Manipulacija ima sopstveni mehanizam

Predstojeći Festival autorskog filma obećava u startu buran program. Od 25. novembra i filma Duhovi ostrva sa Kolinom Farelom, do 2. decembra i filma Kit sa Bredonom Frejzerom, koji će se sasvim sigurno takmičiti za predstojeće Oskare u kategoriji najboljeg glumca, Festival je ispunjen naslovima koji intrigiraju već svojim sadržajima, otkrivajući neke skrivene kutke svetske kinematografije, u nekoliko pažljivo osmišljenih programskih celina. Tako takmičarski program predstavlja debitantsko ostvarenje indonežanskog filmskog kritičara i autora Makbula Mubaraka naslovljeno Autobiografija. Prateći detaljno priču o moći i korupciji koja neminovno vodi ka lavini nasilja, Mubarak ujedno oslikava i savremeno društvo i stanje u kome se ono nalazi, koje je vrlo slično zapravo u svim delovima sveta. Autobiografija je tako jedan britak komentar današnjice. „Film ne mora da bude političan, ali mislim da uvek treba da se bavi društvenim okolnostima, uključujući i odnose među ljudima“, kaže Mubarak u razgovoru za naš list. Već je naslov intrigantan. Da li je to vaš komentar i pre nego što započne filmska priča? Na koga se Autobiografija odnosi? Odabrao sam taj naslov jer mi je delovao kao apstraktni pristup jednoj inače konvencionalnoj priči. U Autobiografiji, pratite jasno likove, priču i atmosferu, ali ja sam želeo da jedna misao ostane duboko u gledaocima nakon što pogledaju film: ako je to autobiografija, čija je ona zapravo? Da li jednog lika? Ili jedne zemlje? Ili vremena? Možda svih nas? I mislim da su svi ovi odgovori tačni. Šta vas je inspirisalo za ovakvu priču? Bio sam inspirisan detinjstvom i odrastanjem u poslednjim danima diktature u Indoneziji devedesetih. Kada se osvrnem na te dane, odnosi moći oko mene bili su tako neobični i tako jednoslojni, da mi prizivaju traume kad god ih se setim. A danas je još jeziviji taj osećaj da se mnogo toga nije suštinski promenilo od tada, iako zemlja već odavno nije pod diktaturom. I to je tačka iz koje pričam svoju priču. Da li je bilo teško osmisliti je? Rekao bih da priča o korupciji i moći nudi mnogo verzija... Autobiografija je moj prvi scenario za igrani film. Iako je to bio projekat, za mene je bio više od toga, bila je to „škola pisanja“. Napisao sam 13 „ruku“ scenarija, i najveća promena se dogodila u sedmoj verziji i to nakon dve godine pisanja, kada sam shvatio da moram da promenim nešto radikalno kako bih se fokusirao na likove, na njihova osećanja. Tematski koncept o moći i korupciji bio je tu od samog početka, ali dug proces pisanja tražio je da film postane što delikatniji, i što humaniji. Nisam želeo da moji likovi samo prenose poruke, hteo sam da ih ispoštujem kao ljudska bića, sa svim njihovim dobrim i lošim osobinama. Vrlo važan aspekt filma jeste vizuelna naracija. Kako ste razvili vizuelni stil filma? Lokacije su mi uvek primarna inspiracija. Nikada ne određujem vizuelni jezik filma, dok ne istražim gde ću snimati. Smatram da umetnost nije samo proces stvaranja, već i percepcija. Kada smo prvi put obilazili lokacije u Bohonegoru, malom gradu u Indoneziji, bio sam svestan vlažnosti i vreline koja će nas dočekati tamo. Snimatelj i ja smo se dogovorili tada da su upravo i vlažnost i vrelina nešto što želimo u filmu, kao ključnu atmosferu u kojoj se priča razvija. Drugi važni elementi bili su kadriranje i jezik filma sagledan kroz objektive kamere. Bili smo veoma pažljivi u izboru objektiva, jer smo želeli da uhvatimo nešto što je „mentalno izopačeno“. Namerno smo koristili pogrešne objektive i uživali u njihovoj netačnosti, jer