Možda neko i dočeka

Dok su se javno divili sami sebi zbog izgradnje nove statusne igračke, predsednik i ministar finansija su na smenu dobacivali pejorativno pitanje – zar smo vam malo bolnica podigli da bi vam sada smetao stadion? Šteta što se uz tu ironiju nisu malo zadržali i na benefitima koje je nacija dobila izgradnjom svih tih zgrada (Vučić se hvali da ih ima čak 135) i učinkom njihovog neimarstva na zdravstveno stanje nacije. Imajući u vidu da je 9. januara na listima čekanja za neku od zdravstvenih intervencija bilo 68.411 ljudi, a da je RFZO konstatovao da se taj broj od decembra svaki dan diže za 80, nekako nam se nameće utisak da zgrade ne umeju same da leče i da je tu potrebno još nešto. „Prvo mora da se vidi zbog čega su tu liste čekanja, koliki je manjak lekara, tehničara, kapaciteta, opreme... Negde je nešto zafulalo, ali nije od juče i do sada je moralo da se ustanovi u čemu je problem. Svim tim ljudima koji su na listi intervencija je potrebna odmah: ortopedskim pacijentima je ugrožen kvalitet života, dok čekanja kod kardiovaskularnih bolesti uvek predstavljaju rizik i česti su loši ishodi. Shvatam da građenje kula nekom ulepša život, ali zbog toga negde neko i gubi život“, kaže dr Milena Jauković, vaskularni hirurg i bivša sekretarka Etičkog komiteta SLD. Naravno da ljubitelji kula i stadiona ne drže preterano do kvaliteta tuđeg života, ali tu bi mogla da se primeni računica. U ovom trenutku na ugradnju veštačkog kolena u Srbiji čeka 20.284 pacijenata, a poslednji prijavljeni pacijent je zakazao operaciju za 19. decembar 2032. na Institutu za ortopediju Banjica. Na ugradnju kuka čeka 14.591 čovek, a ovih dana su rasprodati termini za decembar 2031. Mnogi koji se nalaze na listi su tu od 2016. godine, a rekorder u čekanju je pacijent koji je trenutno 170. na listi za operaciju kuka u Kliničkom centru Vojvodine – registrovan je 12. novembra 2015. a operacija mu je zakazana za 21. septembar 2023. Dakle, ne samo da imamo 30.000 ljudi koji su po čitavu deceniju u bolovima, već su i mnogi od njih na dugogodišnjim bolovanjima koja ovu državu sigurno više koštaju nego što bi bila cena da se uredi zdravstveni sistem. Izuzetno realnu procenu dala je novoizabrana ministarka zdravlja Danica Grujičić: „Ono što je bitno jeste da je mnogo toga ušlo u zdravstveni sistem Srbije što se tiče opreme i grandioznih projekata koji su urađeni, ali ništa to ne vredi ako pacijentu dijagnostika i terapija nisu brzo dostupne.“ Naravno, nije se zadržavala na činjenici da su svi ti grandiozni projekti ujedno bili i unosni poslovi u koje je vlast mogla da se ugradi, a da je odustajala na onom koraku koji joj ne donosi ličnu korist (kako se ugraditi u novozaposlenog lekara?), ali je bar priznala – pacijentima terapija nije blagovremeno dostupna. Imala je i predlog kako to da se reši: operacije bi se radile posle radnog vremena, subotom i nedeljom, a zdravstvenim radnicima bi taj dodatni angažman bio plaćen. Ne radi se o baš novom predlogu, isti model nam je pre skoro dve decenije predložio i Tomica Milosavljević i pokazao se kao neodrživ u daleko boljoj startnoj poziciji – u to vreme je u Srbiji još uvek bilo i lekara i medicinskog osoblja, a privatne klinike na kojima su tezgarili su bile prava retkost. Danas zvanično imamo 15 odsto manjka zdravstvenog osoblja i alarmantan manjak specijalista upravo u onim specijalizacijama na kojima su najveće liste čekanja. Pritom se radi o specijalistima koji bi zbog težine posla morali da imaju skraćeno radno vreme, tako bi po pravilu hirurg mogao da radi 37 sati nedeljno, a anesteziolog ne više od 40 sati. Ako znamo da nijedna operacija ne može da se uradi bez anesteziologa a da je njihov deficit primećen i pre nego što ih je desetkovala pandemija, da često rade 60 pa i 80 sati nedeljno (to bi po zakonu moglo samo uz njihov pisani pristanak, ali se ta stavka lagodno zaobilazi uz opravdanje „zbog potrebe službe“) postavlja se pitanje: a ko će