Bojim se da naš privredni rast nije održiv

Inflacija će u Srbiji do druge polovine godine biti na sadašnjem nivou ili čak i rasti, a onda bi trebalo da počne da pada. Videćemo kako će na nju uticati odmrzavanje cena koje država reguliše, ali ne očekujem da će to dovesti do inflatornog buma, jer privrednici su to već ukalkulisali u svoje cene. Kada inflacija raste, kao što je sada slučaj, privreda se ponaša tako da podiže cene i opravdano i neopravdano, jer koristi trenutak u kojem će proći nekažnjeno. To je racionalno ponašanje, ali ne može da traje zauvek, kaže za NIN Milan Nedeljković, dekan i redovni profesor FEFA. On se slaže sa projekcijama MMF-a da će ova godina biti izazovnija od prethodne, ali ipak ne očekuje recesiju u Srbiji. „Zbog visoke stope rasta u prvom kvartalu 2022. moguće je da ćemo u istom kvartalu ove imati pad, ali ne očekujem da će se to nastaviti i da ćemo 2023. završiti sa padom privredne aktivnosti. Pre verujem da će stopa rasta biti između 1,5 i dva odsto, bliža ovoj donjoj granici“, kaže Nedeljković, koji je spoljni saradnik nemačkog centra za ekonomska istraživanja CESIfo iz Minhena. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, a magistarske i doktorske studije završio u Velikoj Britaniji i SAD. Radio je i kao konsultant Svetske banke i kao vodeći ekonomista u Narodnoj banci Srbije. Za NIN govori o glavnim izazovima nadolazeće krize i prognozama ekonomskih kretanja u 2023. Srbija je prošlu godinu završila sa rastom od 2,2 do 2,5 odsto, što je niža stopa od većine zemalja u Evropi. Šta nam to kazuje? Ne mnogo. Stopa rasta u jednoj godini uglavnom sama po sebi ne govori previše i nema velike razlike da li je ona 2,2 ili 2,5 odsto. Daleko je važnija dinamika rasta u nekom srednjoročnom periodu, u smislu da li neka ekonomija raste i pada, odnosno krivuda. I da li je taj rast koji se ostvaruje održiv ili nije. Da li je on generisan kroz efekat prethodne godine, u smislu da li smo te godine imali nisku ili visoku osnovu ili je on stabilan i na zdravim nogama, što nam ukazuje da ćemo u narednih deset godina moći da računamo za visoke stope rasta. Pa je li održiv naš rast? Bojim se da nije. Potrošnja nam je dominantnija u strukturi rasta od investicija, a to je nešto što ne želimo. Ako hoćemo stabilan rast, onda on mora biti zasnovan na investicijama i to onim koje kreiraju visoku dodatu vrednost. Ne kažem da toga u Srbiji nema, postoje neki pomaci, radi se na podršci tehnološkim kompanijama, usvojen je Zakon o alternativnim investicionim fondovima, pozitivna stvar je i ono što radi Fond za inovacionu delatnost, kao i poreske olakšice koje se odobravaju kompanijama za ulaganja u istraživanje i razvoj, ali to je sve nedovoljno i potrebna je jača podrška da bismo mogli računati na bolje rezultate. Ako pogledamo jedini validan podatak za poređenje zemalja, BDP po stanovniku u konstantnim međunarodnim cenama (paritet kupovne moći), za poslednjih 10 godina porastao je ukupno za 32,8 odsto, malo više nego u Hrvatskoj, ali niže nego u Mađarskoj, Poljskoj ili Rumuniji. To su zemlje koje treba da sustižemo, a dešava se suprotno. Ali zar nema dovoljno stranih investicija, zar se taj podatak ne koristi u prilog teoriji da smo na dobrom ekonomskom putu i uprkos krizi? Priliv stranih investicija je veliki, to nije sporno. Ali nije u tome suština nego u domaćim investicijama. I to privatnim domaćim investicijama koje nude proizvod ili uslugu konkurentnu na inostranim tržištima vrhunskog kvaliteta. Toga nije bilo dovoljno ni pre kriza, a sada kada su znatno pogoršani uslovi na finansijskim tržištima može se očekivati da će ih biti još manje. Ako je kriza razlog za smanjenje investicije, što je logično, šta vidite kao razloge u pretkriznom vremenu? Nekoliko negativnih kretanja koja se prepliću. Najpre, strukturni problemi i nesigurnost ulagača, zbog slabog napretka kada je u pitanju pravna zaštita investitora i poslovni ambijent. Takođe, ovo je i dalje visoko bankocentrični sistem u kojem drugih izvora finansiranja skoro da i nema. Ako vam je potreban kapital banka je praktično jedina adresa, a sada kada su se pogoršali uslovi na tržištu, novac iz banaka će biti sve manje dostupan. Zato je važno da se sada ta sredstva nadomeste na neki drugi način, iz drugih izvora i fondova rizičnog kapitala. Takođe, nevolja sa Srbijom je što samo formalno ima Beogradsku berzu, ali suštinski ona nema tržište kapitala kakvo postoji u velikom broju ekonomski sličnih zemalja. Promet na berzi je sve manji i