Cena ukrajinskog uspeha

Pokušava li francuski predsednik Emanuel Makron da u geopolitičkom smislu postane, ako već ne novi Meternih, onda makar nova Angela Merkel – garant mira i stabilnosti koji ume bar na neko vreme da pomiri naizgled nepomirljive perspektive? Čini se da u poslovično opreznom nemačkom kancelaru Olafu Šolcu nema veliku konkurenciju, a drugi dosadašnji potencijalni posrednici u rusko-ukrajinskom sukobu, poput turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana ili njegovog beloruskog kolege Aleksandra Lukašenka, uglavnom nemaju dovoljno političkog legitimiteta da u ime zajednice onih država koje su makar deklarativno pobornice slobode, jednakosti i ravnopravnosti zagovaraju bilo šta, pa čak ni kraj rata koji je više od bilo koje krize posle 1945. godine uzdrmao inače krhki geopolitički svetski poredak. I Makronov gambit donekle je neočekivan, makar na prvi pogled – treba više razgovarati s Moskvom, a ne s Kijevom! I ne samo to, nego bezbednosna jemstva treba ponuditi ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, a ne ukrajinskom predsedniku Volodimiru Zelenskom i njegovim saradnicima. Logika iza ovog predloga je relativno očigledna: nakon prvih mirovnih pregovora održanih 28. februara, zaraćene strane vratile su se u svoje prestonice praznih ruku; potom su Ukrajinci insistirali na traženju kompromisa, pod nekoliko uslova, od kojih su najvažniji bili povlačenje ruskih trupa s ukrajinske teritorije, garancije da neće biti novih invazija, te pristanak Moskve da se ruskim zvaničnicima i vojnicima sudi za eventualne ratne zločine; kada je Moskva to odbila, a Ukrajina krajem leta pokrenula uspešnu kontraofanzivu, ruska strana je zavapila za novim mirovnim pregovorima, što je, očekivano, ovog puta Ukrajina odbacila, osokoljena oslobađanjem teritorije i vojnom i finansijskom pomoći sa Zapada. Uostalom, tvrdili su u Kijevu, Rusija nije zainteresovana za mir, nego za kupovinu vremena kako bi konsolidovala svoje snage. Poslednji put je nešto slično izrečeno za vreme Samita G20 na Baliju, kada je Zelenski predložio svoj plan za mirovne pregovore u deset tačaka. Sada, potkraj godine i praktično još na početku veoma duge zime koja je već usporila ratna dejstva, smatra Makron, treba promeniti pesmu, ako ne i celu ploču i pregovore usmeriti na jednu-jedinu poentu: na Zapadu je da ubedi Putina da se NATO neće ubuduće širiti na istok. I to nakon što su Švedska i Finska nakon više decenija vojne neutralnosti konačno odlučile da pristupe vojnom paktu. No, valja dodati, od trideset članica tog pakta, za njihovo pristupanje je glasalo 28 – Mađarska i Turska su izjašnjavanje odgodile za iduću godinu, Orban da bi se po običaju jurodivo istakao među liderima, a Erdogan jer se sprema za nove izbore. Nikoga nije iznenadilo što je njegov predlog Ukrajina najoštrije osudila, iako je kontrola medijske štete relativno uspešno sprovedena: Zelenski je brže-bolje pred Samit G7 ustvrdio da je „sinhronizovao pozicije s Makronom“, šta god to značilo. Ako su već uspeli da zamaskiraju jednu oštru razmenu iz maja, kada je ukrajinski predsednik rekao da je njegov francuski kolega „zamolio da se razmotre teritorijalni ustupci“, ova, decembarska trvenja nisu bila preveliki izazov. Istine radi, Makron je tada samo rekao da bi Zapad trebalo da izbegne da ponizi Rusiju, jer ma kakva buduća bezbednosna struktura globalno gledano nije zamisliva bez učešća Kremlja. Kraj Prvog svetskog rata i posledice guranja poražene Nemačke u blato trebalo bi da su dovoljan istorijski nauk. Videti pod: pojava i uspon nacizma. Paradoksalno, ukrajinski uspeh na bojnom polju ujedno je i teg oko vrata koji Ukrajinu može koštati konačne pobede, koliko god daleko ona bila. Ukrajina ne bi uspela da povrati harkovsku oblast i velike delove hersonske oblasti, te da ratuje za povratak zaporoške, luganjske i donjecke oblasti, da joj Vašington i Evropska unija nisu obilato pomagali (ukupno oko 110 milijardi evra vojne, humanitarne i finansijske pomoći, od čega su SAD dale 47,8, a EU 35 milijardi). Ta pomoć, međutim, skupa je i EU pretvara u još više podeljenu organizaciju koja u sve uzavrelijoj planetarnoj areni gubi ono malo političke i ekonomske moći koja joj je preostala. U trenutku kada zapadni partneri odluče da povuku nogu, Ukrajina će biti prepuštena prvobitnim Putinovim zamislima. U toj kombinatorici, Kijevu se možda i više isplati da podrži Makronov plan; naročito što sam francuski predsednik održava prisnu