Obmana kao slika našeg vremena

Da nisam luda, pomogla bih ti, reći će glavna junakinja svom suprugu kada pokuša da je nagovori da mu pomogne da pobegne od policije. To je kraj filma Gaslajt, DŽordža Kjukora, koji je dobio dva Oskara, a to je tek jedna od više adaptacija koje će potom biti urađene po drami koju je 1938, napisao Patrik Hamilton, a u kojoj pratimo načine na koje suprug pokušava da izludi svoju ženu, između ostalog, zatamnjujući i paleći svetla u kući. Više od osam decenija otkako je prvi put ovaj komad postavljen na sceni, Merijam-Vebster, američki izdavač rečnika, odabrao je „gaslajting“ za reč godine. Evo nas već uveliko u novom veku, a osećaj da se čovek jedva može odbraniti od gaslajtinga, jači je nego kada je objavljena.To je slika doba dezinformacija i opšte nesigurnosti. Nije slučajno da je to baš ova godina, iako se već nekoliko prethodnih razmišljalo da bi to mogao biti izbor, jer je u poslednjih dvanaest meseci zabeleženo 1.740 odsto više pretraga za tu reč. „U ovo vreme lažnih informacija, teorija konspiracija, tviter trolova, mamaca i laži, gaslajting se pojavio kao reč našeg vremena“, piše u obrazloženju Vebstera. Prvi put je upotrebljena u NJujork tajmsu 1995, ali nije brzo ušla u široku upotrebu, bar ne u narednih dvadeset godina. A potom je postala češća, kako su ljudi sve više počeli da osećaju da su žrtve obmane. Ne samo zbog porasta lažnih vesti, već i u privatnim, profesionalnim, ličnim, odnosima različiti oblici gaslajtinga postali su uobičajeni. Ponekad je veoma teško prepoznati da je čovek žrtva ove vrste manipulacije, naročito u porodičnim odnosima. Kada neki član porodice, najčeće partner, odbija da sasluša, pretvara se da ne razume o čemu je reč, navodno zaboravlja šta se dogodilo, dok istovremeno optužuje drugu osobu da preteruje, da je preosetljiva, da se ne trudi dovoljno, reč je o gaslajtingu. Žrtvu to čini nesigurnom, zbunjenom, pojačava osećaj krivice, smanjuje samopouzdanje, čini da se stalno preispituje, dok se na kraju ne oseti beznadežno, izgubljeno i na ivici razuma. Sve se to događa kada je osoba već ranjiva, kada zavisi od gaslajtera, kada nema moć da se odupre, kada su u igri strah i zavisnost od nasilnika. Isti obrazac važi i u drugim životnim situacijama, kako je objavio Psiholidži tudej marta ove godine. Rečenica koju često možemo čuti na raznim mestima gde bi trebalo da dobijemo pomoć ili izvinjenje jer je nešto pogrešno urađeno – „žao mi je što se tako osećate“, takođe je jedan od načina da se krivica prebaci na žrtvu. Stari dobri gaslajting, kako su ovakve situacije nazvali autori teksta, prisutan je svuda gde je odnos moći takav da gaslajter neće trpeti posledice. Odbrana se nalazi takođe u rečima, žrtva koja može da imenuje šta se događa i da iskoristi svoje kapacitete da se odupre, može, kao u filmu, da izađe iz začaranog kruga, ali u savremenom svetu to postaje sve teže. Sve više tehnologija koje se koriste za obmanjivanje, dovelo je do toga da je „gaslajting“ postala omiljena reč za percepciju prevare, objasnili su Merijam-Vebsteru. Činjenica da tako veliki broj obrazovanih ljudi pokušava da shvati šta im se događa i pronalazi sebe u ulozi žrtve gaslajtinga, uznemirujuća je koliko i saznanje da savremeni gaslajting zaista može da uništi mnogo života. Taj problem uveliko prevazilazi lingvistiku i postavlja pitanje kapaciteta savremenog društva da se odupre obmanama koje je samo stvorilo i koje ga polako jedu. Ivana Janković