Udar demokratske emigracije

Za NIN iz Hajdelberga Sprečen državni udar u Nemačkoj, odjeknulo je tačno u 7.30, 7. decembra ujutru, sa portala nekoliko nemačkih medija, a uskoro su to pod oznakom hitno prenele sve svetske novinske agencije. Najuticajniji nemački mediji su bezmalo u isti minut objavili detaljne priče o pohapšenim prevratnicima, koji su planirali da ponovo uspostave Nemački rajh iz 1871. godine, tako što će prvo da upadnu u Bundestag, potom prekinu snabdevanje strujom širom zemlje, da bi „u atmosferi koja liči na građanski rat“ svrgnuli vladu. Među zaverenicima je jedan princ, jedna sutkinja, misteriozna Ruskinja i pozamašan broj penzionisanih i aktivnih komandosa nemačke vojske, što je celoj priči dalo ton trilera. Ali, kada je javnost u Nemačkoj i van nje videla prizor hapšenja glavnog osumnjičenog teroriste, kod mnogih je prva reakcija bio smeh. Prizor uhapšenog vremešnog sedog gospodina zalizane kose, u kariranom sakou od tvida, boja šerija i konjaka, uklopljenih sa istovetnim bojama širokih somotskih pantalona i marame koja viri iz okovratnika košulje, neminovno je mnogima u Nemačkoj izmamio osmeh. Naprosto, šale na klišeizirani izgled nemačkog aristokrate samo su buknule. A kad je otkriveno da su ključni osumnjičeni zaverenici zapravo vremešni penzioneri, šale o gerijatrijskom terorizmu su se same nizale. Uprkos priče o tome da okosnicu grupe čine članovi ekstremno desničarske organizacije „Građani Rajha“, u javnosti je počelo da odjekuje pitanje da li je zaista moralo oko 3.000 policajaca i pripadnika specijalnih jedinica da u ranim jutarnjim satima istovremeno izvrši racije na 137 lokacija širom Nemačke, ali i u Italiji i Austriji, hapseći zaverenike, koji odavno krčme osmu deceniju života. Štaviše, kada je postalo jasno da je ne tako mali broj medija već nedeljama znao za planiranje hapšenja te spremio detaljne analize i istraživačke tekstove da bi ih tačno u minut svi zajedno objavili, zbijanje šala je ispunila i sumnja da je cela priča zapravo savršena pi-ar predstava ministarstva unutrašnjih poslova. I zaista, neuspeli puč je postao svima smešan, a zapravo ništa nije smešno. I to nije smešno ne zbog toga što je grupa okupljena oko „nesuđenog novog nemačkog cara“ zaista imala šanse da uspešno izvrši prevrat i svrgne sa vlasti demokratski izabranu nemačku vladu, već zbog toga što ovaj slučaj ukazuje koliko lako teorije zavere prodiru u umove ne samo grupa sa društvene margine, već i građanske srednje klase. Štaviše, ceo slučaj ukazuje koliko lako se širi nepoverenje u demokratski sistem i kako se brzo povećava broj ljudi koji su zbog toga spremni na nasilje. I to u zemlji koja se još živo seća terora, kako levičarske Bader-Majnhof grupe, tako i desničarskog „Nacionalsocijalističkog podzemlja“ Konkretno, uhapšena grupa, kako tvrdi istraga, sumnjiči se da je planirala oružani prevrat s ciljem da uspostavi prelaznu vladu na čelu sa princom Hajnrihom Trinaestim od Rojsa (71), jednim od potomaka kneževske porodice iz Tiringije, na istoku Nemačke, koji inače godinama živi i radi u Frankfurtu kao finansijski konsultant za nekretnine. Istraga tvrdi da je grupa već sastavila spisak ljudi koji bi trebalo da preuzmu ključne ministarske pozicije, među kojima je nekoliko doktora nauka, ali i Birgit Malzak-Vinkeman (58), sudija u Berlinu, koja je do prošle godine bila poslanica desničarske Alternative za Nemačku (AfD) u Bundestagu. Međutim, kako iz istrage tvrde, ono što je bilo najviše zabrinjavajuće jeste to da je grupa okupila oko sebe popriličan broj bivših i sadašnjih policajaca i vojnika, i to onih koji su prošli obuku za specijalne elitne snage, te da su oni već uvežbavali svoje prevratničke taktike u Rojsovom lovačkom dvorcu u Tiringiji. Dodatnu zabrinutost ulivala je činjenica da je Vinkelmanova kao bivša poslanica imala nesmetan pristup Bundestagu, te