Krhka nada za mir

Predviđanje je teško, naročito kada se radi o budućnosti, duhovita je rečenica koja se pripisuje fizičaru Nilsu Boru (neki je pripisuju Marku Tvenu). Pa ipak, u odsustvu krupnih događaja (na primer vojnog sukoba između Kine i Tajvana uz učešće SAD) na kratak period od godinu dana, mogu se identifikovati kratkoročni i dugoročni problemi sa kojima će se čovečanstvo suočavati. Nažalost, sledeća godina će biti ispunjena pokušajima da se prevaziđu posledice višestrukih kriza čiji su efekti dobili kumulativno dejstvo. Posle finansijske krize iz 2008. godine, evrozona je sa zakašnjenjem počela da prati SAD u politici jeftinog novca kako bi predupredila recesiju i potencijalnu deflaciju dovodeći kamatne stope na nulti nivo. Po izbijanju pandemije, fiskalni stimulansi kroz deficitarno finansiranje se sprovodilo u cilju očuvanja radnih mesta i životnog standarda u periodu zaustavljanja ekonomske aktivnosti. Tek što je pandemija počela da jenjava u razvijenom delu sveta, došlo je do rata u Ukrajini, koji ima neposredne ekonomske posledice u vidu sankcija prema Rusiji, skoku cena energenata i hrane u vrlo kratkom roku. Ne čudi, stoga, što je došlo do najvećeg porasta stope inflacije u poslednjih četrdeset godina. Debata koja se vodi o tome da li je ona posledica viška tražnje ili manjka ponude zbog pokidanih lanaca snabdevanja, što zbog pandemije, što zbog rata u Ukrajini, sve je manje relevantna. Očigledno je završen period jeftinog novca. Skok kamatnih stopa i jačanje dolara otežaće položaj manje razvijenih zemalja. Evrozona će morati da podiže kamatne stope, što će najverovatnije voditi njenu privredu u recesiju. Pored toga udar na životni standard njenih građana je i skok cena energenata. Borba protiv inflacije može biti duga i sigurno će obeležiti celu iduću godinu. Italijanska ekonomija koja je već dugo stagnantna, kao i velika zaduženost Italije predstavljaće pretnju opstanku evrozone. Zemlje našeg regiona, koje su privredno uvezane sa Evropskom unijom, deliće njenu sudbinu. Ukratko, model jeftinog novca, niskih kamatnih stopa uz fiskalne stimulanse nije više održiv jer obuzdavanje inflacije postaje prioritet. Ne postoji ubojitiji način da se razori društvo od inflacije (sem rata) pisao je još pre više od sto godina DŽon Majnard Kejnz. Rat, sem ekonomskih posledica u vidu rasta cena energenata i hrane, vodi dugoročnom udaljavanju Rusije od Zapada. Dok će Evropu mučiti restrukturiranje energetskog sektora, Ukrajina će najviše trpeti posledice razaranja, a odmah za njom Rusija posledice sankcija. Rusko supstituisanje povezanosti sa Zapadom biće teško, dugo i sa neizvesnim ishodom. Implicitni društveni ugovor između Putinovog režima i naroda, koji se sastojao u obezbeđivanju ekonomskog standarda od strane vlasti i isključenja naroda iz politike, bitno je i trajno narušen kako zbog pada životnog standarda građana, tako i zbog mobilizacije. Rusija će iz ovih razloga i do sada neuspešnog vođenja rata sa aspekta postavljenih ciljeva biti glavni izvor nestabilnosti i opasnosti u pogledu potencijalne upotrebe nuklearnog oružja. Najbolje čemu možemo da se nadamo u datim okolnostima je krhko primirje usled iscrpljenosti obe strane. U ovom momentu, ne vidi se zona potencijalnog kompromisa koji bi mogao da dovede do trajnijeg mira. Kina kao druga ekonomija sveta po nominalnom BDP-u, suočavaće se kako sa unutrašnjim problemima, tako i sa spoljnim izazovima. Na unutrašnjem planu, pad privredne aktivnosti izazvan restrikcijama zbog politike zatvaranja radi dostizanja nultog broja zaraženih, politika koju je primenjivao i veliki deo sveta, preti da rezultira fijaskom. Ukidanje mera pod pritiskom nezadovoljnog stanovništva, dovelo je do erupcije pandemije u Kini sa potencijalno velikom smrtnošću. Veliki broj zaraženih će delovati negativno i na privrednu aktivnost. Osim toga, pokušaji rešavanja problema prezaduženog sektora građevinarstva i restrikcije nad privatnim sektorom, a naročito u sektoru visokih tehnologija, sprečiće dostizanje visokih stopa rasta. To ne bi bio toliki problem po sebi da se ne odvija na fonu ideološke borbe i politike bitnog ograničavanja privatnog sektora. Na spoljnom planu, nastavak trgovinskog rata sa SAD neće doneti ništa dobro. SAD su pod Trampovom administracijom povele trgovinski rat koji je trebalo da se okonča potpisanim trgovinskim sporazumom sa Kinom. Što zbog okolnosti (pandemija), što zbog otpora prema ovom sporazumu, Kina nije ni približno ispunila ono što je po tekstu sporazuma trebalo do učini u vezi sa uvozom iz SAD. Bajden nije revidirao Trampovu politiku prema trgovini sa Kinom niti je smanjio uvedene carine. Naprotiv, uveo je oštre