvaraocima. Igri je pristupao sa neverovatnom ozbiljnošću i istrajnošću. Nije odustajao dok za svaki izazov ne nađe najtačniji mogući odgovor, uvek upakovan u specifičnu verbalnu formulaciju. Zato je neuporediv. Najpre sam u detinjstvu pročitao pesmu o lavu. Strašan lav – tada nisam imao pojma da mu je pravo ime Dušan Radović. Negde u gimnazijskim danima, počeo sam da vezujem to ime i za druge očaravajuće domete dečje poezije, da bih konačno, kao student Akademije primenjenih umetnosti, sreo čoveka koji će mi u velikoj meri odrediti profesionalne pravce, i neke druge, sasvim lične parametre. Radio sam kao grafički urednik novog JEŽ-a. U tom trenutku, prešlo se sa novinskog formata na format magazina. Bavio sam se dizajnom i kreacijom naslovnih strana ovih uglednih humorističkih novina. Jednog dana pozvao me je telefonom Duško Radović i predložio da se vidimo u redakciji. Tako sam ga upoznao. Uz nekoliko upućenih komplimenata povodom novog izgleda magazina, ponudio mi je da se pozabavim i likovnom opremom njegove nove redovne rubrike u JEŽ-u, s nazivom Miki–Liki. Narednih šesnaest godina sarađivali smo na mnogim projektima i družili se. Slušao sam, gledao i učio. Uglavnom je teško zadovoljiti očekivanja pisca ako ste ilustrator, pozorišni ili filmski reditelj; neko ko u drugom mediju nastavlja život teksta. Ipak, moje iskustvo sa Duškom bilo je sjajno. Izbegavao je da na bilo koji način utiče na likovna rešenja. Mislim da nikada nisam imao toliku slobodu i podršku u interpretiranju tekstova i ideja pisca. Davao mi je odrešene ruke, a ja sam njegovim fantazijama dodavao svoje, sa rezultatom kojim bismo bivali zadovoljni, pa izlazili pred malu ili veliku publiku. Baš svašta, TV kuvarice, Volimo Beograd svakog dana pomalo, Ko je ovo, Sedi da razgovaramo – naše zajedničke knjige su veoma različite, svaka od njih predstavlja drugu oblast u kojoj smo se Duško i ja oprobavali. Od klasične dečje literature, preko satire, do marketinga. Teško bih odabrao omiljenu! Da me vežete, zagnjurite glavu u vodu i naterate me da priznam, verovatno bih se odlučio za Sedi da razgovaramo. On je uglavnom koristio pisaću mašinu, i pamtim detalj koji savršeno ilustruje tezu da malo situacija iz svakodnevnog života nije propratio duhovitim i specifičnim komentarom. U vreme legendarnog svakodnevnog javljanja sa poslednjeg sprata Beograđanke, odakle je sugrađanima čitao Beograde, dobro jutro, koristio je staru, odavno rasklimatanu pisaću mašinu. Onda mu je glavni urednik Studija B (kako ovo „Studio B“ gordo zvuči kad je vezano za Duškovo ime!) Dragan Marković poklonio u ime redakcije, novu, električnu pisaću mašinu, u to vreme ozbiljan tehnološki hit. Posle kratke upotrebe, odustao je od nove mašine i vratio se onoj staroj. „Znaš“, rekao je, „apsolutno ne umem ni da mislim ni da pišem sa ovim modernim čudom. Kojom god jačinom da udaram po tipkama, otisak na papiru je uvek istog intenziteta. Ja sam maksimalno emocionalno angažovan kod pisanja. Kad sam lepo raspoložen, kucam nežno i meko, pa su takva i slova na papiru, a kada sam besan udaram iz sve snage – slovima gotovo da cepam hartiju.“ Napravio sam Radovićev portret, sa strogim, namćorastim izrazom lica. Iz sakoa izleću njegovi junaci. Tako sam ga doživljavao. Namrgođeni čarobnjak sve fiksira strogim očima; okolo izleću i lepršaju svakojaka neodoljiva čuda ovog sveta. Bio je slika i prilika profesionalnog pravila – kako se grade zanimljivi literarni, pozorišni ili filmski junaci. Na kontrastu! Iza namrgođenog lica krila se ogromna, neiskvarena duša deteta. Siguran sam da je namerno izgradio taj strogi, odbojni spoljašnji izgled, ne bi li mogao da u sebi, na miru, neguje iskrenost, dobrotu i čestitost. Za sve u toj prirodi postoji