u konstantnom je padu. To onemogućava firme da do kapitala dođu emitovanjem svojih hartija od vrednosti ukoliko ne žele pozajmice od banaka. Dodatni problem su ljudi, kvalitetan kadar, jer sistem obrazovanja kaska za potrebama moderne privrede. Dekan ste jednog fakulteta, šta je suštinski problem srpskog obrazovanja? Ne bih da generalizujem, ali na više od pola državnih fakulteta nema kvalitetnih programa i kvalitetnog obrazovanja. Suštinski problem je sporost i nezainteresovanost da se obrazovni programi menjaju i usklađuju sa potrebama digitalne ekonomije i startap ekosistema. U protivnom, najkvalitetniji ljudi će nepovratno odlaziti. I sam, svakome ko želi da se posveti nauci i ostane u njoj, savetujem da doktorira u inostranstvu, jer ovde, nažalost, rizikuje da ne nauči bogzna šta. Često je naučnim institutima nedostatak sredstava faktor zbog kojeg ne mogu da unaprede istraživanja, ali problem je i sve veći nedostatak dobrih kadrova. Nažalost, negativna selekcija je, kao i u celom društvu, prisutna i na univerzitetima. Rekli ste da ne očekujete recesiju u Srbiji. Može li se ona izbeći ako se najavljuje u vodećim evropskim ekonomijama od kojih i naša prilično zavisi? Što se tiče globalne ekonomske situacije, ono što vidim je da se SAD i Evropa na početku ove godine kreću suprotno. Amerika je uspela da obuzda inflaciju, ona je poslednjih meseci na silaznoj putanji i FED je očigledno reagovao na vreme. To za posledicu ima usporavanje privredne aktivnosti, ali ne bih smeo da tvrdim da će doći do recesije, mada je to moguće u prvoj polovini godine. FED je očigledno najgore već preduzeo, moguće je da će još blago zatezati monetarnu politiku, ali posledice toga se ne vide na tržištu rada, na primer. Naprotiv, ono je i dalje napregnuto, u smislu tražnje, što govori da će se možda i izbeći recesija. U Evropi je, opet, sve suprotno. Inflacija raste i može se očekivati da će Evropska centralna banka tek zatezati i povećavati kamatu kako bi zauzdala inflaciju. Pogotovo što podaci pokazuju da se privredna aktivnost ne usporava tempom kakav je u SAD. To govori da ECB ima prostor za dodatno pooštravanje monetarne politike zbog visoke inflacije, a pritom joj naruku ide činjenica da to nema prevelikog uticaja na privrednu aktivnost. ECB je oklevala jer se plašila posledica na tržištu obveznica, ali kada pogledate cenu dužničkih hartija Italije, primera radi, u julu 2022. ona je bila 4,1 odsto u trenutku kada je kamatna stopa ECB-a bila minus 0,25. Sada kada je kamatna stopa ECB povećana za 250 baznih poena, na 2,25 odsto, kamata na italijanske obveznice je povećana za samo 50 baznih poena. Povećanje referentne kamatne stope nije se, dakle, u velikoj meri prelilo na povećanje kamata na dužničke hartije najrizičnijih zemalja, što znači da je ECB uspela da minimizira rizik tog prelivanja, a to onda ostavlja prostora da agresivnijim zatezanjem monetarnih uzda suzbija inflaciju. Ostaje još da vidimo kako će se kretati kineska ekonomija i kako će ukidanje svih kovid zabrana uticati na njih, ali globalno gledano, ako i bude recesije, verujem da će ona biti blaga. Šta očekujete da će se ove godine desiti sa javnim finansijama? Funkcionisanje javnih preduzeća iz energetskog sektora su rak-rana budžeta i na to Fiskalni savet upozorava više od decenije. Takođe, zbog rasta cena novca izdaci za servisiranje dugova će rasti, što povećava rashode, dok smirivanje inflacije ne ide naruku prihodnoj strani budžeta. Vaša specijalnost su finansijska tržišta. Cena našeg zaduživanja je sa prvim naznakama krize znatno povećana. Možemo li, zbog okolnosti na tržištu i geopolitičke situacije, doći u problem da uopšte nađemo izvore finansiranja? Zbog krize i smanjenog interesovanja investitora za rizična ulaganja, Srbija već sada nudi veće kamate na svoje obveznice. To potencijalno može privući investitore, ali pitanje je kako će se oni ponašati kada budu vagali zaradu spram rizika ulaganja u neke hartije. Zavisiće dosta i od geopolitičke situacije, od toga da li će nas neko percipirati kao neprijateljsku zemlju i staviti u isti koš sa Rusijom i Belorusijom. Ako bude pogoršanja u tom smislu i bude se investitorima slao jak signal da smo u tom košu, to može za posledicu imati manje interesovanje ulagača u naše dužničke hartije. Šta je onda vaš stav o sankcijama Rusiji? To je iznad svega politička stvar, jer sankcije su uvek stvar politike. Ekonomski gledano, minus uvođenja sankcija je gubitak pozicije na ruskom tržištu, koje nama nije sudbinski