Lukašenko je verovao da će dobiti Putinovu fotelju

Ovogodišnji dobitnici Nobelove nagrade za mir su ruska organizacija za ljudska prava Memorijal, ukrajinski Centar za građanske slobode, kao i Ales Bjaljacki, osnivač i čelnik beloruskog Centra za ljudska prava Vjasna (Proleće). Iako se okolnosti u tri države razlikuju, ove godine su konvergirale ruskom invazijom na Ukrajinu, odnosno podrškom koju je beloruski režim prema tom ratu iskazao: Ukrajincima su pune ruke posla, Memorijal je početkom 2022. godine zatvoren, odnosno preseljen u ilegalu, a Bjaljacki i dalje čeka nastavak procesa koji se protiv njega vodi od 2020. godine i protesta koji su tada buknuli zbog rezultata izbora koje je, priča se, Lukašenko naštelovao. Već je jednom bio iza rešetaka, od 2011. do 2014. godine, zbog, ispostaviće se kasnije, neosnovanih optužbi za utaju poreza. Jedan od njegovih najbližih saradnika Vladimir Veličkin diplomu je 1987. godine stekao na Državnom pedagoškom institutu za strane jezike u Minsku. Tokom vojnog roka je prošao kurs „Specijalne propagande“ (saradnje s neprijateljskim osobljem, ratnim zarobljenicima i stanovništvom na okupiranim teritorijama), a potom je služio u Libiji i Siriji. U Belorusiji i Poljskoj je predavao engleski, da bi se od 1994. godine zainteresovao za unapređenje izbornog procesa u otadžbini. Inercija Lukašenkovog autoritarizma pogurala ga je ka aktivizmu i borbi za zaštitu ljudskih prava, a u razgovoru za NIN objašnjava specifičnosti savremene beloruske politike i tamošnju ulogu Vjasne. Kako je beloruska javnost reagovala na vest da je jedan od troje ovogodišnjih dobitnika Nobelove nagrade za mir osnivač Vjasne, Ales Bjaljacki? Neću govoriti u ime svih, nego u ime svojih kolega. Prijatno smo se iznenadili, ali svi znamo da je ovo zaista i te kako zasluženo priznanje Bjaljackom koji je više od trideset godina života posvetio odbrani ljudskih prava. To je nagrada koja pripada svim beloruskim aktivistima, svim novinarima i blogerima koji su svoju sudbinu podredili borbi protiv režima i ponovnom uspostavljanju demokratskog poretka u Belorusiji. Rečju, svim Belorusima koji su imali hrabrosti da štite svoja ustavna prava. Više puta ste bili pritvarani u Belorusiji. Kako vas je tretirao režim, kako službena lica, sa čime ste se suočavali? Na različite načine i s raznim stvarima, znate. U svom gradu Brestu sam poznata osoba, što znači da mi niko neće prići bez naloga za hapšenje. Ako ga imaju, uhapsiće me, ali bez entuzijazma, da tako kažem. Niko ne želi da o njemu pričam loše, jer će civilno društvo znati da govorim istinu, a ne fikciju. Aktivista ste za ljudska prava od 1990. godine, što znači da ste gledali kako se u tom smislu menjala klima od pada Istočnog bloka do danas. Da li se ikada činilo da bi Belorusija mogla da postane više demokratska ili je sve vreme tekao spori pad u autoritarizam? Ranih devedesetih, parlamentarna opozicija u Belorusiji predložila je ideju „balto-černomorskog komonvelta“, koja je uplašila proimperijalne krugove u Moskvi. Nisu želeli da izgube uticaj koji su i dalje imali nad zemljama bivšeg SSSR-a. Kremlj je zato u svim novonastalim državama nametnuo model uređenja predsedničke republike, jer je lakše manipulisati jednom osobom, predsednikom, nego celim parlamentom. Povrh svega, bilo je lako promovisati proruske kandidate na izborima, jer su opstajale stare mreže njihovih bezbednjaka i agenata. Usvajanje Ustava iz 1994. uvelo je instituciju predsednika i tako je postavljena osnova za diktaturu koja i dalje traje. Kada je Lukašenko od parlamenta tražio da mu podredi sve strukture moći i kada ga je parlament poslušao, postalo je jasno da je ono malo demokratije u Belorusiji nestalo. Nikada neću razumeti čime su se poslanici vodili dok su dizali ruke kako Lukašenko kaže. Vjasna je osnovana 1996. godine, kada je održan referendum o promenama Ustava kojima je mandat predsednika produžen s pet na sedam godina, kada je predloženo formiranje zasebnog zakonodavnog tela čije bi članove predlagao sam predsednik i kada su smanjene nadležnosti Ustavnog suda. Od tada je narasla na nacionalni nivo. U kojim okolnostima je nastala i kako je tekao njen rad? Počelo je s demonstracijama 26. aprila 1996. godine, s takozvanim Černobiljskim putem, desetom godišnjicom akcidenta u černobiljskoj nuklearnoj elektrani, koje su bile najmasovnije u