Boli me štošta ali ovo je moja zemlja

O sebi je retko govorio. Samo je svojim filmovima i svojim ponašanjem kazivao ono što ga je svrstalo u jednog od najvećih i najzanimljivijih jugoslovenskih i srpskih reditelja. Trudio se da živi svoju etiku. Kad to nije bilo moguće, nije radio. Nikada nije želeo da snima po svaku cenu. Tokom karijere, desilo se da nije režirao 12 godina. Bio je tužan, bilo mu je teško, ali je imao mir. Po cenu da više nikada ne snima, nije hteo da radi u vreme Slobodana Miloševića i jugoslovenskih ratova. Sada je, po njegovom izričitom izboru izdavača, Geopoetika objavila čudesno autobiografsko štivo, dragoceno na način kao što su slične ostavštine DŽona Hjustona, Olivera Stouna, Vudija Alena... NJegova ispovest u knjizi Sam o sebi počinje od detinjstva, i završava 1970. godine kada je diplomirao režiju na slavnoj FAMU u Pragu, kao prvi Jugosloven. Promocija knjige je predviđena za 20. decembar u Jugoslovenskoj kinoteci. Po izboru samog autora, publika će te večeri u Kinoteci videti Karanovićev poslednji film – Besa (2009), inspirisan istinitom pričom iz života njegovog dede po majci koji je bio oženjen Hrvaticom, a živeli su u današnjoj Severnoj Makedoniji. Razgovaram sa Srđanom Karanovićem (77) u njegovom omiljenom „Dimitriju“ preko puta solitera u kome stanuje na Vračaru. Dan ranije je stigao iz Pule, gde je na tamošnjem Sajmu knjiga predstavio svoju ispovest Sam o sebi. Uz pomoć svog prijatelja, reditelja Rajka Grlića i izdavača Vladislava Bajeca. I uz ogromne aplauze publike. Knjigu je posvetio svom prijatelju, svom glumcu Branku Cvejiću (1946-2022). Prošle su tačno 44 godine i nekoliko meseci od kada je 1978. godine u tom gradu Karanović dobio Zlatnu Arenu za režiju filma Miris poljskog cveća. Isto priznanje dobili su i njegovi saradnici na tom filmu, snimatelj Živko Zalar i kompozitor muzike Zoran Simjanović (1946-2021). Prošlo je i više od 50 godina od premijere njegovog prvog filma Društvena igra, u toj istoj dvorani, nekadašnjem Domu JNA, a danas Domu hrvatskih branitelja. Na pitanje kako se osećao u Puli prvi put kao pisac, Srđan Karanović odgovara: „U Puli je zapravo bilo divno, samo sam komplikovano putovao do tamo i natrag. Zimi ne leti avion, nema voza. U zemlji moje mladosti se mnogo jednostavnije stizalo od Beograda do Pule. A novi put kojim sam išao u Pulu je pravljen preko onog starog koji se zvao Auto-put bratstva i jedinstva. Proširen je i ima novi asfalt. Tri puta sam javno nastupao, i svaki put sam u prepunom prostoru govorio publici koja je sa velikom pažnjom slušala Rajka Grlića, Vladu Bajeca i mene. Rajko je ispričao takve bajke o knjizi, da mi je bilo neprijatno, Potpisao sam puno knjiga, to je sve prenosio HRT 3. Vreme je bilo grozno, sivo i hladno, ali je ceo događaj bio izuzetno prijatan. Sada mi ostaje da strepim šta će svi ti ljudi koji su kupili knjigu, misliti o njoj. To ću, verovatno, teško saznavati. Na samom početku bavljenja filmom, pre nego što ste snimili igrani film, shvatili ste, kako zapisujete u svojoj knjizi, da suptilne teme ne moraju biti prednost na našem podneblju. Kako se dođe do spoznaje da ovo nije podneblje za suptilne teme? Tako što napravite jedan kratak film o ljubavnom rastanku, ili neki film stanja u kome ima ljubavi, a nema „ljubavnih“ reči i dodira. Zvao se Apotekarica. Moj poslednji film Besa je takođe ljubavna priča, po mom skromnom mišljenju, u kojoj nema ljubavnih reči ni dodira. Kao što je možda poznato, uvek sam se trudio da pravim što različitije filmove. Tako sam radio i Besu, film koji svojevremeno nisu videli svi koji su želeli. S tim filmom sam završio filmsku karijeru. Pritom je taj film, kao i svi moji filmovi, bio snimljen na pravoj filmskoj traci. Jugoslovenska kinoteka je danas skoro jedino mesto u Srbiji gde se taj film može videti u originalu, sa 