Zakon s rupama i fatalnim ishodom

Gotovo istovetni slučajevi Tijane Prizrenac i Ane Marković, lišenih mogućnosti da iskoriste zamrznute embrione nakon smrti svojih supruga, imaju dve strane, pravnu i ljudsku, iako bi pravo trebalo da prati i društveni, i tehnološki napredak. Naša legislativa sledi zakonodavstvo EU, često naslepo i nedovoljno precizno, a potom se i opire promenama, zbog krutosti donosilaca odluka. S obzirom na to da se u domaćem Zakonu o biomedicinski potpomognutoj oplodnji iz 2017, posthumna fertilizacija izričito i ne zabranjuje, niti dozvoljava, sud mora da se dovija i služi drugim odredbama, koje takođe mogu da se različito tumače. Ipak su za biomedicinske ustanove koje bi izašle u susret navedenoj želji živog partnera predviđene velike kazne, čak i maksimalne zatvorske, što se aktuelno pogubno odražava na Tijanu Prizrenac i Anu Marković. Tijana je 2019. vantelesno začela sa svojim mužem, obolelim od kancera testisa, za šta je biran „najbolji reproduktivni materijal“ u Specijalnoj bolnici u Leskovcu. „Nastanak 10 zdravih embriona bio je nalik čudu“, ona svedoči. Znajući da smrt može biti ishod njegove bolesti, Marko je Tijani pismeno zaveštao korišćenje zametaka. Nakon tragedije, bolnica se ljudski ponela prema udovici, savetujući joj da se obrati Upravi za biomedicinu, koja vodi evidenciju o slučajevima VTO. Ovde joj je predložen izlazak pred etičku komisiju, u čemu ju je osujetila nastupajuća korona sa pratećim komplikacijama oko prikupljanja nužnih dokumenata. Međutim, direktorka Uprave Vesna Rakonjac odmah je natuknula da joj neće biti od koristi muževljevo zaveštanje, jer tako nešto pomenuti zakon ne uzima u razmatranje. „Kako bi mi onda pomogla etička komisija, kad je neosporno etična težnja za dobijanjem potomstva, o šta se Zakon takođe oglušava“, Tijana ponavlja to što je rekla i direktorki. Saveti okoline da je još mlada i da može da nađe novog partnera s kojim će dobiti decu, dodatno su je povređivali. NJena nastojanja da rodi muževljevo dete utihnula su dok u javnost nije izašla Ana Marković. Ana je sa suprugom Željkom jedva dobila danas četvorogodišnju kćerkicu. Ubrzo su rešili da prošire porodicu. Budući da su oboje već bili zašli u period smanjene reproduktivne sposobnosti, odlučili su se za veštačku oplodnju u klinici Medigrupe. Od pet oplođenih jajnih ćelija, dve su vraćene u matericu, gde se nisu održale, a dva embriona su zamrznuta po preporuci klinike. Peti je propao. Onda je Željko umro od posledica korone, u januaru 2021. „Po savetu advokata, u ostavinsku masu ubacila sam i embrione“, udovica nastavlja. Na sudskoj raspravi, oni su isključivo njoj i pripali, a da se to nije pozitivno odrazilo na razvoj situacije. „U naslednom pravu pravilo je da se mogu nasleđivati stvari i prava. Embrion ne potpada u ove kategorije, zbog svog potencijala da postane ljudsko biće“, objašnjava prof. dr Gordana Kovaček Stanić, šef Katedre građanskopravnih nauka na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Ana i njen advokat Aco Manojlović opet smatraju da je pravo na embrion – neotuđivo, ukoliko je legalno nasleđeno. NJihov stav ne deli Klinika, koja je odbila Anin zahtev da se VTO procedura nastavi, ali i da embrione prenese u drugu ustanovu. I ona se obratila Upravi za biomedicinu, gde joj je predloženo nešto nečuveno: da se odrekne embriona i preda ih evropskoj „banci siročića“, a