telefonsku komunikaciju s predsednikom SAD DŽozefom Bajdenom, kod koga su, čini se, i nož i pogača. Stidljivi pozivi na uključivanje Kremlja u nove runde razgovora iskazali su i drugi američki zvaničnici, pa je načelnik Združenih generalštabova američke vojske Mark Mili pre oko mesec dana rekao da „svaku priliku za uspostavljanje mira treba iskoristiti“, te da je „mala šansa da Ukrajina vojno pobedi u skorije vreme“. Političku pobedu Kijeva već je ocenio kao verovatniju, ali ona dokazano ume da bude nezahvatljiva. Da li je njena adekvatna cena odustajanje od sopstvenih teritorija, ili makar životarenje prvih meseci sledeće godine u mraku i hladnoći? Slično je izokolno rezonovao i Šolc, rekavši posle jednog razgovora s Putinom da bi „Evropa trebalo da se vrati na mirovni poredak od pre februara“. To u ovim okolnostima može da znači samo jedno: da Ukrajina prihvati saradnju Zapada i Kremlja, te da u konačnici možda čak i pristane na, kako je Zelenski još onomad čuo Makrona, „određene teritorijalne ustupke“. U svakom slučaju – na smanjenje uloge Ukrajine u zapadnim bezbednosnim strukturama. Zalaufana zapadnjačka medijska mašinerija, međutim, teško će se usporiti, a još teže ugasiti i obezbediti prostor za promenu društvene atmosfere u kojoj je Putin već naveliko otpisan kao novi Hitler – opravdano ili ne, zaseban je par rukava. Političari manjih država, a naročito onih geografski bližih Rusiji, jednako nerado skreću s kursa koji je dominantan već deset meseci. Tako je šef švedske diplomatije Tobijas Bilstrem izjavio da „Rusija mora biti pobeđena na bojnom polju“. No, nema sumnje da će manji igrači na koncu krenuti putem koji zacrtaju njihovi moćniji saradnici. Na čelu kolone izvesno će se naći upravo Makron – isti onaj državnik koji je, ruku na srce, od januara tekuće godine već nekoliko puta bio opominjao da ruske bojazni treba uzeti za ozbiljno, čak i da su neosnovane, čime je na sebe navlačio gnev pomenute zapadne medijske mašinerije. Ako njegov plan zaista prođe sve faze provera i pregovora u zapadnom delu međunarodne zajednice, francuski predsednik imaće odrešene ruke da, kao ključar evropskog mira i novi omiljeni saradnik i Vašingtona i Kremlja, nastavi s realizacijom svog viđenja nove evropske porodice naroda kojeg je 30. juna, poslednjeg dana francuskog predsednikovanja EU, predstavio pod sintagmom Evropska politička zajednica. Istovremeno nešto više i nešto manje od unije, EPZ bi obuhvatila i zemlje kandidatkinje, ali i kavkaske države, kao i Norvešku, Švajcarsku i Veliku Britaniju kao jedinu bivšu članicu EU. Iz perspektive Brisela, Makron je ispravno osetio da je kontinentalna birokratska tvorevina u poslednjih desetak godina stupila na dugačku stazu koja vodi dezintegraciji; ako je staru strast među članicama nemoguće rasplamsati kombinacijom novih i starih interesa, za početak će biti dovoljno održavati staru, uz poboljšanje međusobne komunikacije. „Sve i da sutra Ukrajini damo status zemlje kandidatkinje za članstvo u EU, već savršeno dobro znamo da bi proces priključenja trajao nekoliko godina – ili, ako ćemo iskreno, verovatno nekoliko decenija. I ovo što govorim je istina, osim ako odlučimo da snizimo standarde za članstvo i samim tim iznova osmislimo šta znači evropsko jedinstvo“, rekao je Makron proletos na gostovanju u Moldaviji. No, ne treba s uma smetnuti nekoliko činjenica koje francuski predsednik možda neće sam eksplicitno reći, ali ih je svakako svestan – nema tog pregovora s Rusijom koji može da se vodi bez saglasja najvećeg dela zapadnih zemalja, a u okviru te odrednice, evropske zemlje će morati da zadovolje i NATO i sopstvene bezbednosne interese koji moraju da postoje samostalno. Korak ka poslednjoj tački već je učinjen martovskim usvajanjem Strateškog kompasa EU kao akcionog plana za unapređenje rukovođenja budućim kriznim situacijama. Ostaje pitanje može li se buduća evropska rezilijentnost uspostaviti bez unutrašnjeg jednoglasja, ali i bez odobravanja Rusije. No, nad Makronovom namerom lebdi taman oblak iskustva. Kada je njegov prethodnik Nikola Sarkozi 2008. godine odjurio u Moskvu kako bi pokušao da obuzda Putina, Gruzija je praktično već bila ostala bez Južne Osetije i Abhazije. Ovog puta, rat traje dovoljno dugo da se čini da je iscrpeo sve zainteresovane strane. U normalnim okolnostima, situacija koja bi zaista nalagala hitne pregovore. Ali ko će još razmišljati o miru ako se i dalje govori o mogućnosti nuklearnog rata… Stefan Slavković