Vučić, ipak, na meniju

Svojim „premišljanjima“ hoće li ili neće u Tiranu na samit Evropske unije i Zapadnog Balkana, predsednik Srbije Aleksandar Vučić uspeo je sebe da stavi u centar pažnje domaće, ali i evropske javnosti. LJut zbog vrlo diplomatski, ali i birokratski skrojene izjave portparola Evropske unije Petera Stana o izboru Nenada Rašića za novog kosovskog ministra za zajednice i povratak i njegove savetnice Rade Trajković, Vučić je decidirano i hrabro u dnevniku televizije Pink rekao da „niko neće u Tiranu“. Da je jutro pametnije od večeri, pokazao je sutradan na sastanku sa svojim „mađarskim bratom i prijateljem“, kontroverznim komesarom za susedstvo i proširenje Oliverom Varheljijem. Tenzije su se spustile, a dramatično najavljenog obraćanja naciji, u kojem bi nam objasnio zašto neće na Samit, nije ni bilo. Da nema izbora i da će u Tiranu ipak otići, građanima je saopštio najpre albanski premijer Edi Rama. „Predsednik Srbije nema drugog izbora nego da dođe na Samit“, kratko je poručio Rama, domaćin prvog samita država EU i Zapadnog Balkana koji se održava u regionu. Vučić je molbama sa svih strana podlegao i ipak odlučio da ode na Samit bez obzira na to što će morati da sluša „lupetanje“ Evropljana i što mu je dosta „terorističkog ološa Aljbina Kurtija“. Ona stara „bolje za stolom nego na meniju“ presudno je uticala na pozitivnu odluku predsednika. Iako je u Tiranu otišao da bi bio za stolom, a ne tema razgovora, Aleksandar Vučić je kao predstavnik zemlje koja se jedina nije usaglasila sa restriktivnim merama EU prema Ruskoj Federaciji ipak bio na meniju. Postupcima uoči Samita, namernim kreiranjem dileme da li je sa deklaracijom koja je tamo usvojena saglasan ili ne, predsednik Srbije još jednom je uspeo da zaštrči od ostatka lidera iz regiona, koji su zajedno sa svojim evropskim kolegama iz glavnog grada Albanije poslali uglavnom optimistične poruke. Kao što dosadašnja praksa nalaže, susreti lidera EU i Zapadnog Balkana završavaju se zajedničkom deklaracijom. Tako je bilo i na samitima u Sofiji i Zagrebu, pa i na poslednjem održanom u dvorcu Brdo kod Kranja. Deklaracija najčešće sadrži najvažnije zaključke sa sastanka i često uopšteni opis budućih koraka koje bi EU i države kandidati i potencijalni kandidati sa Zapadnog Balkana trebalo da preduzmu. Prema dosadašnjoj praksi, lideri zemalja Evropske unije su ti koji tekst deklaracije sačine, a sa tim tekstom države Zapadnog Balkana se usaglase. Zbog dela Tiranske deklaracije u kojoj se apeluje na one partnere koji se nisu usaglasili sa sankcijama Rusiji, što je u ovom regionu jedino Srbija, javnost i mediji u Srbiji postavili su pitanje da li je predsednik Srbije deklaraciju uopšte i potpisao. Vešt u relativizaciji svega što ima veze sa Evropskom unijom, predsednik je u Tirani iskoristio nedostatak poznavanja diplomatskih procedura među građanima i medijima i uspeo da pokoleba javnost oko toga da li se Srbija saglasila sa deklaracijom ili ne. Na novinarsko pitanje, Vučić je rekao da „ne može ni da sedi, ni da stoji iza te deklaracije jer je nije ni pisao“. To je bilo dovoljno da se u srpskoj javnosti danima nagađa da li je Srbija jedina država Zapadnog Balkana koja se sa deklaracijom nije usaglasila. Počela su nagađanja o tome sa kojim delom deklaracije se jesmo usaglasili, sa kojim nismo, kao i da ako jesmo da li to znači da moramo da uvedemo sve pakete restriktivnih mera prema Rusiji. Nikome nije bilo dovoljno to što su evropski zvaničnici istog dana na konferenciji za medije u Tirani potvrdili da su se svi partneri sa Zapadnog Balkana, što uključuje i Srbiju, saglasili sa deklaracijom, ali ni to što u samom tekstu deklaracije njen poslednji član pozdravlja usaglašavanje partnera iz regiona. Predsednik Srbije nije imao problem da prizna da je dobro što je na Samit otišao jer su razgovori bili „nikad otvoreniji i iskreniji“, a i mogao je da čuje i sasluša druge učesnike koji su imali drugačije mišljenje od njega. Možda restriktivne mere prema Rusiji nisu jedina stvar zbog koje predsednik Srbije nije srećan i zadovoljan tekstom