35 mm filmske kopije. Video sam da je naše podneblje, i filmsko i jugoslovensko i srpsko, tih godina na martovskim festivalima, gde smo se svi mi kao mladi probijali i prvi put prikazivali, bilo pogodno za filmove koji su imali neku vrstu socijalne i političke kritike i bili, malkice, „prst u oko“. Neke od njih sam voleo, neke nisam, ali svejedno, to je za mene bila druga šolja čaja. Ja sam hteo da pravim ovakve filmove. Ponekad sam se prilagođavao, ali sam se trudio da gajim nešto što se zove suptilnost. Što se negovalo, na primer, u starim, francuskim filmovima. I studentima sam svojevremeno govorio da suptilnost na Balkanu nije uvek vrlina. Reklo bi se da je češka filmska škola (FAMU) bila bliže vašoj suptilnosti? U češkoj školi se to više priznavalo, bilo je više mogućnosti da se snimaju takvi filmovi i bilo je više publike. Međutim, češka kultura sa kojom smo se susreli i o kojoj sam pisao, bila je zanimljiva po nečem drugom - po ironiji i samokritici. Oni su razne ozbiljne teme zabašurivali nekim naoko smešnim i duhovitim pričama, dok ih vlasti nisu pročitale. Ja sam se trudio da svi filmovi koje sam radio, bar negde budu duhoviti. Kad gledam durbinom prema svojoj filmskoj prošlosti, mislim da sam tu duhovitost usvojio svojim vaspitanjem i od češkog filma i češke kulture. Nisam nikad snimao komedije, ali sam se trudio da u svakom filmu bude bar malo duhovitosti. Kao dečak, u jednom trenutku ste pitali svog oca: Tata, zašto ti nisi bogat? Da li ste imali svest o tome da bi to moglo da ga pogodi? Mislim da ga nije pogodilo. On je meni mirno odgovorio da nije bogat zato što bi ga bilo sramota! Bogaćenje je uvek na nečiju štetu. A ja sam patio što on nije bogat, zato što se u kući prečesto pričalo o novcu. Što god sam ja tražio, bicikl, rolšue... dobijao sam odgovor da nema para. Pitao sam ga zašto nije bogat jer sam mislio da se to bira. I u stvari bira se, u ljudskoj sudbini. Svesno ili nesvesno, ja sam se kasnije, shvatajući tu njegovu rečenicu, trudio da zaradim za pristojan život. A ne da se obogatim. Ni po kakvom kriterijumu nisam želeo da zgrnem neko bogatstvo niti da nešto specijalno posedujem. Tako sam živeo otprilike kao i moj otac, jedino što je standard celokupnog stanovništva, pa i moj, možda bio malo viši nego što je bio mojih roditelja. Imali ste mogućnosti, mogli ste da zaradite mnogo više, da niste ostali pri svojoj estetici, pri svom sistemu vrednosti? Ja sam se borio za tu estetiku i taj sistem vrednosti. U drugoj knjizi koja se sastoji od razgovora Stefana Arsenijevića i mene, izneo sam nažalost dosta prljavog veša oko toga kako sam dolazio do filmova, sa kojom mukom sam ih radio. Kako sad stoje stvari, ta knjiga će se pojaviti negde početkom sledeće godine. Vaša prva spoznaja vlasti događa se u trenutku kada kao dečak upoznajete vaspitača Gaju u dečijem letovalištu na Jakljanu i zaključujete da „vlast treba slušati, baš kad se mora, ali toj vlasti nikada ne treba verovati kada su u pitanju lepa obećanja“. Kako je izgledalo to sa vlašću u vašem životu, od tada do danas? Moj zaključak je od tada isti, i važi i danas. Ja sam odmalena bio u nekoj vrsti opozicije, opozicije i prema opoziciji. Ni kao mlad nisam verovao obećanjima, danas najmanje, raznih političara koji često govore jedno isto, opšta mesta koja ništa ne znače. Živeo sam u Pragu u godinama kada se osetio novi duh koji je donelo „praško proleće“ i Dubčeka na čelu Čehoslovačke. Mislio sam da će taj spoj socijalizma i tradicionalne kulture da donese promene za tu zemlju i da će ona živeti i funkcionisati kako njeni građani žele. Tu sam se iskreno ponadao da politika može menjati stvari zaista nabolje. Kao i ostali Jugosloveni u Pragu, čak sam im pomalo zavideo verujući da će nas brzo prestići. Kad je došla surova okupacija Čehoslovačke od strane Varšavskog