njihov posao raditi popodne ili vikendom? „Kada bi se to radilo u dobro organizovanom sistemu i kada bi postojala sva potrebna kontrola, to bi bilo u redu, ali je gotovo nemoguće izvesti jer ne postoji dovoljan broj lekara koji bi to mogao da obavlja, a da ne dođe do zakonskog prekoračenja prekovremenog rada. Postoji granica dokle neko može da radi, a mi smo tokom ove epidemije, ugrožavajući i psihičko i fizičko zdravlje, nosili sistem. Plašim se da posle epidemije, uz sve hronično premorene kolege i uz neprihvatljivo veliki broj preminulih, nećemo više moći da izdržimo. Ako taj preostali kadar nastavimo da forsiramo nećemo ništa uraditi, a plašim se da nijednog lekara ne možemo da nađemo, a kamoli specijalistu. Gde da nekog izvučemo iz džepa i zamenimo onoga koji je pukao od napora? Mora da se napravi balans da bi se ostvario održivi razvoj zdravstva, a plašim se da ministarka nije došla da bi to uradila, već pre da bi populističkim izjavama umirivala javnost. Da bi išta profunkcionisalo neophodno je da se odmah i lekari i medicinske sestre i tehničari prime na neodređeno, a da se paralelno s tim raspišu specijalizacije i da se dodeljuju preko konkursa a ne preko političkih i rodbinskih veza. Ako bismo odmah počeli da osposobljavamo nove kadrove, mogli bismo tek za pet ili deset godina da očekujemo gašenje lista čekanja“, kaže dr Rade Panić, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije. Neki će to možda i dočekati, a neki sigurno neće: 14.000 ljudi na listi za operaciju katarakte imaju šansu, ali ne i 6.666 kardiovaskularnih pacijenata (podaci RFZO od 9. januara) koji čekaju na neku od hirurških intervencija poput ugradnje veštačkih valvula, defibrilatora, bajpasa... I tu pacijentima ne pomaže populizam kojim nas je vlast obasula, ali izgleda pomaže u odobrovoljavanju biračkog tela. Svi se još uvek sećaju svečanog otvaranja Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje 2“, prilikom koga je Vučić zamolio medicinske radnike da ukinu liste čekanja sada kada im je obezbedio sve, a direktor Instituta Milovan Bojić obećao da će „već u utorak da obore rekord sa 21 operisanim pacijentom, što je dvostruko više nego u naša najbolja vremena i bolje nego negde u Evropi“. Tu lepu priču su nastavili da podržavaju i mediji, pa je u decembru osvanuo naslov „Institut ’Dedinje‘ kao Sergej Bubka, obara svoje i evropske rekorde“ uz prigodan opis uspešnih i inovativnih operacija. Sticajem okolnosti iz tog štiva je nekako nestala poražavajuća realnost – liste čekanja i na Dedinju su i dalje više nego alarmantne: na koronarografiju srca čeka 1.278 pacijenata, od kojih su mnogi stigli na listu u maju prošle godine, na kateterizaciju 741 pacijent čeka i po dve godine, dok na ugradnju kardioverter defibrilatora (pomaže u sprečavanju iznenadne smrti) čeka 270 pacijenata. „To što neko kaže ja sam prvi i najbolji, za medicinu i za građane ne znači ništa. Ako su ulovili dva ili tri slučaja i izveli uspešnu i inovativnu intervenciju, to nije nikakav garant kvaliteta zdravstvene usluge, potrebni su masovnost i kvalitet u pomoći. Kada neko stigne do situacije da mu je potrebna kardiohirurška intervencija, on ne sme da čeka. Ne razumem kako će rad vikendom to rešiti. On znači silom, a problem se rešava milom: uz edukovane ljude, dovoljan broj specijalista i svega što je potrebno za operaciju“, kaže dr Jauković. Ali, umesto da se radi na školovanju specijalista koji će jednom zameniti postojeći kadar, ministarka je krenula malo obrnutim putem: zatražila je od svojih saradnika da joj nabave podatke koliko je lekara ispunilo uslov za penziju, da bi ih zamenila novim. Ako ostavimo po strani činjenicu da čak ni informacioni sistem ne radi iako nam se vlast 10 godina hvalila koliko je na tome radila (gde im je baza podataka o lekarima?), ostaje da vidimo gde će dr Grujičić nabaviti te „nove“ lekare. Ili bar da vide oni koji u međuvremenu neće završiti na nekoj od listi čekanja. Sandra Petrušić