da je u zgradu parlamenta kao svoje goste mogla lako da uvede ljude iz takozvanog oružanog krila ove grupe. A broj ljudi spreman na nasilje se u grupi uvećavao i to ne samo iz redova krajnje desničarske organizacije „Građani Rajha“, već i sa protesta protiv antipandemijskih mera koji su okupljali ljude najrazličitijih ideoloških uverenja. Zapravo ovde je došlo do udruživanja iz nekoliko ideoloških i političkih tabora, koje su ujedinili nezadovoljstvo postojećim demokratskim sistemom, antisemitizam i političke teorije zavere, poput američkih Qanon teorija zavera i pokreta čiji bunt je koristio i koristi bivši američki predsednik Donald Tramp. S jedne strane je pokret „Građani Rajha“, čiji članovi otvoreno ne priznaju suverenost SR Nemačke, osnivajući svoja mala „državna područja“ pri čemu se pojedinci nisu libili i da izvrše ubistva braneći svoje „države“ od policije. Nemačka državna bezbednost procenjuje da ovaj pokret ima oko 23.000 pristalica, od kojih su oko pet odsto spremni na nasilje. S druge strane je pokret „Kverdenkeri“, nastao u borbi protiv državne antikorona politike, a koji su mediji olako svrstavali u desničarske teoretičare zavere. Ove „poprečne mislioce“ – to jest one koji misle drugačije i promišljaju dublje a ne pravolinijski, što je bukvalni prevod termina kverdenker – ne čine samo desničari, već ljudi sa celog ideološkog spektra. Tako je Rojsova grupa okupila najraznovrsnije pristalice – od bogatih doktora prava i lekara, preko korumpiranog bivšeg komandosa i bivšeg policajca koji je na protestima dizao ruku u Hitlerov pozdrav, do bivših vojnika, kuvara i lokalnog opštinskog odbornika. Svi oni su, kao i Rojs, verovali u teoriju zavere da Nemačku i dalje kontrolišu sile pobednice iz Drugog svetskog rata, da su Prvi svetski rat pokrenuli masoni, a da sadašnji ustav nije važeći jer prethodni nije propisno ukinut. Na tvrdnje da je ovde posredi „puč koji se nikad ne bi dogodio“, te da nije bilo velike opasnosti po stabilnost države, istraživački novinar Florijan Flade ističe da su takve tvrdnje čudne jer „terorističke organizacije obično nikad ne ostvare svoj cilj“, ali ih to ne sprečava u akcijama. „Frakcija Crvene armije nije ostvarila svoju socijalističku utopiju, niti je Nacionalsocijalističko podzemlje dobilo svoj Četvrti rajh, ali su i dalje ubijali“. Pre samo tri godine je jedan od krajnjih desničara ubeđenih u ovakve teorije zavere ubio lokalnog političara vladajuće CDU u Hesenu Valtera Libekea na terasi njegove kuće. Flade u Rojsovoj grupi prepoznaje neprijateljstvo prema državi kao centralni element ujedinjenja, a antisemitizam i odbacivanje nemačke demokratije kao dodatne karakteristike. On ukazuje da je ovde posredi ono što se u SAD naziva „salat-barskim ekstremizmom“ u kojem se kao u nekoj salati kombinuju elementi različitih ekstremizama „da bi se objasnio svet ili žudelo za rušenjem“. Opasnost je u tome, ističe bivši nemački ministar unutrašnjih poslova Gerhart Baum, što sve više ljudi sa ideološkog centra „beži od demokratije“, a ove grupe „žele da unište našu demokratiju“. „To su ljudi koji više ne idu na izbore ili glasaju za AfD, našu demokratiju smatraju za diktaturu, a slobodnu štampu diktaturom mišljenja. Oni su emigrirali iz našeg demokratskog sistema i zato su opasni. Zato što žele da unište nešto što nas definiše: naš identitet, naš ustav“. Ovaj nemački liberal ističe da je opasnost u tome da će ideološki centar biti zaražen ovim idejama. Zbog toga se, smatra on, ovi ljudi ne mogu ignorisati, već je neophodno formulisati prave ubedljive politike, koje se nose sa problemima ovih ljudi, njihovim poteškoćama i opravdanim protestima. „Moramo da deeskaliramo. I tu ne zavisimo samo od policije i pravosuđa. Mi sami, kao demokrate, moramo da učinimo sve da ova demokratija ostane u životu.“ Nenad Radičević dopisnik RTS-a i Al DŽazire