Kamo dalje, rođače

Ko je čuo samo reakciju Aleksandra Vučića na najnovije nalaze Demostata, mogao je da pomisli da su se, od aprilskih izbora, desile tektonske promene javnog mnjenja koje su uplašile predsednika Srbije i naterale ga da pokuša da ih zabašuri. Krenuo je od standardnog omalovažavanja svega što ne dolazi iz propagandne kuhinje SNS, baziranog na netačnoj tvrdnji o ranijim pogrešnim prognozama, odnosno „glupostima koje su čitali i pre godinu, dve, kada su govorili da gubimo izbore sa ne znam ni ja koliko, pa ja dobih izbore sa razlikom od 1,6 miliona glasova u prvom krugu“. A onda je poentirao tvrdnjom da je homogenost u SNS veća nego u svim drugim političkim partijama: „Homogenost SNS je 68 odsto, a prvi naredni imaju 55 odsto“, rekao je povišenim tonom – iako to niko nije ni pokušao da ospori. A i kako bi: za deset godina vladavine SNS, pojavio se samo jedan izričiti stranački disident (tragično preminuli Vladimir Cvijan), jedan kome je bio potreban podsticaj da se povuče iz igre (Tomislav Nikolić) i jedan od koga je javnost dugo očekivala pobunu, ali se nije desila (Nebojša Stefanović). Još ima ocena, ali ne i potvrde, da bi se Zorana Mihajlović, nakon što je ostala bez ministarskog mesta, mogla okušati u opozicionom delovanju. Jačina Vučićeve reakcije tako se pokazala kao nesrazmerna povodu: istraživanjem rađenim od 2. do 12. decembra 2022, na uzorku od 1.200 ispitanika iz regiona Beograda, ustanovljeno je samo da postoje izvesne pukotine u onome što se obično percipira kao monolit. „Postoji između jedne petine i jedne četvrtine članova, simpatizera i pristalica stranke koji misle drugačije od većine u toj stranci, što znači da je stranka na putu da se dehomogenizuje“, objasnio je glavni istraživač Srećko Mihajlović. Ipak, dodao je, i dalje postoji znatno manja distanca prema samom Vučiću koji „ostaje čvrst oslonac poštovan od znatnog dela biračkog tela“. Čemu, onda, ona ljutita reakcija i da li su istraživači, možda, napipali nešto što preti da poljulja temelje sveprožimajuće naprednjačke vlasti, čega je i sam Vučić svestan, ali ne bi voleo da o tome i drugi budu obavešteni? Da li su sukobi naprednjačkih grupacija na lokalu, o kojima odavno dobijamo vesti iz različitih delova zemlje, u međuvremenu eskalirali do mere kada se više ne mogu ni sakriti ni obuzdati? Ili Vučić samo nastavlja da radi isto što i do sada – da koristi svaku priliku za jačanje sopstvene pozicije i preventivno delovanje protiv potencijalne opasnosti, čak i ako je ona u samom začetku i bez minimalnih uslova potrebnih za rast? Biće da je ovo poslednje: prema rečima Zorana Panovića, programskog direktora Demostata, naime, istraživanje je pokazalo da se, suštinski, nije promenilo ništa u odnosu na prolećne izbore („procenat gore, procenat dole za i protiv Vučića“). On, pride, podseća i na činjenicu da SNS kao „keč ol“ partija, po definiciji ne može biti homogena, te da, posle decenije vlasti, postoje ljudi koji se nisu afirmisali na način na koji su želeli, pa je i logično je da se kod njih pojavi nezadovoljstvo. Ili, stihovima DŽonija Štulića iz naslova rečeno – standard je pokvario ljude, jedu go… i sanjare. Istraživanje jeste (ponovo) dalo osnova za jednu procenu koja se vlasti, navikloj da kontroliše sve, ne može svideti: na eventualnim prolećnim beogradskim izborima, stranke vlasti i stranke opozicije imale bi izjednačene šanse za pobedu. Sve to, doduše, kad bi se pod opozicijom podrazumevale sve političke grupacije koje nisu u vlasti i kad bi među njima bila moguća neka vrsta dogovora – koji ne mora da podrazumeva zajedničku listu i tako stvoren „politički bućkuriš“ (termin Pavla Grbovića, predsednika Pokreta slobodnih građana, koji je u ponedeljak rekao da je „ujedinjenje opozicije jedna od najodvratnijih tema“ te da se „to neće desiti nikada“). Istraživači su, naime, stranke grupisali u tri bloka: u jednom su stranke vlasti koje bi mogle da računaju na 50 odsto glasova, u drugom su partije centra i levo od centra, za koje bi moglo glasati 33 odsto Beograđana, a u trećem partije desnice, koje bi moglo podržati 17 procenata glasača. Slična prognoza je, doduše, postojala i uoči aprilskih izbora 2022, kada su stranke koje su ponovo formirale gradsku vlast dobile oko 70.000 glasova manje od „opozicije“. Drugim rečima, većina građana nije želela da Beogradom i dalje rukovodi