Puk’o fudbal

Reči „fudbal“ i „intelektualac“ ne sreću se često u istoj rečenici - mada izuzetaka, naravno, ima. Jedan takav je Horhe Valdano, bivši fudbaler, trener i sportski direktor Real Madrida, i član legendarne argentinske reprezentacije koja je, predvođena Dijegom Maradonom, 1986. u Meksiku postala svetski prvak, u finalu pobedivši Zapadnu Nemačku s 3:2. Čovek širokih interesovanja koji je još u tinejdžerskim danima gutao knjige, posebno one Horhea Luisa Borhesa - takvi afiniteti će mu među suigračima iz reprezentacije neizbežno pribaviti podsmešljivi nadimak „Filozof“ - s uspesima na sportskom planu nastavio je i nakon što su njegovi igrački dani završeni: s Realom je osvojio dve titule kao igrač i jednu kao trener, ali je vremenom izgradio i respektabilnu karijeru novinskog kolumniste, autora više knjiga i javnog govornika, profilišući se kao verovatno najelokventniji sagovornik na temu fudbala koga je moguće naći. Tu intelektualnu širinu Valdano, pritom, kombinuje s talentom za narodski jednostavno a slikovito izražavanje, pa su neki njegovi citati postali deo fudbalskog folklora, a posebno jezgrovit izraz kojim je 2005. sažeo utiske o jednom od u to vreme učestalih i - zbog konzervativnih taktičkih pristupa dvojice trenera, Rafaela Benitesa i Žozea Morinja - sve negledljivijih duela Liverpula i Čelsija, koji su osim u engleskoj Premijer ligi i domaćim kup takmičenjima, jedan na drugog redovno naletali i u Ligi šampiona. Zgrožen rigidnom, naglašeno taktičkom i strogo funkcionalnom postavkom igre, lišenom svake improvizacije, kreacije i lepote, u polufinalnom meču LŠ odigranom na Enflidu, Valdano je, naime, ono što je te večeri gledao u kolumni u španskom sportskom listu Marka nezaboravno opisao kao „govno na štapu“. Što nas direktno dovodi do tekućeg Svetskog prvenstva u Kataru. Ovim se ne želi nužno reći da je kvalitet viđenog fudbala - ovaj tekst pisan je uoči polufinalnih mečeva, ali četiri preostale utakmice, koliko god eventualno bile kvalitetne, ne mogu da promene opšti utisak - bio izrazito loš, mada se dobrim svakako ne može nazvati. Osim ako niste Đani Infantino (kome će ipak, šta god na tu temu bude izjavio - a grupnu fazu je, kao da ga je za predsednika FIFA postavio Aleksandar Vučić lično, već proglasio za „najbolju ikada“ - biti teško da nadmaši nebulozni ja-sam-Isus-razapnite-me nastup na konferenciji za medije na dan otvaranja); stanoviti sportski komentator Radio-televizije Srbije (kome se prividelo kako je ovo prvenstvo „jedno od najboljih u istoriji“); ili nikad ranije niste odgledali neki mundijal (u kom slučaju postoje solidni izgledi da progutate većinu, ako ne i sve nebuloze koje su u Kataru izgovorila ova dvojica - a bilo ih je onoliko). Nije stvar toliko ni u tome što ima onih koji uzbudljivost meča brkaju s kvalitetom - tipičan primer s ovogodišnjeg turnira je četvrtfinalna utakmica Holandija-Argentina, koja je na kraju ispala veoma uzbudljiva, ali je bila sve samo ne kvalitetna - i(li) neočekivane rezultate, kao u senzacionalnom slučaju Maroka, takođe pogrešno uzimaju kao dokaz valjanosti čitavog šampionata. Ključna poenta je, jasno, u nečem drugom. U onome što je prethodilo izvođenju početnog udarca na prvoj utakmici, kao i onome što se, na stadionima i izvan njih, dešavalo nakon toga: čitava ta priča s organizovanjem svetskog prvenstva u Kataru i u zimu, usred fudbalske sezone, te svi potonji truli kompromisi iz toga proizašli, takođe su nalik govnu na štapu - samo ovog puta pobodenom u pustinjski pesak. Na tu temu su već ispisani tomovi što novinskih članaka, što stručnih radova; britanski Gardijan se, recimo, time u kontinuitetu bavi bukvalno otkako je Katar dobio organizaciju prvenstva, dakle punih 12 godina. Ali kontinuirano insistiranje na svemu onome što je u vezi s ovim prvenstvom problematično nema nikakve veze s tobožnjim orijentalizmom ili implicitnim rasizmom onih koji o tome kritički govore i pišu, kao što to sugerišu Infantino i drugi (a nije ih malo) angažovani na ispiranju emiratskog imidža. S tim što taj (ne)prikriveni rad u korist Katara, ispostavilo se ovih dana, nije ograničen na promovisanje zemlje u kontekstu Svetskog prvenstva: u Briselu je upravo razotkriven jedan od po svoj prilici najvećih skandala u istoriji Evropskog parlamenta, u koji su umešani pojedini