periodu između antisovjetskih protesta 1991. godine i protesta iz 2020. godine. Organizovao ih je Beloruski narodni front „Uskrsnuće“. Masovna hapšenja tog dana dovela su do formiranja brojnih inicijativa čiji je cilj bio da pruže pravnu pomoć uhapšenima, za početak da im nađu trag, a te su se grupe kasnije ujedinile u organizaciju Vjasna 96. Potom je predloženo stvaranje republičke organizacije, što se i desilo godinu ili dve dana kasnije. Danas je poznata pod nazivom Centar za ljudska prava Vjasna. Aktivisti koji se bave zaštitom ljudskih prava u Belorusiji oduvek su imali mnogo posla. Većina Belorusa ne podržava Lukašenkov režim, ali nisu svi aktivni u pružanju otpora; oni koji jesu se nepogrešivo suočavaju s represijom nadležnih organa, a budući da ne mogu da se obrate vlastima, obraćaju se aktivistima. Kako bi ljudima uskratili i poslednju priliku da brane svoja prava, vlasti ove aktiviste izlažu neopravdanom pritvaranju, suđenjima, novčanim kaznama i hapšenjima. Optužbe su, naravno, na veoma dugačkom štapu. Mnogi veruju da je Lukašenka posle protesta 2020. i 2021. spasao – Putin. Koja je bila uloga Rusije u normalizaciji situacije posle protesta? Te 1996. godine, Lukašenka je spasao Jeljcin i upravo je Lukašenko verovao da će naslediti njegovu fotelju, da će se naći tamo gde je Putin već dugo vremena, pa je odnos između predsednika Rusije i predsednika Belorusije veoma komplikovan. Međutim, činjenica je da je prvi pomogao potonjem da ostane na vlasti 2020. godine. To je nesporno. Mi smo u Brestu svakodnevno gledali mnogo ruskih bezbednjaka odevenih u beloruske uniforme. Tokom nekoliko dana su u Brestu uz pomoć lokalnih pripadnika specijalnih jedinica i žandarmerije organizovali ono što su zvali „safari“ – pucanje iz minibusa na mirne demonstrante, pa čak i na obične građane. Posle jednog pretresa 16. februara 2021. godine sam bio odveden u Glavnu upravu za borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije, a bar pola ljudi koji su me sprovodili su bili Rusi. Zaključio sam to na osnovu njihovih razgovora sa beloruskim kolegama – te „mi u Rusiji ovo rešavamo ovako“, te „mi u Belorusiji stvari rešavamo drugačije“, i tako dalje. Da li bi Belorusija bila liberalnija da nije toliko geografski i politički blizu Rusije? Definitivno bi bila demokratska država da nema ruskog mešanja u ovdašnja unutrašnja pitanja. Naši mentaliteti su potpuno drugačiji. Iz nekog razloga, to ni Zapadu ni Istoku ne odgovara kao činjenica i odlučuju da je previde. Zanemarimo li imena država, teritorija Belorusije je oduvek pripadala Evropi. Stanovništvo takođe. Ono što danas imamo u Belorusiji je, jednostavno rečeno, marionetski režim kojim upravlja Moskva, i to kako hoće. Najaktivniji deo populacije je u zatvorima, ostatak terorišu službe bezbednosti čiji su čelnici obučeni i trenirani u vojnim i policijskim institucijama Rusije. Prvo su učeni kako da nasilno guše svaki pokušaj nacionalnog samoodređenja i samosvesti. Zvučaće čudno, ali Belorus danas može da završi u zatvoru ako nosi crveno-belo-crveni donji veš, može ga se optužiti za organizovanje neprijavljenog događaja, a iza rešetaka može da se nađe i ako nadležni organi o njemu prosto daju nepovoljnu procenu. Kada sam jednom bio u policijskoj stanici, neki zvaničnik se, čuvši moj beloruski naglasak – jer beloruski jezik u Belorusiji je 1995. smišljeno izgubio pravo prvenstva, danas ga govori oko četvrtina stanovništva, ostatak uglavnom priča ruski – uhvatio za pištolj. Pretio je da će da me ubije. Na njegovim grudima bio je bedž ruske srednje škole, tek je bio pristigao na službu i još se nije „ohladio“ od obuke u Čečeniji. Generalno govoreći, kako narod Belorusije gleda na Lukašenkov režim? Odakle taj režim crpi legitimitet? Osećanja su bez izuzetka ekstremno negativna, samo je često bolje ćutati nego nešto reći ili prigovoriti. Sva njegova moć počiva na lažima, nasilju i ucenama. Svi njegovi saučesnici i obavljači prljavog posla povezani su s kriminalom i krvlju, jer ako na neku naredbu ne pristanu, preti im zatvor ili nešto još gore. Šestoro članova Vjasne je ili pritvoreno ili osuđeno na zatvorske kazne. Šta sadrže optužnice? Da li ste u kontaktu s njima? I šta očekujete od postupka koji se vodi protiv Bjaljackog? U Belorusiji su svi politički zatvorenici pritvoreni zbog vrlo nategnutih optužnica, pa to važi i za