pakta, sa Sovjetskim Savezom na čelu, za mene je to bilo veoma bolno. Setio sam se iskustva sa vaspitačem Gajom sa Jakljana i shvatio da smo svi mi mali pioni sa kojima se poigravaju neke moćne sile i da ja sa time ne mogu da se borim i da u tome učestvujem. Ili nemam snage, ili sam glup, ili ne znam šta sam. I tada sam počeo da sanjam jedan film. Koji će se zvati Tramontana... Koji će biti beg od stvarnosti, od politike svake vrste. Dugo, dugo sam ga sanjao kao „ljubavnu bajku za odrasle“, kao film koji neće ličiti ni na jedan film koji sam do tada gledao... Maštao sam o njemu skoro 30 godina i nisam ga snimio. Ni strani ni domaći producenti nisu imali nikakvog interesa za tu skupu vrstu filma. Tramontana je ostala moj nedosanjani san. Ona mi ostaje, kao nešto u vazduhu. Kao uspomena, kao pokušaj bekstva od politike. Kao put ka mašti. U godini kada ste čekali da upišete studije režije, sticajem dobrih okolnosti boravili ste i radili pet meseci u Londonu. Upoznali ste neke zanimljive ljude sa kojima ste delili neka umetnička i ideološka opredeljenja. Bio je to vaš prvi susret sa „građanskom levicom“, kako ste ih vi doživeli? Ja sam uvek govorio da najviše simpatija imam za levičare zapadnog tipa. Za levičare koji su bili fina estetska opozicija vladajućem režimu, koja je skromno živela, ali je uspevala da se bavi poslom koji voli i zna. Takvi ljudi koji su tada radili u odeljku Britanskog filmskog instituta, bili su divni prema meni, srdačni i otvoreni, i družili se sa mnom kao da sam im rod rođeni. To im nikada neću zaboraviti. Malo ste se „pipali“ u početku, vi klinac iz socijalističke zemlje i oni sa predrasudama o životu iza gvozdene zavese? Malo su u početku zazirali. U jednom trenutku, moj domaćin me je upoznao sa svojim prijateljima i jedan od njih me je ponudio svojom, kako je rekao, „kapitalističkom“ cigaretom. Uzeo sam je i kazao: Nadam se da moja Partija neće imati ništa protiv toga! Svi su se nasmejali i shvatili da sam ja jedan normalan mladić, a ja sam video da oni nisu opasni agenti Skotland jarda iz filmova. Te cigarete koje sam tada probao, pušio sam dok sam bio u Londonu. Spoznaja iz Londona, a potom i iz Praga, koja je odredila vaš život, glasila je: nikada emigrant. Proveli ste u SAD kao profesor četiri godine, ali niste poželeli da odete u svet? Uvek sam se vraćao u Beograd. Čak i u Americi kada sam za vreme sankcija i ratova bio četiri godine profesor, za vreme zimskog i letnjeg raspusta sam dolazio u Beograd i ostajao dok tamo ne počne nastava. Išao sam kombijem do Budimpešte, odatle avionom za NJujork ili Boston, i nikada mi nije palo na pamet da bih ja mogao, recimo, da ostanem u Americi. A nudili su mi u Bostonu da mi produže status, da mi povećaju platu. Divni ljudi, divni studenti, ali meni uvek u glavi dežura izreka Gorana Stefanovskog da je domovina - tamo gde boli! Jeste, boli me štošta ovde i bolelo me je, ali je to moje, to mi spada u rok života. To me čini. Druga vrsta patnje bi bila da sam ostao tamo, bilo gde da sam ostao. Često sam, ranije i kasnije, sretao naše emigrante koji su mi delovali nekako tužno. Skupljali bi se oko mene, nudili me sarmom koju su tamo napravili, a bila je od pogrešnog kupusa i od pogrešnog mesa, jer pravi kupus i pravo meso nisu mogli da nabave. Vodili bi me negde gde ima ćevapa, koji su bili grozni. Gledali su me čežnjivo, zvali me na razne sedeljke. Sve mi je to bilo užasno tužno. Međutim, mislim da svako ima pravo da živi svoj jedini život gde hoće i kako hoće. Ja sam odavno izabrao da živim i radim u Beogradu, Jugoslaviji i Srbiji, bez obzira na sve veće gluposti, laži, obmane i strahove kojima smo okruženi. Voleo sam da putujem, ali i da se uvek vraćam. U Ameriku ste otišli početkom devedesetih i tad ste prvi put spoznali da na fakultetu može da vam se dogodi ogromna