НИН online

уводник

Пиксијев блуз мутне воде

Како очекивати нешто од репрезентације ако сви знамо да су нам водећи клубови, Партизан и Црвена звезда, уз благослов власти, претворени у картеле из којих се регрутују нарко-дилери, праве криминални кланови и узгајају убице

Играчи не морају ништа, а могу много, поручио је Драган Стојковић, селектор фудбалске репрезентације Србије, уочи пута на Светско првенству у Катару. И испоставило се да заиста не морају ништа, али и да не могу ништа. Е сад, након испадања са Мундијала, Пикси је нацији на конференцији за штампу понудио објашњење које ће га, ако га најуре са места селектора, сигурно препоручити за министра спорта у Влади Србије. „Јесмо изгубили, али нисмо поражени“, одвалио је Стојковић, као да је нетом пре планетарног шампионата похађао скраћени курс академије младих лидера СНС-а. Или, како је то духовито приметио колега Игор Бракус на Твитеру, „да је Пикси звучао као Вучић за сиромашне“. Јер, тај се баш извештио у томе да све грандиозне поразе режима претвара у властите победе.
И уопште, објашњења која је понудио Стојковић нису била потребна ни њему, ни нама. Зашто? Зато што свака будала у земљи зна да је српски фудбал у деценијама за нама девастиран исто онолико предано колико су девастиране и држава и институције. Насиље, криминал, дрога, проценти од продаје играча, рекет, алави менаџери, прљави политичари и обавештајне игре - све је то слика српског фудбала. И како очекивати нешто од репрезентације, ако сви знамо да су нам водећи клубови, Партизан и Црвена звезда, уз благослов власти, претворени у картеле из којих се регрутују нарко-дилери, праве криминални кланови и узгајају убице, а главну реч воде лица са потерница попут Звездана Терзића или генералног секретара Владе Новака Недића, заштитника Беливукове екипе. Притом држава се у свему томе понаша као да су хулигани и криминалци озбиљан окупатор и да је једини начин за борбу тактичко повлачење и стратегија гериле против бројнијег и боље наоружаног непријатеља. А кад власт, свесно и из сопствених интереса, не жели да води политику нулте толеранције, онда политику воде они који прво дограбе бејзбол палицу или пиштољ. Хулигани су се тако, преко клубова, лигитимисали као озбиљан чимбеник у политичким превратима и протестима. Уосталом, зар Беливук и његови пајтоси нису обезбеђивали Вучићеву инаугурацију и батинали демонстранте у лето 2020. И Пикси с тим нема никакве везе.
С друге стране, Стојковић је у ових двадесетак месеци, колико је на челу националне селекције, не само повратио веру у репрезентативни фудбал, него и рашчистио доста тога у висококриминализованој и у корупцију огрезлој фудбалској организацији. Није тајна да је Пикси стао на курје око Звездану Терзићу, јер се врло брзо побринуо да Терзићев син, Костадин, добије отказ у ФСС-у. Мине које је од тог момента постављао Терзић, детонирале су хаосом приликом избора председника Фудбалског савеза, када је Ненад Бјековић повукао кандидатуру, десетак дана пред почетак Мундијала. Чак је и Вучић поручио да би у земљи избио хаос, безмало рат, да Бјековић није показао разум и одступио. Зато је Стојковић говорећи о томе коме „не одговара бистра вода и ко је то навикао да живи у муљу“, морао да буде сасвим јасан и отворен. Је ли то Терзић и да ли је само он? Ко га је саплитао и када? И по чијем налогу?
Ћутање неће спасити Пиксија од неких будућих погибељних стартова са бокова. Управо супротно, једино му је истина преостала у борби против моћних и лојалних и једино га она може заштитити. Уздати се у Вучића је клизав терен. Ако ништа друго, зато што га је Пикси, вређајући Албанце током утакмице против Швајцарске, довео у непријатну позицију да ће можда морати да гужва капу пред својим другаром Рамом у Тирани и објашњава да селектор то није стварно мислио, већ је то урадио под стресом и у афекту.
И шта даље? Стојковићу би требало дати шансу да репрезентацији обезбеди континуитет учешћа на великим такмичењима и одведе је на Европско првенство. Пикси би требало да остане и због тога што је подигао муљ у српском фудбалу и нарушио ланац исхране у којем послушнији једе, а поштенији бива поједен. Уз неколико услова. Најпре, да не вређа интелигенцију јавности причама о повредама играча као главном узроку испадања или констатацијом да ништа не бисмо урадили и да смо прошли даље.
Јер, Стојковић би морао да научи да је разлика између најгорег и најбољег исхода за Србију баш у само тој једној победи. Баш као у животу. И баш као у политици.

Зоран Прерадовић

Share on Facebook

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар