Autor, sam na svetu

Dušan Veličković je u NIN došao 1978, kao zreli tridesetogodišnjak, samouveren, a u svemu uzdržan, nakon što je sarađivao na Trećem programu Radio Beograda i u Dramskom programu, u Idejama i u riječkim Dometima i bio urednik Vidika. U NIN-u je bio novinar i urednik kulturne rubrike, malo i spoljnopolitički urednik. Između ostalog, obavio je intervjue sa Maksom Frišom, Fridrihom Diremantom, Jozefom Škvoreckim. Radio je i intervju sa Arturom Londonom, koji iz spoljnopolitičkih razloga nije objavljen u NIN-u, ali je kasnije, kada je 1986. Artur London umro, Dušan napisao članak Titoista koji nije priznao, u kome je opširno citirao pomenuti intervju. U razgovoru sa Milošem Mišovićem za knjigu ispovesti glavnih urednika NIN-a Naslednici bez testamenta, koji je objavljen pod naslovom Sam na svetu, za sebe je govorio da je u NIN-u uvek bio pomalo crna ovca, odnosno da nikada nije imao taj gotovo erotski odnos prema NIN-u, niti da je smatrao da svoj odnos prema NIN-u može da definiše kao ljubav. „Moj odnos je bio odgovornost prema onome što lično radim, uz svest da to radim u listu duge tradicije, koja doduše, kad je zagrebete, vidite da ima dosta šupljina i padova.“ Svoj odnos prema svim strujama u NIN-u i prema svim ideologijama će opisivati rečima autonomija, uzdržanost, skepticizam i ironija. Pokušavao je da bude iznad ćudi vremena, mada je to nemoguća misija. „Ako bih da budem apsolutno iskren, onda bih rekao da jedino verujem u najintimniju intimnost, što će reći da se i pored intenzivnog društvenog i porodičnog života osećam prilično sam na ovom svetu...“ Bio je glavni urednik NIN-a od 1993. do 1997, što mu nije bila životna ambicija i što će se završiti neprijatno. Krajem 1997. prešao je u nedeljnik Vreme, gde je uređivao mesečni kulturni magazin Aleksandrija, koji je, čini mi se, nazivao časopisom. Posle je bio urednik i nedeljnika Evropa (2007–2008). „Iskreno rečeno, nikada nisam ni želeo da se bavim isključivo novinarstvom, niti sam sebe doživljavao samo kao novinara. Lično mislim da pravim novinarima i pravom žurnalizmu pripada neka vrsta polivalentnosti – da se bave različitim stvarima i da idu za različitim interesovanjima. To je valjda razlog što je novinarstvo jedna od najtežih i najkomplikovanijih profesija. Biti dobar novinar znači biti istovremeno i sve i ništa...“, kazao je u Naslednicima bez testamenta. Bio je član Srpskog PEN centra i član uređivačkog saveta američkog časopisa za evropsku književnost Absinthe. Od 1983. do 1985. bio je saradnik časopisa The Age i Radija ABC. Svoje autorstvo u širem smislu te reči, kako je sam govorio, pokušao je 1990-ih u Dečjim novinama da realizuje kao urednik edicije „Literatura u egzilu“. Autor je knjiga Slike sumnje, Amor mundi, Internacionala, Đinđić – Lice mladosti, Srbija hardkor, Balkan pin-ap i Bela, ćao, kao i filmova Lenjin u pokretu, Smrtni ljudi, besmrtni zločini i Đinđić, jedna životna priča. Dela su mu prevedena na više svetskih jezika. Priče iz knjiga Amor mundi – dani ratnog stanja u Beogradu i Internacionala predstavljene su u italijanskoj antologiji savremene srpske proze Casablanca serba. Tokom desetak godina koje smo proveli zajedno u redakciji NIN-a, doživljavao sam ga kao korektnog, kulturnog, lepo vaspitanog, kreativnog, ali nimalo zagriženog i nimalo uobraženog, već savesnog i odgovornog autora kome se nisu nalazile zamerke. A distanca prema novinarskoj profesiji, o kojoj je on sam govorio, nije bila neprijatna ni oku ni uhu i bila je samo deo njegove umerenosti. Sam na svetu? Možda, ali ne bih rekao da je to bila njegova mana, već da je to bila njegova sudbina. Bio je čovek na svom mestu i njegova uzdržanost je predstavljala kvalitet, tako redak u našoj nesrećnoj produženoj kakofoniji. Zbogom Dušane! Milan Milošević novinar nedeljnika Vreme