smo tako kreirali prostor koji je zaista poseban. Iako se radnja dešava u Indoneziji, priča o korupciji je prepoznatljiva u čitavom svetu. Da li je vaš film parabola života kakav živimo danas? Tačno, mislim da živimo u svetu koji je toliko specifičan, ali istovremeno i tako uopšten. Želeo sam da stvorim film koji govori o načelnom stanju ljudi kroz vrlo specifična iskustva življenja, koja me zaista okupiraju. Kada govorimo o korupciji, ne ograničavamo se samo na diskusiju o politici. Osim toga, govorimo i o sopstvenoj sposobnosti da saosećamo, i zbog toga će debata o korupciji u Autobiografiji premašiti obim politike i preći u sferu debate o ličnom moralu, i začačkaće naš primarni instinkt koji ipak razlikuje dobro od lošeg. Mnogo su mi se dopali glavni likovi, pogotovo dečak Rakib, kojeg počinje da zavodi igra moći. Da li su mladi danas laki za manipulisanje i da li imaju drugu opciju da se izbore za sopstvenu slobodu? Osnovna ideja filma jeste da se istorijsko nasleđe sagledava iz različitih perspektiva i dualnosti – iz poslušnosti i pobune, iz nasilja i obmane. Rakib je predstavnik generacije koja je nasledila istoriju moralnih obmana, ali tokom svog putovanja on postaje svedok sopstvenog podsvesnog preobražaja od nekoga ko pokušava da stvori svet za sebe do nekoga ko postaje svestan da je zapravo neraskidivi deo tog dramatičnog nasleđa. Najluđi deo manipulacije jeste to što ona ima sopstveni mehanizam. I nije uvek logična za čoveka slobodnog duha. Ako malo bolje razmislimo, sama istorija je jedan oblik manipulacije. Ona manipuliše prošlošću kako bi kreirala stvarnost o tome ko smo mi u ovom trenutku, a ta stvarnost se najčešće naziva „identitet“. Svaka generacija uvek ima drugu opciju, ali se nijedna od tih opcija ne dešava izvan onoga što smo nasledili. Ta druga opcija će se uvek dogoditi na način na koji istorija izvodi sopstvenu dijalektiku, način na koji se činjenice iz istorije saopštavaju ili utiču na ljude, i obratno. Kako ste otkrili glumce? Toliko su autentični u filmu da sve deluje jezivije... Uvek me fasciniraju glumci koji mogu da proizvedu veliki opseg žestine sa svojim telima. Kevin Ardilova koji igra Rakiba je mladi a vrlo sposoban glumac. Autobiografija je njegova prva glavna uloga na filmu, i u taj lik je uneo mnogo strasti. Kada sam ga upoznao, nismo razgovarali o tome, pričali smo o nečemu drugom. Tek kada sam osetio da on ima taj naboj koji je potreban za Rakiba, ponudio sam mu projekat. A što se tiče Arsvendija Beninga Svare, nije postojala druga opcija sem njega za ulogu Purne. Još 2017. godine smo snimili kratki klip kako bismo film predstavili partnerima i sponzorima. Arsvendi je taj lik tumačio do najsitnijih detalja. I mnogo mi je pomogao tokom pisanja, jer sam već znao da će on igrati Purnu. On je tako jedan od značajnih pokretača u razvoju same priče. Vežbali smo dve godine, secirajući sloj po sloj, reč po reč, pokret po pokret. Rad sa glumcima je jedan od mojih omiljenih procesa u snimanju. Svet je pun nasilja danas, ali vaš film upravo govori o onome što su ključne teme kako je do toga došlo, a to su pitanja osvešćivanja nacionalnih trauma. Da li mislite da će traume postati ključne teme u godinama koje tek dolaze? Ne bi me uopšte začudilo da bude tako, s obzirom na to šta se sada dešava u svetu. Dvadeseti vek je bio vek trauma, ispunjen ratovima i nasiljem, za koje je potrebno mnogo vremena da zacele. Zahvaljujući demokratiji i slobodi govora koji su došli nakon toga, otvoreni smo da govorimo o traumama danas, a film je po mom mišljenju najbolja terapija. Dragan Jovićević