moje kolege. Mi smo aktivisti koji se bore za ljudska prava i pružamo pomoć žrtvama političke represije. Vođstvo Vjasne je isprva optuženo za finansiranje protesta, što se kažnjava sa do tri godine zatvora; kada ta kazna nije bila dovoljna, optužnicu su promenili, pa se sada sumnjiče za krijumčarenje, što se kažnjava sa do 12 godina zatvora. O njihovim nedaćama saznajemo od njihovih rođaka i cimera u ćelijama, a retko iz njihovih pisama, jer su kao „ekstremisti i neprijatelji države“ izloženi posebno strogom nadzoru, praktično potpunoj izolaciji od spoljašnjeg sveta. To slomi osobu i onda ju je lakše ubediti da su je svi napustili i da je njegova ili njena borba za demokratiju bila uzaludna. Kako bi se predupredila mogućnost curenja informacija, naročito o maltretiranju koje zatvorenici doživljavaju iza rešetaka, svaki čin komunikacije se dvostruko proverava i nadgleda. Ako ponešto kompromitujuće i dospe u javnost, maltretiranja se pogoršaju. Mislim da će se početak procesa protiv Bjaljackog odgađati unedogled, jer su dokazi protiv njega veoma slabi i nepovezani. Nažalost, ne sećam se da je optužnica protiv nekog političkog zatvorenika odbačena. Da li je ruska invazija na Ukrajinu promenila klimu u Belorusiji? Belorusi nisu Rusi i nedavna hapšenja građana zbog vređanja zvaničnika, prijavljivanja na opozicione izvore informisanja, negativnih izjava o vlastima i deljenja fotografija ruske vojne opreme ukazuju da se stanovništvo većinski ne slaže s potezima Lukašenkovog režima. Danas je na hiljade Belorusa pritvoreno ili osuđeno na zatvorske kazne samo zato što su zastupali građanske vrednosti. Hapšenja i zatvaranja se nastavljaju kako bi strah od odmazde nastavio da raste i kako bi se sprečili novi protesti. Koja je uloga Lukašenkovog režima u tekućem ratu? Mislite li da će kraj rata imati političke posledice u Belorusiji? Čitavo vođstvo beloruske vojske je iz Rusije. Jasnije je nego ikada da je Belorusija pod okupacijom proruskih snaga. Lukašenko već neko vreme ne kontroliše stvari u sopstvenoj zemlji. Drži se za ivicu vlasti kako god da može i to plaća tako što Putinu daje Belorusiju na korišćenje. Teritorija i infrastruktura potpuno su podređeni ruskoj vojsci. Posledice će biti katastrofalne po Belorusiju. Ako se rat u Ukrajini završi, možda će na vlast doći vojna hunta ili će – i ovo je gori scenario – EU odlučiti da žrtvuje teritoriju Belorusije i prepusti je Moskvi. S moje tačke gledišta, sva nada je na plećima tima Svetlane Tihonovske, opozicione političarke koja je bila kandidatkinja na izborima 2020. godine, potom na izvlačenju Belorusije iz ruske sfere uticaja i na evropskim političarima koji moraju da shvate da se Belorusija nalazi u Evropi, a ne na širem prostoru Evroazije. Šta mislite o ruskim tvrdnjama da NATO nije trebalo da se širi na istok i da se rat u tom slučaju ne bi ni desio? To o NATO-u su stare pesme iz sovjetske ere. NATO je jedna tema koja zastrašuje rusko stanovništvo i njenom manipulacijom se tamošnja pažnja skreće s unutrašnjih problema na imaginarne pretnje od mitskih neprijatelja. Ruski lideri zahvaljujući NATO-u svoje stanovništvo drže pod kontrolom. Rata u Evropi ne bi bilo da je Evropa odlučila da ne skreće pogled s ruske spoljne politike koja je stvorila nekoliko žarišnih mesta, u Gruziji, Moldaviji, Ukrajini… Da Evropa nije flertovala s Lukašenkom, i to ne kratko, nego već više od četvrt veka, on ne bi bio na vlasti. Onda ni ruske trupe ne bi imale odakle da u februaru napadnu Ukrajinu. Niti bismo danas imali ruske jedinice na beloruskoj teritoriji. Na kraju, neke vaše kolege iz Vjasne i ruske nevladine organizacije Memorijal predviđaju da će Putin morati da odgovara zbog ratnih zločina. Da li mislite da je taj scenario realan? U kontaktu sam s mnogim žrtvama represije i rata i njihovo mišljenje o onima koji su bili nalogodavci ili izvršioci kriminalnih radnji više je nego radikalno. Ne radi se tu o opraštanju. Radi se o pravdi i svi oni koji su odgovorni za ono što se danas dešava bez izuzetka bi trebalo da odgovaraju. Međutim, plašim se da će stavljanje Putina i Lukašenka na optuženičku klupu biti veoma teško. Verovatno će im se suditi posthumno, a njihovi saučesnici će krivicu prebacivati na mrtve. Govoriće da su samo slušali naređenja. Sve se ovo kroz istoriju već mnogo puta do sada desilo. Stefan Slavković, Zoran Preradović