Bio sam na pravom mestu i na pravoj strani

Danas živi u Gracu. Marta 2019. nakon što je kao student FPN-a uhapšen zbog učešća u studentskim protestima, napisao je pismo u kojem između ostalog piše da je tog prepodneva planirao da nakon protesta ode kod sestrića Dušana na prvi rođendan: „Dok sam se punom trolom građana koji se retko osmehuju, vozio ka Predsedništvu, razmišljao sam u kakvom će on društvu odrastati. Da li će napustiti roditeljski dom i zemlju u potrazi za boljim životom? Na njegov prvi rođendan nisam stigao. Kada odraste, daću mu ovaj tekst da pročita. Možda tada shvati koliko je bilo bitno da propustim prvi rođendan, da bismo sve naredne dočekali zajedno u Srbiji. Razumeće on to sigurno… …Prilaze mi policajci u civilu, lična karta na uvid i eto me u kolima na putu ka stanici, popularnom „29. novembru“. U glavi trista misli, šta će reći porodica, prijatelji, kolege na poslu, ma milion stvari mi se vrzma kroz glavu. Pa ja samo želim da živim u slobodnom društvu… Ne želim da moji vršnjaci beže odavde glavom bez obzira... … Još je Perikle govorio da je hrabrost druga strana straha. Mislim da je to ovde bio slučaj, strah koji te vuče da se boriš, da ne potoneš… … Na petom spratu policijske stanice „29. novembar“ gledamo se svi međusobno i smejemo se. Znate onaj osećaj kada si siguran da radiš pravu stvar? Baš tako sam se ja osećao. Naša građanska neposlušnost je opravdana jer je nepravda ogromna… … Vlast mora da poštuje elementarna prava, a ne da vlada kako god, samo zato što je vlast. Snimak je dokazao moju tvrdnju da nikoga nisam šutnuo, jer nema potrebe da šutiram policajca… …To su mladi misleći ljudi koji znaju šta je građansko vaspitanje. Odlučili su da se usprotive trenutnom sistemu i zato su kažnjeni. Nije dobro kada se koplje slomi na mladim ljudima. Milošević je pao one godine kada je udario na omladinu. Na njih kad kreneš, eto tebi na ulici njihovih roditelja, rodbine i komšija… …Protest đaka Filološke gimnazije koji su se solidarisali sa svojim drugom Pavlom Cvejićem, uhapšenim i osuđenim na 30 dana zatvora sa svojih 18 godina. Slika u kojoj vlast izvodi kordon policije na grupu srednjoškolaca je odraz trenutnog stanja u društvu. Sa decom nema pregovora, oni su iskreni i znaju šta žele… … Kažnjen sam pred sudom, ali sam čist pred sobom jer znam da sam bio u pravo vreme na pravom mestu i na pravoj strani.“ Priveden si 19. marta 2019. Šta se od tada promenilo? Ja sam danas drugi čovek, zreliji. Zaboravio sam to pismo, evo sad ste me vi podsetili na njega. Znam samo da je bila uzavrela atmosfera, da se činilo da će Srbija eksplodirati, da se opozicija probudila. Ali kako je vreme odmicalo, sve više sam ulazio u politiku i počeo sam polako stvari da sagledavam drugim očima. Razočarao sam se. Ne u proteste, nego u pojedince. Živim trenutno u Austriji. Na master studijama sam Univerziteta u Gracu. Ovde vodim tipičan studentski život, radim i studiram. Odskoro imam i novu ulogu, koja mi je i najlepša. Postao sam tata jednog dečaka i sada svakoga dana učim nešto novo o roditeljstvu. U Srbiji nisam već dve godine, mnogi su razlozi za to, ali sam prevashodno otišao zbog daljeg akademskog usavršavanja. Kako beba, kako žena, kako svi? Beba je dobro, to je najbitnije. Noćni je tip, pa se navikavamo na manje sna. Za praznike putujemo u Srbiju, da svi upoznaju Kostu, a i on njih. Nestrpljivo čekaju babe, dede, tetke, teče, stričevi, strine… srpska priča. Šta ti je smetalo u Srbiji? Lakše bih odgovorio na pitanje šta mi nije smetalo, kraći je spisak. Najviše me nerviralo kada sam shvatio da ću morati da sarađujem sa ljudima sa kojima nikada ne bih da sednem za isti sto, ako želim da zaradim za iole pristojan život. Provocirate me da govorim emotivno. Ne želim to. Ne bih tu patetiku. Ja sam iz Beograda i meni je mnogo lakše u odnosu na druge. Nije fer da ja sad nešto kukam, a znam kako je mladima po manjim mestima i selima čiji roditelji rade slabo plaćene poslove, a njihov politički aktivizam se suzbija pretnjom po egzistenciju porodice. Kada si shvatio da promena nema? Ne bih rekao da promena nema, samo da su nažalost još daleko. Kada zagaziš u svet politike, vidiš o čemu se tu zapravo radi. I odlučio sam da