Naši političari bore se za kutlaču, a ne za ideale

Na negativnu kampanju koju tvrdi da protiv njega vode izdavačke kuće s velikim profitima u Srbiji, Aleksandar Kavčić već duže vreme odgovara svojevrsnom kampanjom „od vrata do vrata“, obilazeći mesta po Srbiji, u kojima promoviše ideju o besplatnim udžbenicima. Zato osim o udžbenicima i promociji nauke, kao ciljevima Fondacije Alek Kavčić koju predvodi, sa ovim naučnikom, profesorom elektrotehnike na američkom Univerzitetu Karnegi Melon i jednim od autora patenta za čitanje zapisa sa magnetnih memorija, razgovaramo i o politici, njegovim političkim ambicijama i promašajima, ali i o kolonijalizmu, privrednom nacionalizmu, statusu obrazovanja u drugim zemljama. I zašto, pre svega, insistira na implementaciji programa besplatnih udžbenika, zbog čega se protiv njega vodi i sudski spor po privatnoj tužbi kompanije Klet, koja ga tereti za povredu ugleda. „Prvo, ako hoćemo da imamo nacionalno dostojanstvo, moramo imati obrazovni sistem. Izvozimo sirovine i rad, isto što i zemlje Trećeg sveta, a ostalo uvozimo. Na to smo spali, a mi smo bili ti koji smo gradili po Africi jednako kako Kinezi danas grade kod nas. Atmosfera nije takva da imamo kolektivnu želju da se promenimo. Nema tog zdravog patriotizma kakvog, recimo, ima u Nemačkoj, gde mora da se kupuje nemačko. Čak i ako nam je bazični proizvod poljoprivredni i za to je potrebno znanje, dakle obrazovanje, da bi se poljoprivreda podigla na produktivan nivo. Naša patriotska dužnost je da nacionalizam kanališemo tako da branimo svoju privredu. Drugo, ja sam plod ovog obrazovnog sistema i državnog ulaganja. Školovao sam se ovde i u Indiji dok je moj otac bio u diplomatskoj službi, ali je moje školovanje platio poreski obveznik Srbije. Red je da to vratim. Nikada, sem u vojsci, nisam nogom kročio van obrazovne institucije - bio sam đak, student, asistent, docent i razumem značaj obrazovanja. Zato smatram da treba da vratim dug onima koji su mi to omogućili. Ako nemamo kolektivnu svest, moja je dužnost da budem primer“, ističe Kavčić u razgovoru za NIN Zašto ste se, onda, uključili u politiku na listi Dosta je bilo, na parlamentarnim izborima 2020? Čovek pravi greške. Ali s druge strane, oni su jedini u parlamentu, 2016 i 2017. govorila o obrazovanju i potrebi da udžbenici budu besplatni. Sad mi je jasno kako politika ovde funkcioniše, ali to ne znači da se odričem cilja. Mislili ste da vam je to put do cilja? Može da bude put do cilja, ali ja mislim da u ovoj zemlji ne postoji atmosfera u kojoj će preko bilo koje stranke, pa čak i vladajuće, to biti put do cilja. Pokajao sam se, jer sam shvatio da je politička borba u Srbiji borba za kutlaču, a ne za ideale. Koliko god da imamo stranaka, deluje mi da je to samo borba da se uđe u parlament, gde su prihodi. Drugde politika nije borba za kutlaču? Ne želim da hvalim američki sistem. Jasno mi je da jedna zemlja može biti demokratska na unutrašnjem i imperijalistička na spoljašnjem planu. Ali tamo funkcioniše demokratija i postoje ideološke razlike između republikanaca i demokrata. U ovom trenutku su one takve da je zemlja podeljena na pola, kao nikad pre. Ta situacija je sada na ivici noža i na neki način parališe odluke, čini je manje funkcionalnom, ali i na lokalnom i na državnom nivou, demokratija postoji. Imate li vi političke ambicije? Obrazovanje jeste politička ambicija, ali nemam nikakvu želju za stranačkom politikom. Kao i većini građana ove zemlje, ona mi se gadi. Video sam da je najvažnije ko će koju funkciju dobiti. Oni samo tako prilaze čoveku. Čekaj, čoveče, nit si na vlasti, nit si u parlamentu, a deliš funkcije! Stranke su prestale da budu ideološke, a ciljeva koje ne vidimo je mnogo. Ne razumem zašto ne možemo da spoznamo šta nam je nacionalni interes. Uvoznički lobiji su nam bitniji od izvoznika, a nacionalni stadioni od knjiga. Radite na američkom univerzitetu, a upućeni ste i u stanja u obrazovnim sistemima drugih zemalja. Kakav utisak imate o kvalitetu naših univerziteta? Kvalitet im pada i ne vidim da će se taj