Mi smo ovde samo zbog para

Moglo se računati s tim da će Svetska fudbalska federacija, poznatija kao FIFA, za Svetsko prvenstvo u Kataru osmisliti priglup slogan: „Fudbal ujedinjuje svet“. U zvaničnom promotivnom videu pojavljuju se Argentinac Lionel Mesi, koji tu poruku izgovara na španskom, i Brazilac Nejmar, koji to čini na portugalskom. Ali da li je stvarno tako? Da li fudbal zbilja ujedinjuje svet? Naravno da ne. Fudbal nije u stanju da ujedini ni pojedinačne nacije. U Brazilu su žuto-zelene nacionalne boje uzurpirale pristalice na izborima nedavno poraženog predsednika Žaira Bolsonara (koji je imao i Nejmarovu podršku), što je iritiralo pristalice izbornog pobednika Luisa Injacija Lule de Silve, koga su pak podržali selektor brazilske reprezentacije Tite i izblajhani napadač Rišarlison. Ideje da sportski događaji ujedinjuju narode sveta stara je opsesija koja korene vuče još iz vremena kada je baron Pjer de Kuberten 1896. osmislio moderne Olimpijske igre. Sport je u baronovom umu - i umovima beskonačnog broja potonjih sportskih funkcionera - trebalo da bude nešto iznad politike, međunarodnih tenzija i bilo kakvih drugih vidova neslaganja. I FIFA je promoter fantazije o svetu bez politike, u kome konfrontacije postoje još samo na sportskom terenu. Naravno, već sama odluka da se ovogodišnji turnir održi u Kataru, gasom bogatom šeikatu bez fudbalske tradicije ili dokaza o istinskom interesovanju za ovaj sport, sama po sebi je politički motivisana. Katarski emir žudeo je za tim da zemlji obezbedi domaćinstvo jednom prestižnom globalnom događaju, a njegova zemlja je imala dovoljno novca da to domaćinstvo i kupi. Priča se da su u džepove zvaničnika FIFA koji su donosili odluku o tome gde će ovogodišnje prvenstvo biti organizovano skliznule podebele koverte. A FIFA je bogato nagrađena i za to što je prava na televizijske prenose dodelila Al DŽaziri, katarskom televizijskom kanalu koji finansira država. FIFA se evidentno nije mnogo potresla zbog toga što je u Kataru stanje ljudskih prava mizerno, radnici-migranti su žrtve zloupotreba, a homoseksualnost je zakonom zabranjena - svakako ništa više nego što je to u prošlosti bio slučaj s drugim međunarodnim sportskim zvaničnicima kada su organizaciju velikih takmičenja dodeljivali nekim još spornijim domaćinima. Na kraju krajeva, prošlo Svetsko prvenstvo u fudbalu održano je u Rusiji koja je u to vreme već bila pod međunarodnim sankcijama. A Olimpijada 1936. održana je u Hitlerovom Berlinu. Ali činjenica da sićušni Katar, prva arapska zemlja kojoj je poverena organizacija jednog svetskog prvenstva u fudbalu, ima toliki uticaj pokazuje koliko su se u novije vreme promenili odnosi moći. A FIFA se, kao i Međunarodni olimpijski komitet, uvek povija pred moći koju daje novac - što se videlo i po tome što na kraju nijedan fudbaler nije nosio kapitensku traku na kojoj bi bilo ispisano „Jedna ljubav“. Ta poruka u znak podrške ljudskom pravu da se voli ko god i na koji god način doživljena je kao politički stav - a FIFA ne može da dozvoli mešanje sporta i politike. Osim, je li, onda kad može i kad to i čini. Pa je tako ispalo savršeno prihvatljivo da iranski, saudijski ili katarski navijači na stadionima izražavaju solidarnost s Palestincima mašući palestinskim zastavama. A dok je najviše što je holandska ministarka sporta Koni Helder uspela bilo da se na stadionu pojavi sa sićušnom značkom na kojoj je pisalo „Jedna ljubav“, katarski zvaničnik koji je sedeo pored nje mirno je na ruku navukao kapitensku traku s dezenom tradicionalnog palestinskog šala. Jedino je nemačka reprezentacija otvoreno