odem, da završim studije, da naučim novi jezik, da se profesionalno usavršim. Biće vremena za politiku, ako uopšte dođe do toga. Ne treba žuriti i nametati se. Kada si spakovao kofere? Nema to mnogo veze sa nekom tužnom pričom. Otišao sam u Grac jer je to pre svega bio dobar izbor za ovo što studiram. Izučava se baš ono što mene zanima, a profesori su kvalitetni. Sveukupno, imam samo reči hvale za studije i nisam se pokajao za svoj izbor. Sada mi je lakše da sagledam kako stranci, Austrijanci, gledaju na vlast u Srbiji, opoziciju ali i na Evropsku uniju. Dosta je to drugačije od onoga što sam mislio dok nisam došao ovde. Pogotovu kada razgovaraš sa ljudima van fakulteta. Pitala si me da li ovde građani strahuju od rata. Ne, oni nisu zaplašeni ratom, plaše ih druge stvari. Pre svega su to ekonomski strahovi koji su izazvani ratom u Ukrajini. U Srbiji pored svih ovih tema, imamo i situaciju na Kosova. Rat ili neka vrsta oružanog sukoba je realna stvar. Nije jednostavno, videćemo da li će doći do raspleta. Mislim da je EU morala bolje da reaguje. Šta je njihova agenda sada? Vučić ili Kosovo? Nemam ideju šta je njihova agenda. Moje mišljenje je da njima aktuelni predsednik odgovara, a i oni njemu. Dobra kombinacija. Možda će se neko ljutiti zbog ovoga što ću reći ali se zbog toga neću potresti. Predstavnici EU i Kosova mi se čine kao amateri u odnosu na Vučića. Kada god je najavljivana poseta nekog stranog državnika iz EU, osim Orbana, najavljivalo se nekakvo veliko ribanje Vučića. Onda gledaš konferenciju za štampu sa floskulama i standardnim izjavama, niko da kaže kakvo je realno stanje. Ispada da se pola Brisela Vučiću potajno divi. Smatram da opozicija ne treba toliko da se bavi Vučićem već kako da se nešto promeni nabolje. Voditi proaktivnu, a ne reaktivnu politiku. Ovde ću da stanem, ne želim da upadnem u zamku „politički analitičar”. Lako je govoriti kada nemaš sankcije za izgovorenu reč. Oni koji se bave politikom to imaju, zato im nije lako. Zanimljivo mi je kako naši ljudi ovde gledaju na vlast u Srbiji. Evo primera iz prve ruke. Petkom igram fudbal sa ljudima iz Srbije, 95 odsto njih je za Vučića. I to mi je zanimljivo, uglavnom se dotaknemo tih tema posle svakog termina. Jedan kaže: „Jesi video Beograd na vodi?” I sad ja njemu objašnjavam da je to korupcija, kako se došlo do zemljišta.... Ne vredi, uvek je odgovor da su krali i pre njega, Vučić bar nešto gradi. Oni vide taj Beograd na vodi, taj neki auto-put. Niko ne zalazi u dubinu. Jer to se vidi, opipljivo je i olakšava živote nekim ljudima tamo u nekom gradu, selu. Družite li se tu vi sa Balkana, Srbi, Hrvati, muslimani…? Spaja nas želja da postignemo nešto što, iz različitih razloga, nismo mogli u svojoj zemlji. Za nekog je to finansijska ili profesionalna stabilnost, za mene je to akademsko usavršavanje. Spaja nas i zajednička prošlost, koja je često ujedno i ono što nas deli. Paradigmatičan primer tih „izvezenih” emocija i podela je nedavna svađa u lokalnom kafeu između Srba i Albanaca tokom fudbalskog meča Srbija - Švajcarska. Slično je i kada se pokrenu neke druge političke teme koje još uvek nismo kao narodi i države rešili. Zato se trudimo da o tome i ne pričamo jer unapred znamo da se nećemo složiti. Na kojim poslovima radiš dok studiraš? To su fizički poslovi, njih najlakše nađeš kao student. Ne bih da pričam o tome, to mi je patetisanje, to kako si u mladosti radio teške poslove ili živeo u teškim uslovima. Austrijski sistem je odlično organizovan, olakšali su studentima da pronalaze poslove. Tim poslovima se može pristojno zaraditi, ne živiš od prvog do prvog. Možeš sebi da obezbediš i neke dodatne stvari. Bez stresa zaradiš za život. U Srbiji to nije bio slučaj. Da nisam dobio stan od roditelja, sigurno ne bih imao da ga kupim, a ni uslova da dignem kredit. Neko će reći, pa kad si nesposoban. Moguće, možda su u pravu. Ali većina zna o čemu govorim. Radim ovde takve poslove, završavam master i volim da mislim da me uspesi u profesionalnom životu tek očekuju. Da li je to Srbija, Austrija, neka treća zemlja… ko zna. Šta je najdraže što si poneo iz Srbije i čemu se raduješ kada to dobiješ iz Srbije danas? Najdraže što sam u Austriju poneo iz Srbije