važno, ali nije ni nevažno. Plus bi bio izbegavanja ovog problema o kome smo govorili u prethodnom pitanju. Tu je i energetika, odnosno situacija sa naftom ili gasom, ali ni to nije uvek sigurno, čak i u situaciji da ne uvodimo sankcije, jer zbog tranzita možemo imati problem dopremanja energenata. To već znamo, a ako nema tranzita džabe nam što imamo povoljan ruski gas. Pominjali ste obrazovanje i nedostatak kvalitetnih kadrova. Da li je odliv radne snage na zapad, a priliv sa istoka neminovnost koju je nemoguće sprečiti? Niskokvalifikovani radnici su jedna strana te medalje. Oni će odlaziti, jer ovde mogu da zarade 500 evra, a radeći isti posao u nekoj zapadnoj zemlji za 1.200 evra. Mi ćemo zbog toga uvoziti radnike iz Pakistana, Turske, Kazahstana, kojima je 500 evra odlična zarada. I to je neminovno. Ali nije to najgora stvar. Daleko je lošije kada odlaze visoko obrazovani, jer njihov odlazak se teško može nadomestiti. Oni su ti koji pokreću investicije i budući rast. Isto je i sa lekarima, zbog značaja koje zdravlje ima za sve nas. I ne odlaze oni samo zbog novca, već i zbog mogućnosti da u jednom stabilnijem sistemu, u kome im je omogućeno da napreduju i da se razvijaju, vide svoju budućnost. Zato je važno da se energičnije radi na stvaranju okruženja koje će biti stimulativnije za te ljude. Izdvajanja za nauku moraju biti značajnija, budžetski novac često odlazi na besmislene projekte, najnoviji primer su stadioni. Niko ne trči da ode iz svoje zemlje, živeo sam i radio u inostranstvu i činjenica je da si tamo uvek stranac, ali da bismo te ljude zadržali i vratili one koji su otišli, moraju se jačati institucije i vratiti poverenje u to da će ovo jednom biti zdravo društvo i da se stvarno radi na tome. Da li je odliv ljudi zapravo razlog zbog kojeg nam ne raste nezaposlenost čak i kada se uspori privredni rast? Jeste paradoksalna situacija, jer obično kao posledica krize i niskih stopa rasta javlja se veća nezaposlenost. Ali globalno gledano, pa i ovde, desile su se krupne promene na tržištu rada kao posledice tehnološke revolucije i digitalizacije i konstantno raste tražnja za nekim zanimanjima. Tržište rada je dosta dinamičnije nego u nekim prošlim vremenima, privreda je bitno drugačija i zbog te činjenice nema rasta nezaposlenosti, mada je za očekivati da se broj ljudi u nekim tradicionalnim industrijama smanjuje. I pandemija i rat su pokazali mane predugačkih globalnih lanaca snabdevanja i proizvodnja se sve više lokalizuje. Da li verujete da je to naša šansa i može li ovaj region postati ono što su razvijenom svetu donedavno bile Kina, Indija i druge zemlje Dalekog istoka? Krize jesu pokazale da je kompanijama optimalnije da skraćuju lance snabdevanja i da geografska daljina toga što autsorsuju nije nevažna. Pokazalo se i da je Kina na najbolji način iskoristila činjenicu da se proizvodnja selila u nju zbog niskih troškova i povećanja profita. To se sada, čini se, menja, ali ne bih voleo da mi postanemo ono što su oni bili. Jer to znači da ćemo biti nova destinacija za prljavu industriju i onu radnointenzivnu proizvodnju koju oni ne žele u svojoj zemlji. Ne treba nama to da bude cilj. Mnogo više bih voleo da imamo što više tehnoloških giganata koji će proizvoditi poslednju reč tehnologije i uspešno to onda izvoziti celom svetu. Realnost je, opet, negde između jednog i drugog. Da ima i ovih prvih, naravno uz poštovanje svih ekoloških standarda, ali da se istovremeno radi na osnaživanju domaćih kompanija, jer to donosi rast i napredak. Ne dolaze strani investitori kod nas da bi osnaživali našu ekonomiju nego zbog jeftine radne snage i drugih inputa u proizvodnji. Cene nekretnina u poslednje vreme vrtoglavo rastu. Ima li šanse da se to uskoro promeni? Nekoliko faktora tome doprinosi. Očigledno je da na strani tražnje ima dosta novca, a nema mnogo alternativnih načina da se taj novac investira, a nizak je i nivo finansijske pismenosti za tako nešto. Fascinantno je i to da se ovde ništa ne može platiti u evrima, ali nekretnina može. To znači da su one pogodno tlo za pranje novca. Takođe, jača IT sektor koji ima odlične zarade i u pitanju su mlađi ljudi koji imaju priliku da rešavaju svoje stambeno pitanje. Na kraju, i niske kamate na kredite su podsticale tražnju za nekretninama. I dok tražnja raste, ponuda na tržištu je evidentno ne prati dovoljnim tempom. Ali, pošto se uslovi na tržištu kamata menjaju, verujem da će to dovesti do smirivanja cena nekretnina u narednom periodu. Petrica Đaković