pad ubrzo zaustaviti. Za to postoji jedan način - zaštita naše privrede. Na primer, pristali smo na otvoreno tržište poljoprivrednih proizvoda do te mere da uvozimo robu po damping cenama. Tako smo upropastili domaćeg poljoprivrednika, koji ne može više da preživi. Zemlja smo seljaka na brdovitom Balkanu, a sela nam se prazne. Narod sa sela ide u gradove da preživi, a tamo im traže diplome. Kroz privatne univerzitete smo napravili hiperinflaciju diploma, što automatski dovodi i do pada kvaliteta nastave državnih univerziteta. Imamo hiperprodukciju ljudi sa diplomama, mnogo kvazi IT, marketinških i drugih neproduktivnih stručnjaka, a nemamo stolare i vodoinstalatere. To se, istina, dešava i u drugim zemljama, ali Nemačka može da odvede naše majstore, jer ima proizvodnju. Zemlja se više ne brani puškom, nego šrafcigerom u fabrici. Ekonomija je postala oružje, a znanje je oruđe za ekonomiju. DŽaba vam diploma iz marketinga ako nemate šta da „marketujete.“ Kako se branite od optužbi da ste iznosili neistine o poslovanju najvećeg izdavača na tržištu udžbenika? Izneo sam dokaze i izjavio sam da nemačka firma Klet kontroliše tržište, da pod sobom ima tri firme koje operišu na srpskom tržištu - Klet, Novi logos i Freska i da koruptivno deluju na nastavni kadar. Najbolji dokaz su reklame u kojima se prikazuje da će Klet dati laptop računar onom nastavniku koji im obezbedi dvadeset mušterija u pretplati. Nemoguće je da sme da se dešava da se državnom činovniku, što učitelji jesu, stavlja do znanja da može dobiti nešto ukoliko privatnoj kompaniji nabaci mušterije. Dokaze o toj vrsti pritisaka na više državnike od nastavnika navodili su BIRN i još neki mediji. Da li je to kolonijalni odnos kada nemački zvaničnici zajedno sa privatnom kompanijom iz te zemlje, preko domaćih funkcionera, utiču na primenu ili promenu propisa u osetljivoj oblasti kakvo je obrazovanje? To je čist kolonijalizam. Postavlja se pitanje koja je svrha jedne diplomatske službe kao što je nemačka. Da li su oni tu da se bave međudržavnim odnosima ili da štite interese svojih firmi do te mere da one ovde praktično ubiraju porez? Jer, ako vi naplaćujete obrazovanje, koje bi po našem Ustavu trebalo da bude besplatno, a iz inostranstva naplaćujete knjige, to je porez. To podseća na ono što je Velika Britanija radila u Indiji, gde je uvela zakon po kome je so morala da se kupuje od britanskih firmi, ali se porez na so plaćao Britaniji, a ne Indiji. Bilo je zabranjeno potopiti tepsiju u okean i pustiti vodu da ispari da bi ostala so. O tome je pisao BIRN, a o tome je govorio i bivši ministar prosvete Srđan Verbić. Samo ja sam dobio tužbu, jer je Fondacija pronašla protivmeru. Mi smo ona tepsija koja se potapa u okean. Pronašli smo način da legalno napravimo udžbenike, odobrene od Ministarstva prosvete, koji se mogu koristiti u nastavi, koji su besplatno dostupni na internetu i koji mogu da se dobiju u štampi, po svim standardima štampe udžbenika, ukoričeni i u boji, za klot cenu štampe. Odnosno, po ceni od dvesta dinara po udžbeniku. Zašto je to za tržite opasno? Zato što postaje jasno kolike su profitne marže nekih izdavača. Sad je jasno da cena proizvodnje udžbenika čini svega 15 odsto maloprodajne cene. Svi ti izdavači, ne samo Klet grupa, nego i BIGZ i Vulkan i Eduka, dogovorili su se da drže cene istim i ko će koji deo tržišta da uzme. Konačno je, međutim, jedno državno telo, Komisija za zaštitu konkurencije, objavilo izveštaj u kome piše da je sve ono što sam govorio tačno. Reč je o postupku ispitivanja povrede konkurencije, koji je protiv Kleta i povezanih firmi, Novi logos i Freska, po službenoj dužnosti, pokrenut prošle godine. Koje vaše navode je Komisija potvrdila? Zaključuje se da je cena udžbenika neelastična. Svi su se dogovorili da cene drže istim. Ako je tržište slobodno i ako želim da se borim za potrošača, boriću se efikasnom proizvodnjom i nižom cenom. Ovde se desetak ponuđača ne bori cenom. Navodi se da roditelji plaćaju, a škola bira i da krajnji potrošači ne biraju na osnovu cene već prema onome što