protestovala protiv zabrane izražavanja podrške seksualnim slobodama, tako što su njeni fudbaleri za zajedničku fotografiju pozirali sa šakom preko usta. FIFA ih je smesta upozorila da s tim prestanu, ili će se suočiti s ozbiljnim posledicama. Na svaku kritiku kršenja ljudskih prava u Kataru brzo je odgovarano kontraoptužbama za rasizam, kojima se pridružio i Đani Infantino, Švajcarac na čelu FIFA, koji je Evropljane podsetio na „3.000 godina“ zapadnog imperijalizma. Majice na kojima je bilo ispisano „žena“ ili „sloboda“ takođe su zabranjene kako ne bi iritirale iranski teokratski režim koji se s istim takvim sloganima trenutno suočava kod kuće. Toliko o internacionalnom jedinstvu. Ali podjednako je upadljivo i odsustvo nacionalnog jedinstva. Bilo je zanimljivo videti na tribinama mnoge Iranke kako bez marama na glavi prate mečeve svoje reprezentacije. Još jači utisak ostavilo je to što su demonstranti u Teheranu i drugim iranskim gradovima, protestujući protiv nastojanja režima da se ogrebe o fudbalsku slavu nacionalnog tima, proslavljali eliminaciju svoje reprezentacije - i to u meču protiv Sjedinjenih Država, ni manje ni više. A najimpresivnije od svega bilo je odbijanje iranskih reprezentativaca da pevaju himnu pred početak prvog nastupa na prvenstvu, protiv Engleske. Usledilo je upozorenje iranske Revolucionarne garde da i ne pomišljaju da ovaj hrabri gest prkosa u znak podrške demonstrantima u domovini ponove i na narednim utakmicama. Treba pomenuti i nesvakidašnju eliminaciju mlade nemačke reprezentacije, čiji su igrači pokušali da se zauzmu za svoja uverenja. Kao i većina reprezentacija, i ona nemačka je multietnička. Jedan od fudbalera, Ilkaj Gundogan, turskog je porekla. Otac DŽamala Musijale, njihovog najboljeg veznog igrača, potiče iz Nigerije. A vodeći odbrambeni igrač, Antonio Ridiger, čija je majka iz Sijera Leonea, muslimanske je veroispovesti. Kad nemačkoj reprezentaciji nije uspelo da se probije u osminu finala, na kraju samo zato što je Španija poražena od Japana, konzervativni komentatori u Nemačkoj su razlog za to našli u odsustvu tradicionalnog nemačkog borbenog duha među igračima. Neki pripadnici krajnje desne Alternative za Nemačku (AfD) su čak u javnost izlazili s tezom da je taj navodni nedostatak borbenog duha posledica želje reprezentativaca da nose traku s „osvešćenom“ porukom „Jedna ljubav“. I pre Svetskog prvenstva je u nekim desničarskim krugovima bilo napada na šarenoliki sastav reprezentacije jer nije sastavljena od „istinskih“ Nemaca. Jedna od ironija modernog fudbala je u tome što nacionalni timovi raspaljuju strasti u kontekstu jedne u suštini karnevalske manifestacije patriotske pristrasnosti. To je razlog zbog koga državni lideri vole da se na stadionima pojavljuju u bojama svoje reprezentacije. Ali fudbaleri su u najvećem broju slučajeva saigrači iz evropskih timova, govore po nekoliko jezika i često su bliski prijatelji s igračima iz drugih zemalja, što ih čini neprikladnim za ulogu avatara ovakve vrste šovinizma. Oni su pripadnici ekstremno imućne i istinski kosmopolitske elite - upravo onaj tip ljudi koji desničarski populisti vole da mrze. Fudbalske zvezde su stoga u izvesnom smislu zbilja ujedinjene, čak i kad Svetsko prvenstvo nije u stanju da ujedini bilo koga. Ali je svakako jasno zašto je FIFA za ovo prvenstvo izabrala slogan koji je izabrala. „Para vrti svet“ bi za njene kriterijume ipak bila previše iskrena poruka. Ijan Buruma publicista i pisac čija poslednja knjiga je The Churchill Complex: The Curse of Being Special, From Winston and FDR to Trump and Brexit @ Project Syndicate, 2022.