onda odatle otkupi i preko surogat-majke dođe do željenog deteta. Takvim „rešenjem“, Ana je bila skandalizovana. Potom je tužila Kliniku kako bi došla do pravde, ali i dobila na vremenu, budući da se embrioni ne mogu uništiti za trajanja sudskog postupka. Zahtev da embrione „preseli“, odbijen joj je na prvostepenom sudu, pa će se žaliti, a ako i tada bude odbijena, obratiti se i višoj instanci, sve do Strazbura. „Uništavanje“ zamrznutih zametaka u slučaju razvoda ili smrti jednog od partnera, inače je rešenje koje predviđa Zakon, odnosno država, u čijoj je Strategiji nacionalne bezbednosti – borba za natalitet. „Ta borba uključuje novi program korišćenja embriona uvezenih iz inostranstva, čemu ima pristup i žena bez partnera u izuzetnim slučajevima“, napominje advokat Manojlović. Muškarci su tu u goroj poziciji, jer je u Srbiji zabranjena institucija surogat-materinstva, zbog navodne neetičnosti davanja nadoknade. Slično se tretira i potencijalno raspolaganje zamrznutim embrionom od strane živog „roditelja“ - sumnjom da bi mogao da ga proda. „Postoji nekoliko (zvaničnih, prim. nov.) argumenata zašto se mnoge države ne opredeljuju da dozvole posthumnu oplodnju“, elaborira Gordana Kovaček Stanić. Na taj način rođeno dete de facto ne bi imalo oca, dok bi de iure preminuli suprug/vanbračni partner bio smatran ocem. Zabranom posthumne oplodnje „vodi se računa o interesu deteta da ima dva roditelja, u smislu podizanja i vaspitavanja“. „Osim toga, važno je da se ima u vidu psihološka situacija eventualne majke, s obzirom na vrlo specifične uslove začeća i rađanja deteta. Postavlja se i pitanje da li je dete začeto i rođeno posle smrti oca njegov zakonski naslednik“, kaže profesorka. Svi ovi argumenti mogu biti prevaziđeni uvođenjem specifičnih pravnih rešenja, ako se država odluči da dozvoli oplodnju post mortem. Slično je Srbija izašla u susret (pojedinim) ženama bez partnera, omogućivši im pristup medicinski asistiranom začeću, premda dete tada ni pravno nema oca. „Dakle, promena Zakona o biomedicinski potpomognutoj oplodnji treba da povuče i izmene u Porodičnom zakonu, kao i zakonima o nasleđivanju i matičnim knjigama“, naglašava Manojlović. Ministarstvo zdravlja, kao naručilac spornog zakona, ipak se čvrsto drži svoje tvorevine, u čemu je jedna od najdoslednijih nova ministarka Danica Grujičić. Evropa, na koju se naša država poziva, nema u ovom pogledu ujednačenu legislativu. „Velika Britanija, Španija, Grčka, Belgija.., na primer, dozvoljavaju posthumnu fertilizaciju, za razliku od recimo Francuske i Italije. Od zemalja regiona bivše Jugoslavije, samo u Makedoniji ona nije zabranjena“, objašnjava Kovaček Stanić. Pravne razlike postoje i u odnosu na surogat-materinstvo, kao i pri određivanju koja lica mogu biti subjekti ovog i postupka post mortem oplodnje, odnosno, da li to mogu biti bračni ili vanbračni parovi, različitog ili istog pola, ili i žene bez partnera. „Koje će rešenje biti prihvaćeno umnogome zavisi od stepena društvene svesti u datoj državi“, navodi profesorka. Naš zakon o BPO najsličniji je nemačkom, ali njihov dozvoljava dokazivanje na sudu da je preminuli supružnik želeo proširenje porodice. Da bi se naš tumačio, potrebno je ukrštati nekoliko relevantnih odredaba. „Jedna od njih postavlja uslov zajedničkog života da bi se sproveo postupak biomedicinski potpomognutog oplođenja (član 25/1). Po