odredi škola, odnosno nastavnik. U zaključcima Komisije vidimo, još, da proizvodna cena udžbenika iznosi između 15 i 19 odsto ukupne cene. Kuda ide taj novac? A frapantno je da se zaključuje da učesnici na tržištu navode da izbor udžbenika često zavisi od onoga što se za udžbenik nudi pojedincu ili školi i često je uslovljen nezakonitim pritiscima od strane pojedinih grupa ili direktora i prisustvom korupcije. Nema više „rekao Kavčić i slagao“ - sad tu javnu tajnu potvrđuje jedno državno telo. Kako vi razgovarate s nastavnicima, šta vama kažu? Nastavnici znaju šta se dešava, ali su pod pritiskom. Kod lobija izdavača je novac, a taj novac vrlo često ide ispod stola u vidu poklona i privilegija. Veliki broj nastavnika nije u stalnom radnom odnosu, na njih je lako vršiti pritisak. Evo, upravo sam bio u Mionici, gde poznata učiteljica Željana, koja godinama ubira nagrade kao jedna od najboljih u svetu, koristi naše udžbenike. LJudi koji imaju integritet shvataju da su naši udžbenici jednako kvalitetni, da boj ne bije udžbenik nego nastavnik. Svaki nastavnik može da predaje iz svakog udžbenika, pitanje je da li mi želimo da svojoj deci obezbedimo da i ona, kao većina dece Evrope, dobiju udžbenike besplatno. Naši udžbenici to nisu u štampanom obliku. Fondacija ulaže novac da se udžbenik napiše i takav nudimo izdavaču. Ko hoće da ga štampa, plasira i tretira kao svoj, s tim izdavačem pravimo dogovor pod dva uslova: jedan je da se nalazi besplatan na internetu, jer je to akumulirano znanje homo sapijensa. Drugi, da cena štampanog izdanja ne sme biti viša od dva dinara po strani. Da li vam se odazivaju izdavači za takav posao? Da, radimo sa pet izdavača. Kupili smo licencu za udžbenik engleskog jezika od britanske firme Mekmilan. Taj udžbenik je među najboljim u svetu, prilagođen je zemljama slovenskog i romanskog govornog područja. Taj izdavač, peti najveći na svetu, dozvolio je da se udžbenik pojavi na internetu i da se prodaje za dva dinara po stranici. Zato što problem ovde nije kvalitet, nego pohlepa na srpskom tržištu. Strane kompanije i vlade ovu zemlju vide kao koloniju koja služi za to da se oni bogate. O tome se pitate vi, roditelji, koji imate ista prava kao i svaki drugi potrošač. Ali u tom izboru roditelji učestvuju kroz savete roditelja. U praksi imate čak i novinske naslove u kojima se kaže da se roditelji ništa ne pitaju. Da li su oni dovoljno informisani i uostalom kompetentni da biraju udžbenike? Mora li biti lekar ili nutricionista da bira hranu za svoje dete? Ako vi nešto plaćate, osnovno je da to i birate. Sa Zapada smo preuzeli da izdavačke kuće vrše marketing prema nastavniku i školi, ali ne zaboravite da u tim zemljama škola, a ne roditelj, kupuje udžbenike. Škola kupuje na veliko, pa ima i pregovaračku moć da spusti cenu udžbenika, na primer. Ovde kupuje roditelj, a obmanut je da se ništa ne pita. S druge strane, do pre dve godine ste imali ponudu u kojoj su sve cene bile iste, pa vam, kao roditelju, bude svejedno. Sad je drugačije, jer je naša Fondacija uvela pometnju na tržištu. Govorimo o tržištu čija vrednost veoma brzo raste, za dve-tri godine procenjuje se rast sa 100 na 150 miliona evra. Razlika je, međutim, u odnosu na drugog potrošača, jer roditelj finansira proizvodnju udžbenika unapred. Kako ta okolnost utiče na rast tržišta? Roditelji finansiraju industriju koja ih otvoreno pljačka. Ovakvo, kobajagi liberalizovano tržište udžbenika, ne postoji nigde u Evropi. Ono je neelastično, monopolizovano tržište u kome su izdavači dobili zeleno svetlo da rade šta hoće. Odluka o liberalizaciji tržišta udžbenika nije bila pogrešna, ali je način na koji je sprovedena zapravo zatvorio tržište, jer ko plaća ne bira. U Nemačkoj je tržište otvoreno, kao i u Sloveniji. Zašto? Jer tamo škola kupuje udžbenike. I tamo se radi marketing prema direktoru, ali on iz svog budžeta kupuje i jako dobro vodi računa kako će ga trošiti. Kad direktor škole dobije budžet za udžbenike, da vidite kako će se racionalno ponašati i obarati cene, pa će još kupiti i za biblioteku, pa