evroposlanici, njihovi savetnici, nekolicina bivših političara i čelnika paravanskih nevladinih organizacija (svi redom s levice), svi osumnjičeni da su trgovali uticajem za račun „jedne zalivske zemlje“ - pri čemu je sasvim jasno da je reč baš o Kataru. Naprosto, sve je od početka do kraja u vezi s ovim prvenstvom duboko pogrešno. Od načina na koji je Katar 2010. dobio njegovu organizaciju i uloge koju su u tome imali tadašnji čelnici svetskog i evropskog fudbala, Sep Blater i Mišel Platini (uz sadejstvo administracije tadašnjeg francuskog predsednika Nikole Sarkozija: ne treba gubiti iz vida to da je već naredne godine katarski investicioni fond QSI postao vlasnik dotad večno prosečnog Pari Sen Žermena, pretvarajući ga u serijskog prvaka države, ali i u komercijalno-propagandnu mašineriju bez premca u svetu sporta), pa do toga kako je FIFA, jednom kad je prvenstvo krenulo, izgubila kontrolu nad njim i prepustila je katarskim vlastima - kao što je to pokazao naizgled trivijalni, ali indikativni slučaj s naprasnim izmenama prethodno sa sponzorima ugovorno utvrđenog režima točenja piva na stadionima i oko njih. (Na ono što je mnogo važnije - detaljno dokumentovana kršenja ljudskih prava migrantskih radnika, žena i pripadnika LGBT+ populacije - više i ne vredi ukazivati, jer ko to dosad nije spoznao svakako neće ni posle okončanja prvenstva.) Ispostavilo se tako tokom prvenstva da krovna organizacija svetskog fudbala nije samo oličenje korupcije - „Ne bih da preuveličavam stvari, ali FIFA je najkorumpiranija organizacija u istoriji sveta“, dobacio je američki televizijski komičar Stiven Kolber - već i neviđenog kukavičluka. Pa je nekima izražavanje političkih (ili „političkih“) stavova bilo zabranjeno, da ne bi bila povređena tankoćutnost domaćina (od nošenja kapitenskih traka i navijačkih rekvizita u LGBT+ duginim bojama do benignih natpisa na majicama iranskih navijača u znak podrške sunarodnicima koji su u domovini ustali protiv opresivnog režima); ili su zbog toga dobili po džepu, kao Srbija, čiji je Fudbalski savez FIFA kaznila s 20.000 švajcarskih franaka zbog zastave u svlačionici. Dok su iste ili slične transgresije drugih prolazile nekažnjeno, poput prostačkog ponašanja kapitena švajcarske reprezentacije i svesrpskog ljubimca Granita DŽake tokom i posle utakmice sa Srbijom; ili upadljivo tolerisane, kao isticanje palestinskih zastava i simbola kad god je nastupala neka arapska selekcija - pa i direktno ohrabrivane, budući da su u tome aktivno učestvovali i katarski zvaničnici. (Makar je u slučaju Nogometnog saveza Hrvatske kazna od 50.000 franaka zbog toga što su navijači „vatrenih“ onako dušmanski vređali golmana kanadske reprezentacije srpskog porekla Milana Borjana bila u kakvoj-takvoj korelaciji s težinom prestupa.) A kad je već reč o dvostrukim standardima, imalo bi šta da se kaže i o dosad neviđenom nivou nedodirljivosti jedne fudbalske megazvezde kakvu na ovom prvenstvu uživa Lionel Mesi, na terenu i van njega: prvo mu španski sudija u meču s Holandijom nije pokazao žuti karton za najočigledniji primer namernog igranja rukom koji se da zamisliti, a onda je bez ikakve reakcije disciplinskih organa FIFA prošao i njegov kulovski ispad po završetku utakmice, kada je tokom davanja izjave pred kamerama krenuo da vređa holandskog igrača koji se našao u blizini. Ako mislite da ovo poslednje i nema neke veze s politikom, razmislite još jednom. Što reče Valdano u jednom prošlonedeljnom intervjuu: „Kao i uvek, fudbal nam govori o svetu u kome živimo.“ A to je svet u kome je, između ostalog, pažnju dobrim delom fudbalski nepismene, a kultom „selebritija“ opsednute publike na katarskim stadionima i oko njih, više privlačio Nejmar nego brazilska reprezentacija, ili Kristijano Ronaldo nego portugalska; svet u kome - vrhunsko fudbalsko umeće na stranu - jedna praznoglava plavuša i jedan patološki narcis izazivaju veću fascinaciju nego sama igra, usled čega je, povrh svega, i atmosfera tokom mečeva na ovom prvenstvu najčešće bila nikakva, sa časnim izuzetkom utakmica argentinske reprezentacije, čiji su fenomenalni navijači kreirali ambijent istinskog sportskog događaja - one nekadašnje, nikhornbijevski rečeno, stadionske groznice. Ukratko, svet u kome je predsednik FIFA Infantino, a svetsko prvenstvo se održava u Kataru. Vladan Marjanović