neprijatnost, a da toga niste svesni? Pokazali su mi moju kancelariju, lepu, novu, prostranu i prijateljski mi skrenuli pažnju da kada razgovaram sa studentima, naročito sa studentkinjama, držim vrata otvorena ka hodniku. Bio sam zaprepašćen, pitao sam se koga interesuje šta ja brbljam, dok mi nije objašnjeno: Tako je bolje, jer ako se desi da nekoj studentkinji date lošu ocenu, neće moći da se požali kako ste je napastvovali! Naravno, poslušao sam ih, niko nije dolazio i zavirivao. Ja mislim da taj vetar zapadne civilizacije i paranoje polako stiže i ovde. Dok ste bili student u Pragu, poslali ste reportažu o svom fakultetu koju vam je u NIN-u objavio slavni urednik kulture Dragoslav Zira Adamović. Kako je došlo do toga? Zira Adamović je kazao mom tati kako bi bilo lepo da napišem sve što mislim da je zanimljivo o nama, studentima u Pragu. I ja sam pisao o tome kako smo položili prijemni ispit, šta još treba da polažemo i kroz šta treba da prođemo da bismo završili studije na FAMU, koji češki filmovi izlaze, o čemu je Zira verovatno znao više nego ja. Sve sam to poslao poštom na adresu Zire Adamovića u NIN-u, on je tu nešto malo dopisao i potpisao me. Bio sam presrećan i ponosan. Kada sam došao u Beograd, dobio sam neki honorarčić, a najlepši komentar povodom tog teksta čuo sam neku godinu kasnije. Snimatelj Živko Zalar mi je u Pragu ispričao kako je on upisao kameru na FAMU zahvaljujući tom mom tekstu. U njegovoj kući u Zagrebu se kupovao NIN, kao i u kući Rajka Grlića. Taj primerak NIN-a je odneo sa sobom u kupatilo, kao što je to inače radio. Počeo je da čita moj tekst, koji je bio reportaža, ali i informacija o jednom fakultetu kakav u Jugoslaviji nije postojao. Kada je pročitao tekst, prelomio je da će studirati u Pragu. I iduće godine nam se pridružio. O tome sam pisao i u knjizi Sam o sebi. Kada su prevladali filmovi sa temom „krv, seks i gibanica“ zapisujete da su „neki prosto priželjkivali da im se zabrani film". Reklo bi se, vaš pogled na „crni talas“? Ja odbijam da pričam o „crnom talasu“. Ja volim određene filmove Makavejeva, Petrovića, Pavlovića, Đorđevića. O njima želim da pričam i da ih analiziram. Nikada niko nije napravio ozbiljnu analizu po čemu se razlikuje rediteljski postupak, na primer Aleksandra Petrovića, Dušana Makavejeva i Živojina Pavlovića. Sve se to svrstava u „crni film“ i najdivnije što pišu o njima jeste da su im filmovi bili zabranjeni. Bez zabrane, sa zabranom, stvarno je dosta te jeftine kvalifikacije koja ih sve zajedno stavlja u jedan veliki čabar sa tom etiketom, kao da im je ona odredila značaj. Ne sećam se da je iko makar prostorno definisao „crni film“. Da li je on samo srpski izum ili je jugoslovenski? Šta je sa filmovima iz Slovenije, Hrvatske, BiH, Severne Makedonije? To takozvano crnilo je postalo estetsko opredeljenje. A zaboravlja se da je „crni film“ najpre postojao u Francuskoj pre Drugog svetskog rata, kao što je postojao u Italiji, u Poljskoj. „Crni talas“ je jedna relativna etiketa koja je mislim pogrešna, kao što je pogrešna i etiketa koja se zove „praška škola“. A šta je „praška škola“ zapravo? To je druga fioka jugoslovenskog filma. O tome sam pričao u Puli. Mi se svi razlikujemo, a verovatno smo postali grupa jer smo slučajno zajedno studirali na istom fakultetu. I što smo do danas ostali dobri prijatelji, što se veselimo kad vidimo jedan drugog, što smo u Puli uvek sedeli za istim stolom na terasi „Rivijere“. Mnogi su zamišljali da smo mi neki klan, neko estetsko opredeljenje... Nikada nismo pravili nikakve proglase, nismo smetali drugima da snimaju, borili smo se svako za svoj film i to krvavo, što je bilo jedino moguće. Takođe ne pristajem na etiketu „praška škola“. Niko ne spominje „ružičasti talas“ i filmove koji su, na primer, nastajali paralelno sa „crnim talasom“ i „praškom