Godina debitanata

Dobra, čak jako dobra godina u svetskom filmu, dobrim delom se reflektovala i na beogradskim (srpskim) ekranima. Da li bi ovako kvalitetna godina trebalo da čudi nakon dve pune godine opsadnog stanja uzrokovanog koronom, ostaje stvar individualnog mišljenja i pristupa. Tek, filmska industrija i film su se brzo konsolidovali, a ono što su aritmije i pukotine tokom 2020. i 2021. nagoveštavale kao veliki poremećaj, pokazalo se, srećom, kao pogrešna procena. Daleko od toga da je film izašao kao pobednik nikad bolji, ali se pokazao adaptibilan, imun, i pre svega neophodan… Prikaz ovako atipične godine, pokazaće se, ipak, kao potpuno tipičan. Više od toga, filmsko svođenje računa i rekapitulacija učinaka 2022. gotovo da su nemoguće van rekapitulacijskih stereotipa velike većine evropskih prestonica, a to uglavnom znači da srpska filmska publika u potpunosti deli i participira u navikama i filmskom ponašanju ostatka zapadne hemisfere. Uniformni filmski repertoar, ekstremno komercijalizovan, ali ne nezanimljiv i ne bez par jakih holivudskih filmova, nekoliko dobrih pa čak i izuzetnih filmskih festivala, neophodna filmska logistika paralelnih programa u vidu nedelja kulture, retrospektiva i omaža, i eto nas kako smo u potpunosti saučesnici jedne globalne filmske klime, jednog ogranka filmske kulture, jednog standarda, neophodnog da bismo učestvovali u savremenosti. Beograd i Srbija su svega toga u 2022. imali u velikoj meri. Tri velika filmska festivala (Fest, Slobodna zona i Festival autorskog filma, kao i sve agilniji Beldoks), i ove godine potvrdili su svoj opravdano visoki renome. Možda je Slobodna zona ove godine prednjačila u svom najboljem festivalskom izdanju od osnivanja, ali se Festival autorskog filma i ove godine pokazao kako je definitivna i neopoziva karika ka filmskoj beskompromisnosti i radikalnoj filmskoj estetici. U ovako postavljenom sledu, logično, a zapravo suštinsko ostaje pitanje aktuelnog stanja u srpskom filmu. Koliko je srpski film u 2022. ponovio kvalitet 2021, jedne od najboljih filmskih godina u poslednjih deset? I koliko je toga, zapravo, srpski film u stanju da ponudi svetu? Neuspeh filma Mrak Dušana Milića koji nije prošao prvi krug oskarovskih nominacija u kategoriji najboljeg inostranog filma, ne treba da nas zavara. Niti je to manje dobar film od onog što on uistinu jeste, niti je potrebno ikakvo dodatno pravdanje na temu kako nas neće razumeti. A upravo ta konstantna briga, gotovo boljka srpskog filma da ga neće razumeti, i stavlja ga u inferioran položaj. Film je univerzalan, globalan metajezik i što bi rekao veliki Daglas Sirk, moraju ga razumeti i oni u Danskoj kao i oni u Americi. Početna premisa da srpskom filmu krene je da ga najpre razumeju kod kuće… Dakle, 2022. po srpski film nije ni najsjajnija ni najlošija, ali se po nečemu izdvojila u odnosu na mnoge skorije godine: po rekordnom broju debitanata igranog filma. To je, po potpisniku, ne samo u statističkom smislu, no već po onome što su ti debitanti imali da ponude, ne samo suštinsko obeležje 2022. već njen glavni označitelj. Nenad Pavlović filmom Tragom divljači reinkarnira jedan tip filmske estetike koja u sebi spaja noarovske tradicije, film detekcije, politički angažman u kojem demistifikuje stabilnost instanci moći, i čini to na način prekaljenog, iskusnog reditelja. Matija Gluščević i Dušan Zorić su filmom Da li ste videli ovu ženu?, uistinu anomalijom u prostoru srpskog igranog filma, završili na Venecijanskom festivalu i pobrali lovorike. Ognjen Janković u Zlatnom dečku takođe noarovskim skalpelom zaseca po malignom tkivu srpskog fudbala. Čini to začudnom artikulacijom videospotovske estetike i američke montaže, ne upadajući u zamku poetizacije svojih negativaca. Kristinu reditelj Nikola Spasić definiše kao dokumentarni film, čemu se opiremo, smatrajući ga jednim od najstilizovanijih srpskih filmova novijeg doba. Najzad, glavno iznenađenje godine priredila nam je jedna dama: Sandra Mitrović u svom igranom prvencu Komedija na tri sprata. Znalački, pismen, produkciono bogat, glumački ubedljivo izveden film, Komedija… daleko od svake benignosti, konstituiše jedan kompleksan narativ kao pledoaje za moralnu arbitražu. U godini u kojoj nas je napustio Puriša Đorđević dobro je znati da srpski film ima zaloge za svoju budućnost. Miroljub StojanovićTOP LISTA Jagnje, r: Valdimar Johanson (Island/Švedska, 2021), (Srbija: Komedija na tri sprata, r: Sandra Mitrović) Kad talasi nestanu, r: Lav Dijaz (Filipini/Francuska, 2022) (Srbija: Trag divljači, r: Nenad Pavlović) Klondajk, r: Marina Er Gorbah (Ukrajina/Turska, 2022) (Srbija: Da li ste videli ovu ženu?, r: Dušan Zorić i Matija Gluščević) DŽojlend, r: Saim Sadik (Pakistan, 2022) (Srbija: Zlatni dečko, r: Ognjen Janković) Balaur, r: Oktav Celaru (Rumunija/Srbija/Nemačka, 2022) (Srbija: Kristina, r: Nikola Spasić)