je moj pas Rea, moja verna saputnica već devet godina. Sigurno da mi je period adaptacije na novu sredinu bio mnogo lakši uz nju. Iz Srbije me najviše raduje kada dobijem poruke podrške mojih prijatelja ili samo njihovo interesovanje da vide kako sam i kako mi ide na studijama. Te poruke su danas, kao i na početku mog boravka ovde, ogromni podsticaj za mene. Naravno, najdraže mi je kad mi u posetu dođu porodica i prijatelji. Kako ti naše društvo izgleda sa te gastarbajterske distance? Isto kao kada sam bio u Srbiji, uz sve prednosti i mane. Kada ste daleko od kuće, psihološki drugačije tretirate stvarnost, tako što vam loše stvari imaju manju težinu, dok dobre dobijaju na značaju. Pod uticajem nostalgije počeo sam da idealizujem život u Srbiji, ali me vesti demantuju i vrate u realnost. Ti si gastarbajter, moderni nomad ili student prestižnog fakulteta i građanin sveta? Student sam master studija u inostranstvu, koji radi honorarne poslove kako bi živeo i studirao normalno - najprostija definicija. Akademski uslovi u Gracu su odlični, osećam se privilegovanim što sam ovde na studijama. A studije mi značajno olakšava znanje stečeno na matičnom Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Kultura svakodnevnog života ovde je drugačija nego u Srbiji, ali se čovek lako navikne. Austrijanci su dobri domaćini, iako su nešto „hladniji” u odnosu na nas. Sa druge strane, ovde je veće poštovanje intimnosti i individualnih sloboda da se živi na svoj autentičan način. U Austriji me tretiraju na ravnopravan način jer institucije ovde služe građanima, bez obzira na poreklo ili socijalni status. Austrijski sistem i institucija zdravstvene zaštite sagledali smo supruga i ja prilikom rođenja deteta. Uverili smo se koliko je sistem podešen potrebama „običnog” čoveka. Koje su prednosti tvog života u Austriji? Šta to tu zemlju čini uređenom državom za razliku od Srbije? Kada govorimo o prednostima, prva stvar koja mi se čini važnom da spomenem je izvesnost. Individualni životi građana stavljeni u kontekst predvidljivih i funkcionalnih institucija daju vam mogućnost da mnoge stvari planirate unapred. Neizvesnosti su manje. Stvari koje se u Srbiji dešavaju kada govorimo o pravima radnika su ovde veoma retke. Ne postoji opcija da vam poslodavac ne isplati zaradu ili da dobijete otkaz dok ste na bolovanju. Institucije su nezavisne i dobro rade svoj posao, što uliva veliku sigurnost nama koji nismo odavde. Tačno znate kome da se obratite za svaki problem ili nedoumicu koje imate. Druga prednost su svakako finansije. Realnost je takva da se prosečan život u Srbiji svodi na preživljavanje, u kom ljudi uspevaju samo zato što neprestano spuštaju kriterijume kvalitetnog života. U Austriji je standard prilično visok, a prati ga veoma razvijena socijalna uloga države. Prvi put u životu imam osećaj da svojim radom uspevam nešto da stvorim, a govorim o honorarnim poslovima. Isti poslovi u Srbiji ne bi bili dovoljni za iole pristojan život. Šta očekuješ za život svog novorođenog deteta? Ima li pasoš Srbije i je li mu to prednost ili ne? Očekujem da živi u društvu u kome će moći da bude ono što jeste. Naša uloga kao roditelja je da mu u tome pomognemo. Srbija će uvek biti njegova zemlja i zemlja njegove porodice. Želim da verujem da prednosti i mane ne zavise od toga koji pasoš imate, već kakav ste čovek i koliko ste motivisani da uspete i ostvarite ciljeve. Ovde je tako. Nisi više u politici? Nisam aktivan kao nekada. Moraš nekada da se izoluješ i odmoriš. Sa Pokretom slobodnih građana sam prošao kroz sve fundamentalne političke procese, od kreiranja politika, preko kampanje za parlamentarne izbore do medijskih gostovanja i zagovaranja naših političkih vrednosti i ideja. Kada smo odlučili da izađemo na parlamentarne izbore 2019. godine, odmah nas je veći deo opozicije proglasio izdajnicima, da smo se prodali... Oni koji su te do juče hvalili, odjednom su postali tvoji najveći kritičari. Sa druge strane, vlast te napada da si huligan, biješ policiju, želiš nasilnu smenu vlasti. Zanimljivo iskustvo, zaista. Posle neuspeha na izborima, bilo je prirodno da se povučem. Tada sam odlučio da se odmorim i poradim na sebi. Mislim da sam doneo pravu odluku.