drugoj odredbi neophodno je da postoji pismena saglasnost svih lica koja se podvrgavaju postupku BMPO, pre započinjanja ovog postupka, i to za svako izvođenje BMPO posebno (član 27). Imajući u vidu ove odredbe, čini se da je intencija zakonodavca bila da ne dozvoli postupak posthumne fertilizacije“, objašnjava Kovaček Stanić. Zabunu unosi i član 41 ovog zakona, po kom je „u postupku BMPO dozvoljeno upotrebljavati reproduktivne ćelije, odnosno embrione davalaca koji su živi“. Jer, davaoci su pravno treća lica čiji se genetski materijal koristi (ako su parovi neplodni), i često se ne može znati da li su živi u trenutku korišćenja (u svetu ima primera iskorišćenja materijala starog 30 godina). Ukoliko se datim članom misli i na partnere kao što su Prizrenac i Marković, posthumna oplodnja ne bi bila dozvoljena. Nažalost, lako se može desiti i da Evropski sud za ljudska prava u Strazburu stvar prepusti domaćem zakonodavstvu, s obzirom na nepostojanje konsenzusa u Evropi o komplikovanim etičkim pitanjima koja se postavljaju u inovativnim biomedicinskim postupcima. „Na osnovu toga Sud je izrazio stav da svakoj državi treba ostaviti široko polje procene kada se radi, doduše, o postupku surogat-materinstva, ali se može postaviti paralela sa posthumnom oplodnjom“, dodaje profesorka. S druge strane, Manojlović naglašava da ne treba da se prejudicira, jer su sudovi evropskih država u svim sličnim predmetima do kojih je on istraživanjem došao, presudili u korist žena. Takođe, i naš Ustav kaže da pravni sistem ne čini jedan propis, i da se nijedan ne tumači nezavisno od ostalih, i mimo opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava. Na nama je, tako, i da razmotrimo predloge koje je pred Skupštinu pre koji dan ispostavio Janko Veselinović, narodni poslanik iz Pokreta za preokret. „U Srbiji najmanje sedam majki čeka da od države dobije dozvolu da iskoristi zaleđene embrione, kao deo svog nasleđa i nasleđa preminulog supruga. Surovost birokratije sprečava da Zakon o BMPO bude protumačen u njihovu korist, iako je saglasnost preminulog supruga, na koju se poziva ministarka Grujičić, već sadržana u davanju semena“, Veselinović logično zaključuje. On zato predlaže „primenu duha postojećeg zakona u korist roditelja i dece, ili njegovo autentično tumačenje od strane Skupštine“, da ne bi bilo zabune. Ako ovo ne prođe, zakon treba promeniti, izričit je Veselinović, podsećajući i na fakat da su delovi aktuelnog pravnog akta iz 2017. „pisani samo za povlašćene pojedince“. Tijanu Prizrenac ipak bodri misao da će aktuelna vlast da shvati da može da uđe u istoriju pomeranjem granica, te usaglašavanjem stvarne potrebe države, obolele od bele kuge, sa propisima koji bi ovo pratili. U ovo spada i rešavanje pitanja muškaraca, čijoj bi želji da dobiju potomstvo pomogao institut surogat-materinstva, od pomoći i sve većem broju parova. „Široka rasprava o regulisanju novih postupaka bila bi vrlo korisna, uz uzimanje u obzir društvene klime i uvažavanje stavova kompetentnih pojedinaca različitih struka i predstavnika relevantnih ustanova“, ističe profesorka Kovaček Stanić. Istina je da je sve što je danas medicinski i tehnološki moguće, nije uvek i moralno opravdano. Ali i javni moral se menja u skladu sa novim saznanjima i raspoloživim opcijama, i sve je manje mesta da ostane lažan, bar po pitanjima od životnog značaja. Dragana Nikoletić