SNS uz sasluženje socijalista, ali politički akteri nisu umeli da tu volju pretvore u realnost. A to je, verovatno, dodatno doprinelo rezultatu istraživanja koje Panović naziva najopasnijim - ogroman broj Beograđana nema poverenja u partije i to ne samo postojeće, već ima i indiferentan stav prema demokratiji i partijskom sistemu u principu. A bez toga nema ni promene i kontrole vlasti, suzbijanja korupcije, donošenja odluke u interesu građana. U idealnim uslovima, opoziciji bi svest o propuštenoj šansi na aprilskim izborima, zajedno sa uvidom u raspoloženje građana detektovano istraživanjima, trebalo da posluži kao nauk za pravljenje strategije koja bi mogla uroditi plodom na sledećim beogradskim izborima, kad god da se dese. Idealnih uslova, međutim, nema i neće ih biti i to ne samo u pogledu medijskih sloboda i kontrole glasanja. Recimo, gotovo je nezamislivo održavanje samo beogradskih izbora, bez vezivanja za još neke, parlamentarne ili lokalne, čime se „razvlače“ ionako nejake opozicione snage. Podrazumeva se i da će u centru kampanje SNS ponovo biti Vučić lično, a sva je prilika i da će izbori biti održani u senci „velikih tema“ kao što je rat u Ukrajini, Kosovo, Bosna - koje podstiču razlike među opozicionim strankama i udaljavaju ih od tema na kojima bi lakše uspostavile komunikaciju sa građanima. Jasna je samo „matematika“- da se vlast promeni, potreban je savez desnice, centra i građanske opozicije. A tu je i glavni problem: „Devedesetih je takav savez bio moguć, jer su i jedni i drugi bili prozapadno orijentisani. Sada je desnica u velikoj meri antizapadna i proputinovska“ kaže Panović i primećuje da „deluje jeretički, ali proevropske stranke veće saveznike imaju u delu SNS-a, kao što i desnica u proputinovskom delu SNS-a može da nađe partnere“. U takvim uslovima ideja koja se stalno pominje kao pragmatična – da se opozicione stranke dogovore na pitanju borbe za demokratiju, bez obzira na ideološke razlike – zapravo je naivna i neuverljiva. Jer, primećuje Panović, teško je biti za demokratiju a biti fasciniran Putinovim režimom. Odatle i njegov zaključak koji takođe deluje jeretički: „Dok se ne izmešaju karte SNS-a i opozicije, nema izlaska iz začaranog kruga.“ Ima tumačenja da je priča o „srpskom bloku“ proistekla baš iz ideje o „mešanju karata“, samo ne sa ciljem promene, već očuvanja vlasti. Nakon prošlogodišnjeg lansiranja, ta tema je bila potisnuta, da bi je Vučić sada reaktivirao, rekavši da veruje da će „na sledeće izbore izaći jedan veliki, široki, narodni pokret za slobodnu državu Srbiju, koji neće da bude među ovim desnima, koji štete Srbiji jednako kao i ovi levo“. Spisak razloga za takav vid rebrendiranja i širenja koalicionog potencijala pride, neprekidno raste: posle izbora u Beogradu videla se opasnost da SPS ne bude dovoljan partner naprednjacima za formiranje vlasti na svim nivoima, a sada je tu i pomenuti podatak o padu homogenosti stranke. Iz Kosovske Mitrovice, gde je održan protest protiv zvanične srpske politike, stigao je jasan terenski pokazatelj isticanja roka trajanja Srpske liste, lokalnog produžetka SNS. Ono što i dalje nedostaje jesu argumenti na osnovu kojih bi se moglo poverovati u Vučićevo obećanje da će se povući sa čela stranke - koje i dalje ponavlja, stalno odlažući tajming velikog čina. Jer, podaci su neumoljivi, ponavljaju se u svim istraživanjima a potvrđeni su i na izborima – njegov lični rejting značajno je veći od stranačkog, toliko da je bez njegovog imena upitan opstanak na vlasti. To uopšte ne znači da nas predsednik laže – jer, ako je u planu formiranje entiteta do sada pominjanog kao „srpski blok“, što ne mora da bude konačno ime, funkcija predsednika SNS-a zaista postaje nepotrebna. Tačnije, pojavljuje se potreba za drugačijom definicijom pozicije sa koje bi Vučić predvodio grupaciju formiranu za novu fazu vladavine. Nalaženje optimalne forme prepakivanja SNS i svoje uloge u novom entitetu, pritom, najlakši je Vučićev zadatak u sve komplikovanijoj situaciji u koju se doveo politikom „vrdanja“: valja, recimo, napraviti mudar plan održavanja izbora koji uzima u obzir činjenicu da već troši drugi (poslednji) predsednički mandat. Približava se i vreme za krupne geostrateške odluke, a one mogu i da zabole. Štulićevski, opet: „... rođače, raspolagati tuđom mukom nije mala ***********“. Vera Didanović