restrikcije izvoza visoke tehnologije Kini i počeo da stvara blok sa EU za obuzdavanje napretka Kine na ovom planu. Stoga će se Kina naći pred ozbiljnim izazovima. SAD će nastaviti da sprovode fragmentaciju globalizacije. Trgovinski rat sa Kinom je pod Bajdenovom administracijom proširen na zabranu izvoza superčipova i druge vrhunske tehnologije kako bi se sprečilo da Kina u ovim oblastima dostigne i pretekne SAD. Malo je verovatno da ova politika uspe u svetu koji je do sada bio ovoliko globalizovan. Ne samo da SAD nastavljaju da narušavaju poredak koji su decenijama stvarale, već i uvode ozbiljne protekcionističke mere koje su izvan pravila Svetske trgovinske organizacije i koje će direktno pogoditi njene saveznike. Već se na tom planu stvaraju ozbiljni sporovi sa EU i Velikom Britanijom u vezi sa proizvodnjom električnih automobila. Usled rata u Ukrajini, Amerika je nevoljno ušla u konfrontaciju sa Rusijom i Kinom istovremeno. To zahteva značajne resurse na dugi rok. Prošla su ona vremena kada su SAD bile u toj meri superiorne da dugoročno vode ovaj tip politike, naročito kada je uspon Kine takvih razmera da je ona postala glavni trgovinski partner najvećem broju zemalja. Pridobijanje EU na stranu SAD u sukobu sa Rusijom nije bilo naročito teško imajući u vidu višedecenijsko postojanje NATO-a, kao i činjenice da je Putinovim ponižavanjem Makrona i Šolca faktički uspostavljena dominacija SAD u Evropi kakva nije postojala od vremena najcrnjih dana Hladnog rata. No, pokušaji da se EU ubedi da bezuslovno sledi SAD u sukobu sa Kinom biće mnogo teži i sa neizvesnim ishodom. SAD imaju i svoje unutrašnje probleme - od inflacije do duboke podeljenosti društva i prilično disfunkcionalnog političkog sistema. Sledeći predsednički izbori koji će postati aktuelni krajem sledeće godine, dovešće u pitanje i percepciju dugoročnosti politike koja se sada sprovodi. Pored Ukrajine i Rusije, Evropska unija će najviše trpeti posledice rata. EU se suočava sa tri značajna problema u sferama bezbednosti, energije i upravljanja. U pogledu bezbednosti se oslanja na NATO i vreme kada je mogla da to čini gotovo besplatno, ignorišući svoje obaveze, prošlo je. Veća izdvajanja za odbranu će biti nužna u dugom periodu. Problem u vezi sa energijom će biti srednjoročno rešiv uz znatne materijalne izdatke. Time otpadaju svi veliki nagoveštaji o stvaranju „strateške autonomije“ koju je zagovarao Makron. Otpor da se pređe na kvalifikovano većinsko odlučivanje će onemogućiti bilo kakvu geostratešku politiku EU u doglednoj budućnosti. Ukratko, prostor za njeno samostalno delovanje biće sveden na pokušaj odbrane njenih ekonomskih interesa. Ako postojećim problemima dodamo inflaciju i nedovršenost evra kao valute jer mu nedostaje fiskalni kapacitet kao potpora, postaje jasno da će biti mnogo proklamacija koje će pratiti relativno skromni rezultati. Zapadni Balkan će nastaviti svoje tavorenje u procesima evropskih integracija zbog nedovoljne želje za stvarnim angažmanom od strane EU i još manje želje političkih elita zemalja u regionu da neophodne reforme sprovode. Posmatraćemo i dalje samite i rukovanja, otvaranje ili neotvaranje klastera bez ikakvog realnog pomeranja u integracionim procesima. Primer Zapadnog Balkana bi trebalo da u nekom momentu unese dozu realizma u očekivanja Ukrajine i Moldavije koje su dobile status kandidata. Suštinski EU pokušava da se redukuje, a ne da se širi. Ovo je razumljivo jer se pokazala neuspešnom u odbrani osnovnih vrednosti u koje se zaklinju u okviru same EU. Kredibilitet EU kao geostrateškog entiteta je na najnižoj tački od njenog osnivanja. Pre više godina za novogodišnji broj NIN-a napisao sam tekst o klimatskim promenama kao najvećoj opasnosti za opstanak čovečanstva i ljudske civilizacije. Sve što je do sada urađeno na tom planu je nedovoljno. Kako vreme bude prolazilo posledice i cena nečinjenja biće sve veće. Kina i SAD najviše doprinose globalnom zagrevanju, pa bi u tom smislu najviše i trebalo da deluju. Osim toga, razvijene zemlje bi morale da više pomognu siromašnijim zemljama u cilju otklanjanja štetnih emisija. Baš u momentu kada je trebalo da se svet ujedini i udruži resurse u cilju spasavanja od posledica globalnog zagrevanja i očuvanja biodiversifikovane planete, došlo je do povratka na rat i druge konfrontacije. Naoružavanje je ulaganje u sredstva destrukcije i odvlačenja resursa od mnogo korisnijih upotreba. Nadajmo se da će tokom sledeće godine ipak započeti značajnije delovanje u pravcu očuvanja života na ovoj našoj planeti, našem jedinom domu. Autor je predsednik Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji i bivši ambasador SR Jugoslavije i SCG u Americi