vidljiv razlog. Fantastične poruke, svakog jutra upućivane Beograđanima, mogao je da stvori samo u svojevrsnoj vrsti iznudice. Ustajao je rano, dolazio u redakciju oko pola šest, znajući da u sedam mora da sedne pred mikrofon. Nije bilo šanse da za tih sat i po ne napiše mudre i duhovite misli i pročita ih na vreme. Stidljivi čovek isključivo je u samoodbrani izgovarao tačne i precizne negativne sudove o nečemu ili nekome, onda kada ga saterate u ćošak i ne date mu šansu da se elegantno izvuče. Jednom ga je pozorišni reditelj pozvao na pretpremijeru. Duško je teškom mukom pristao i odgledao komad, sedeći u stolici pored reditelja. Nije bilo nikakve mogućnosti da se provuče bez komentara. Minutima je ćutao, preznojavao se i huktao, a onda je pogledao u reditelja i upitao ga: „Izvini, zar ti nemaš baš ničim drugim da se baviš u životu?“ Međutim, taj složeni portret treba završiti do kraja... Časopis Poletarac, od početka do kraja čedo Duška Radovića, mogao je da nastane samo u onom periodu, u onakvoj državi, i bude rezultat onog najlepšeg što je ta zemlja mogla da ponudi. Autoritet sjajnog pisca i čoveka bio je dovoljan razlog za najznačajnije stvaraoce tog vremena iz cele Jugoslavije da poklone deci deo svog talenta. Bila je čast raditi za Poletarac: Branko Ćopić, Dušan Vukotić, Arsen Diklić, LJubivoje Ršumović, Marlenka Stupica, Božo Kos, Mersad Berber, Dragan Babić, Mića Popović, Cuca Sokić, Zuko DŽumhur… Kakva čudesna lista! Kvalitet određenog istorijskog perioda najtačnije se određuje kvalitetom i značajem ljudi koji su živeli i stvarali u tom vremenu. Danas možemo isključivo s tugom i nostalgijom da se sećamo tih dana... Više godina po prestanku izlaska časopisa, ponovo je okupio nas nekoliko sa idejom da se na temelju postojećeg materijala načini scenario za igranu televizijsku seriju. Okupljali smo se barem tri meseca, puni entuzijazma. Baratali fantastičnim sadržajem iz časopisa, kombinovali, domaštavali i tražili ključ za uspešno prevođenje u drugi medij, da bi nam Duško odjednom saopštio da ne vidi način kako bi se sve kvalitetno realizovalo, prilično rezigniran. Tako se završio naš pokušaj. Nekoliko leta kasnije, Timoti DŽon Bajford, Englez, zaljubljenik u naše stvaralaštvo za decu, autor TV serije Neven, zasukao je rukave i sa tadašnjom suprugom Milom Bajford napisao scenario za seriju Poletarac, na osnovu časopisa. Pokazao ga je Dušku Radoviću, koga je beskrajno cenio, i zamolio ga za mišljenje. Duško me je pozvao telefonom, bilo je veče. Nije skrivao da je veoma razočaran, da adaptacija nema nikakve veze sa „našim“, tačnije njegovim Poletarcem, da je bezveze i da ne može dati pozitivan sud. Isto je rekao Bajfordu, koji je pao u „depresiju“ i očajan digao ruke. Neverovatno, nakon pet-šest meseci, Timoti DŽon je nekako smogao snage i krenuo da snima. Trinaest meseci i serijal je bio završen. Najavljeno je emitovanje. Svi smo nestrpljivo čekali veče. Naravno, Radović je nervozan odgledao prvu epizodu. Istog trenutka po završetku, taj strogi i namrgođeni Duško uzeo je telefon, pozvao Timotija i rekao: „Bajforde, primi moje ogromno izvinjenje, pogrešio sam, ovo je fantastično!“ Učestvovao sam, sećam se tih snimanja sa dvostrukim osećanjem. Prvo, ogromno uzbuđenje što radim na novoj verziji našeg Poletarca, sa Bajfordom, u čijoj sam prethodnoj TV seriji Neven uživao. S druge strane, imao sam užasnu tremu pred kamerama. Naprosto nije bio moj medij, bio sam krut i neprirodan. Ne znam kako su deca mogla da nauče crtanje od mene takvog. I danas se pitam kad retko naletim na snimak Poletarca. Nosio sam kariranu košulju, nalik šahovskoj tabli. Šah je tada bio u velikoj modi. Plus fudbal. U vreme dok je sedeo u zgradi Borbe, viđali smo se gotovo svakodnevno u