školom“, i koji su bili u dominantnoj većini i kao takvi nanosili sramotu našem filmu i našoj kulturi. Predavao vam je najveći živi češki pisac koji već odavno živi u Francuskoj, Milan Kundera, poznavali ste najslavnijeg američkog reditelja češkog porekla Miloša Formana? Kundera nam je predavao samo na prvoj godini. Voleo sam ga kao pisca, ali je on prestao da bude zanimljiv kada je prestao da piše na svom jeziku, kada je pobegao od svog bola, što bi rekao Stefanovski. Formana sam upoznao u Beogradu, kada je došao u Beograd sa svojim Svlačenjem, kao emigrant, i bio sam mu od Festa dodeljen kao neki vodič po Beogradu. Malo smo se družili, pričali, ali je on, kao svetski čovek i šarmer, našao svoje društvo i bez mene. Bežao sam od politike, ali me je ona stizala kao i mnoge moje junake – kažete u svojoj knjizi Sam o sebi. Koliko vam je to uspevalo? Možete da budete apolitični i da bežite od politike, ali vas ta politika sreće, sustiže. U svim mojim filmovima postoji snažan društveno-politički kontekst u kome se dešava neka ljubavna priča, na primer. Kad gledate neki od mojih filmova, vi možete, nadam se, da osetite vreme u kome su oni nastali, bez obzira na to što oni ne govore o politici direktno. Pogledajte Društvenu igru, Petriju, Nešto između, ili Miris poljskog cveća koji predskazuje novokomponovano ludilo, pa sve do Bese, koju je Stefan Arsenijević nazvao „rat sa mog prozora“. Drago mi je što sam izgleda uspeo da snimim svoje autorske filmove i da uvek u njima iskažem svoj stav. I prema životu i prema politici. Ali niste se izjašnjavali o onome što se zove „politika“? Trtljam i ja o raznim političkim temama, ali u kafani, sa prijateljima. Ne osećam se dovoljno pozvanim da pričam, na primer javno, šta ja mislim o nekom događaju, o nekom postupku vlasti ili opozicije, šta mislim o međunarodnoj situaciji. To mi volimo naveliko da pričamo. I onda vidim ljude koji su direktno iz kafane preseljeni u Skupštinu, koji tako bez zazora pričaju neka opšta mesta. Retko, retko se naiđe na nekoga ko kaže neku originalnu misao koja me zagolica. To što ja mislim, mislim da je nevažno. Lokalno, regionalno, globalno. Jednostavno, nisam kvalifikovan da se još i ja mešam u tu „balkansku ili svetsku krčmu“. Nisam mogao da verujem da se ovakva tragedija može dogoditi jednoj evropskoj zemlji - kažete posle invazije na Čehoslovačku. Da li je to bila jedina takva tragedija za koju niste mogli da verujete da se dogodila? Nažalost, nije. Usledile su tragedije iz pozadine mog života koje su usmeravale moj život u svakom smislu. Bio je to krvavi raspad Jugoslavije, bombardovanje, rat na Kosovu i evo sad rat u Ukrajini, stradanje jadnih ljudi u obračunu svetskih sila i pretećoj kataklizmi. Ja sam i dalje po ubeđenju Jugosloven. To sam rekao i u Puli. Bez obzira na to što se taj prostor sada ovde naziva region, a u Hrvatskoj regija (na šta se smejala cela sala), to je moj prostor. Ja sam iz njega ponikao, ja sam u njemu vaspitan. U njemu sam uradio neke od svojih najboljih filmova. Uz tešku muku, uz intrige, uz mukotrpno skupljanje para i uz razne traume... Ali, to je moja zemlja. I ja danas, uz pomoć kablovskih kanala, i malo interneta koliko umem njime da se služim, pratim šta se dešava u ostatku regiona. I vrlo rado gledam Al džaziru, HRT i sve što se odnosi na druge republike oko nas. Sve me to interesuje. Ja to i dalje smatram svojim prostorom, bez obzira na to što je on podeljen na neke male kneževine gde se razne velmože natežu i uporno trude da nas još više zavade. Na sreću, kao u svakoj pravoj drami, postoji kontraradnja koja pripada kulturnim ljudima sa svih tih prostora, koji nisu izgubili pamet i koji se trude da razmenjuju filmove, knjige, misli. Oni putuju dole-gore i nešto čine da taj prostor na kulturnom nivou i dalje postoji i traje. Radmila Stanković