će ih pozajmljivati đacima da sledeće godine ne bi morao da kupi sve nove, nego samo petnaestak posto oštećenih. A mi smo odlučili da roditelji kupuju, prećutno smo direktorima dozvolili da biraju. Država Srbija ima budžet od 12 miliona evra za udžbenike od čega uspeva da namiri samo oko 15 odsto đaka iz posebnih kategorija. Kada bismo udžbenike plaćali po ceni proizvodnje, taj novac bi bio dovoljan za sve đake u Srbiji. Nadam se da je analiza Komisije za zaštitu konkurencije korak ka tome. Učenici mlađih razreda ne mogu da uče iz digitalnih udžbenika, a učiteljice masovno veruju da bi vaše udžbenike roditelji morali sami da štampaju što, na koncu, ne bi bilo jeftinije. Velika zabluda o našim udžbenicima je da se radi o fotokopijama spiralno povezanim, koje roditelji treba sami da štampaju u foto-kopirnici. To su udžbenici štampani isto kao i svi drugi, ali po fer ceni. Mi ne pljačkamo sopstveni narod. Sa tom cenom štampe prosečan udžbenik košta 200 dinara. A komplet legalnih ukoričenih udžbenika košta manje od dve hiljade dinara. Veoma jak lobi izdavača širi zablude da neko treba sam da skine udžbenik sa interneta i odnese ga u kopirnicu na štampanje i koričenje. Oni pišu na imejl adrese učitelja i plasiraju marketing, tvrde da su udžbenici Fondacije Kavčić jeftine crno-bele kopije u spiralnom povezu i da nisu odobreni. Druga priča je što je samo posedovanje te adrese uzurpacija položaja. Ko god je uzeo naše udžbenike, nije promenio odluku ni sledeće godine. Koliko je takvih? Naši se udžbenici koriste u oko 350 škola, a pod tim podrazumevamo i one škole u kojima se koristi makar samo jedan udžbenik. U Šidu, na primer, predsednik opštine je shvatio da za budžet kojim je do sada kupovao udžbenike za prvake, može da namiri celu opštinu. Ponudio je školama budžet dovoljan za naše udžbenike, ako to žele. Četiri škole su prihvatile, jedna nije. Pošto u te četiri škole kvalitet nastave i rezultati ostaju isti, roditelji iz pete škole su besni. Nova floskula izdavača je da naši udžbenici nisu kvalitetni. A ja tvrdim da su čak i bolji. Udžbenike matematike su pisali nastavnici Matematičke gimnazije, ali nisu jedini, jer uvek uparimo dva autora - jedan koji radi sa elitnim đacima, drugi sa prosečnim odeljenjima. Naši udžbenici se koriste u elitnim školama - Matematičkoj gimnaziji, Gimnaziji „Jova Jovanović Zmaj“ i Školi za muzičke talente u Ćupriji, što dovoljno govori o kvalitetu. Nameće nam se da cena znači kvalitet. Ako su vaši udžbenici pet puta skuplji od naših, da li će vaši đaci postizati pet puta bolje rezultate? A kako besplatni udžbenici mogu da poprave kvalitet obrazovanja? Sve zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza imaju besplatne udžbenike od 1945. Najbolje rezultate postižu Kinezi i Singapurci koji udžbenik nikada nisu kupili. Dakle, besplatni udžbenici garantuju da ćete imati dobre rezultate. Smatrate li da postoje predmeti, poput istorije možda, koji ne bi trebalo da se pišu pod lupom stranih kompanija? Možda, nisam istoričar, ali znam da Kinezi tako nešto ne bi dozvolili. Kao dijametralno suprotnu privredu, dajem vam primer Amerike, koja to isto neće dozvoliti. U Americi, Klet može da uđe na tržište isključivo za udžbenik nemačkog kao stranog jezika. Evo primer zašto je to važno. Izdavač Bigz je sada u vlasništvu hrvatske kompanije koja je i politički povezana sa HDZ-om. Kad otvorite njihov udžbenik istorije za sedmi razred videćete da tamo piše da je „danak u krvi“ praktično bila povoljna mogućnost za mlade Srbe koji su na taj način imali šansu da se podignu na društvenoj lestvici Otomanskog carstva. Parafrazirao sam. Dakle, to nam udžbenik istorije govori o onim majkama koje su kilometrima u suzama pratile svoju decu u karavanima, sve do Drine. Ne samo da im kao kolonija plaćamo porez na udžbenike, nego nas uče da su nam okupatori činili dobra dela, jer su nam omogućavali da se uzdižemo na njihovoj lestvici. Udžbenici i mediji su dve noge na kojima stoji javno mnjenje. To prepustiti strancima je zločin prema sopstvenom narodu. Dragana Pejović