njegovoj kancelariji. Provodili smo sate u pričama na razne teme. Razgovori, razumljivo, privatna ćaskanja, ogovaranja, razmena mišljenja o različitim idejama – velika škola za mene. Dolazio je često i u Večernje novosti, kod nas, u sobu karikaturista, na beskonačne partije šaha. Ja sam bio šahovski pacer, uglavnom kibicer. Ozbiljniji igrači bili su Koraks, Ranko Guzina i Stevo Stračkovski. Redovni učesnici „turnira“ postali su kasnije i LJuba Ršum, Zare Trnavčević, Bane Novčić... Nekoliko puta išli smo zajedno na fudbalske utakmice, najčešće gledajući reprezentaciju. Neću zaboraviti njegovo spontano ispoljavanje gotovo fizičkog uživanja prilikom sjajnih akcija igrača na terenu. Grickao je semenke, vrpoljio se u sedištu i ispuštao zvuke neskrivenog zadovoljstva slično detetu koje uživa u slatkišima. Neodoljiv, prvo je navijao za Zvezdu, sve dok Rajko Mitić, Radovićev fudbalski idol, nije napustio klub zbog nefer odnosa uprave. Razočaran i ljut na omiljeni klub, istovremeno ponet sjajnim igrama novog, mladog tima Partizana, Duško je postao njihov vatreni navijač. Glumac LJuba Tadić – zvezdaš, i on – partizanovac, išli su na utakmicu letnje lige Zvezda – Partizan. Zvezda je pobedila sa 6:1. Posle meča, izlazili su sa stadiona. Dušan, inače stalno namrgođen, još je više obesio nos. Jedva da je disao od očaja. LJubi je bilo žao, pa je u želji da ga oraspoloži rekao: „Seti se, Duško, vi ste nas pobedili sa najvišim rezultatom u istoriji, 7:1.“ S još više očaja u glasu, Duško je procedio: „Ali ja sam tada navijao za Zvezdu.“ Pamtim kada sam ga video poslednji put. Radili smo TV kuvarice za časopis TV Novosti. Svakog ponedeljka odlazio sam kod Duška po tekst. Ponovo je pisao olovkom, pošto već ozbiljno bolestan nije ustajao iz kreveta. Uzeo sam koverat sa prilogom, popričali smo kratko jer je teško govorio. Rekao mi je: „Znaš, mislim da se sve dobro završilo.“ Zapamtio sam tu rečenicu. Na izlasku iz stana, njegova sestra mi je pokazala papir na kome je pokušao da napiše još jedan stih za TV kuvaricu. Taj papir je ostao u njenom posedu i ja ga više nisam video. Otišao sam sutradan na put, a on je umro nedelju dana kasnije. Prvi red je bio koliko-toliko ispisan u liniji, a na polovini drugog, ruka ga je izdala. Olovka je odustala od slova i skliznula niz papir, ostavljajući grafički trag završetka fantastičnog života. Kroz kibicfenster Dušan Petričić je diplomirao na Grafičkom odseku beogradske Akademije za primenjene umetnosti 1969, u klasi profesora Bogdana Kršića. Kao koautor ili ilustrator kreirao je preko šezdeset knjiga za decu koje su objavljene na prostorima bivše Jugoslavije ili Severne Amerike. Za knjige i karikature dobio je nebrojeno nagrada širom sveta. U Beogradu, Montrealu, Tokiju, Budimpešti, Amsterdamu, Lajpcigu, Moskvi, Ankari, NJujorku, Torontu, Skoplju… Bio je profesor opreme knjige i ilustracije na beogradskoj Akademiji primenjenih umetnosti i profesor animacije i ilustracije na Sheridan College, u Okvilu, u Kanadi. Redovno je sarađivao sa nekoliko vodećih američkih novina: The New York Times, The Wall Street Journal, The Toronto Star, Scientific American… M. V. Strašno, strašno! Pitaju me ponekad: šta misliš, na kojoj bi strani danas bio Duško Radović u ovoj našoj podeljenoj, razorenoj i moralno posrnuloj zemlji. Znam da je Duško bio iskreni Jugosloven, znam da je iz dubine duše prezirao lažni i kalkulantski patriotizam i znam za njegov otvoreni i duboki animozitet prema onoj raščupanoj, bradatoj i primitivnoj četničkoj Srbiji. Iz njegovih usta sam to čuo. Nemam dilemu da bi bio na strani pameti, obrazovanja, humanosti, poštenja i lepote. Dakle, na strani svega onoga što nam u trenutnoj državi i društvu tako vidljivo nedostaje. Pa sad pogađajte!