usvojenim u Tirani. U danu kada su dve srpske televizije zatamnile svoje ekrane i prekinule emitovanje programa zbog loših uslova i nedostatka sloboda u kojima mediji rade, predsednik Vučić saglasio se sa tekstom u kom se kaže da su „nezavisni i pluralistički mediji sa punim poštovanjem slobode izražavanja ključne komponente bilo kog demokratskog sistema“. Iako smo navikli da gotovo svaki susret na ovako visokom političkom nivou ritualno bude ocenjen kao „istorijski“, ovog puta utisak je da takav epitet u potpunosti pristaje Samitu EU - Zapadni Balkan održanom u Tirani. Prvi put lideri zemalja kandidata i potencijalnih kandidata sa Zapadnog Balkana pozdravili su „novi način razmišljanja EU“ o našem regionu i politici proširenja, koji je izazvan promenjenim geopolitičkim okolnostima zbog invazije Rusije na Ukrajinu. Tako je albanski premijer Edi Rama rekao ubedljivo: „Stvari se menjaju“, dodajući da je EU „prvi put“ pokazala ozbiljno interesovanje za region Zapadnog Balkana. Rama je značajno promenio ton, ali i mišljenje o Evropskoj uniji, u poređenju sa poslednjim susretom u Briselu iz juna ove godine, kada su regionalni lideri javno pokazali ogromnu frustraciju zbog nedostatka napretka u otvaranju pregovora Severne Makedonije i Albanije za članstvo u Evropskoj uniji. Optimističan ton imali su i evropski lideri. Da se vremena menjaju ocenio je komesar Varhelji, dok je predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel poručio da je bez obzira na „osećaj obostrane frustracije i umora“ između Brisela i Zapadnog Balkana, „iskorak“ moguć. Samit u Tirani pokazao je da i pored sve glasnijih tonova među državama članicama, ali i u Evropskom parlamentu, koji pozivaju na obustavljanje finansijskih sredstava državama koje ne poštuju osnovne evropske vrednosti, zarobljavaju demokratske institucije, na kraju nisu usklađene sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom, Evropska unija liderima je ponudila ogroman paket finansijske pomoći. Milijardu evra bespovratne pomoći EU će dati Zapadnom Balkanu za prevazilaženje energetske krize, a pored toga najavljene su i javne i privatne investicije iz EU u vrednosti od dve i po milijarde evra. Takođe, potpisan je i sporazum operatera iz EU i regiona o smanjenju cena roming usluga, koji bi trebalo da dovede do njegovog potpunog ukidanja do 2027. Da li ima volje da se sa regionom napravi pomak ili ćemo morati da se zadovoljimo sladunjavim rečima sa Samita u Tirani biće poznato već ove sedmice posle sednice Evropskog saveta. Tada bi na delu šefovi država i vlada članica Evropske unije trebalo da pokažu koliko im je stalo do politike proširenja i da li su voljni da odblokiraju proces onim državama regiona koje su to i zaslužile. Na prvom mestu, da li će otvoriti prve pregovaračke klastere sa Severnom Makedonijom i Albanijom, koje su u julu ove godine zvanično otvorile svoje pregovore o članstvu. Za našeg južnog suseda ovo će biti prvi veliki korak ka Evropskoj uniji, od dobijanja statusa kandidata pre punih 17 godina, u decembru 2005. Nakon toga, da li će evropski lideri ispuniti svoje političko obećanje i dodeliti status kandidata Bosni i Hercegovini, kao što su to letos učinili sa Ukrajinom i Moldavijom. Institucije u Briselu, ali i vlade u Berlinu i Parizu, svesne su činjenice da ukoliko čekaju na ispunjavanje tehničkih kriterijuma koje su pred Bosnom i Hercegovinom, kandidatura za članstvo neće biti moguća u dogledno vreme. Jak politički signal iz Brisela preokrenuo bi snage u Sarajevu, ali i Banjaluci i Mostaru, ka bržim i daljim reformskim procesima. Države Zapadnog Balkana koje su najdalje odmakle na evropskom putu, ovoga decembra ne mogu očekivati pozitivne signale posle zasedanja Evropskog saveta. Srbija, koja je prema izveštaju Evropske komisije nazadovala, i to ne samo u oblasti spoljne i bezbednosne politike kako nam je predsednik objašnjavao, i Crna Gora, koja je trenutno pod unutrašnjom političkom, a samim tim i institucionalnom blokadom, ne mogu se nadati ničemu. Nemanja Todorović Štiplija glavni urednik portala  European Western Balkans