Politički peting bez šanse za uspeh

Crna Gora ni posle stranačkog sastanka 4. januara nije dobila novu vladu, pa će u dugom političkom trileru prožetom peripetijama i obrtima ovu državu i dalje voditi tehnička, kojoj od avgusta predsedava lider Ujedinjene reformske akcije (URA) Dritan Abazović. Predstavnici prosrpskog Demokratskog fronta, Demokrata Alekse Bečića i pokreta URA kao organizacija koje su u septembru 2020. godine formirale novu parlamentarnu većinu, onu koja prvi put posle tridesetak godina nije uključivala Demokratsku partiju socijalista (DPS) predsednika Mila Đukanovića, nisu uspeli da se dogovore o formiranju najvišeg tela izvršne vlasti. NJime bi, na predlog DF-a od 29. decembra sad već prošle godine, rukovodio poslanik i diplomata iz perioda Savezne Republike Jugoslavije Miodrag Lekić. „Rekao sam da će vlada biti ozbiljna ili je neće biti. Neće je biti, a ko je bio ozbiljan, neka građani protumače“, rekao je Lekić posle sastanka. To nije bila jedina oblandirana poruka crnogorskoj javnosti. Jedan od lidera DF-a Andrija Mandić natuknuo je da je protraćena uložena energija koja se akumulira još od septembra 2020. godine, a njegov saradnik Milan Knežević bio je nešto rečitiji: URA i prosrpska Socijalistička narodna partija (SNP) kao okosnice aktuelne tehničke vlade (koje zajedno imaju svega devetoro od ukupno 81 poslaničkog mesta) odbile su predloženi sastav vlade prema kojem bi im pripalo čak deset mandata, i to, smatra Knežević, nije bilo slučajno. Pominjao je mogućnost ucene od krivičnog gonjenja, snimaka i šverca cigareta… i to nakon što je 21. decembra uhapšen bivši direktor Uprave carina Rade Milošević, inače blizak saradnik Dritana Abazovića, zbog sumnje da je organizovao krađu zaplenjenih cigareta predviđenih za uništavanje iz barske luke. Sam Abazović je kao razlog neuspeha naveo „konceptualna razmimoilaženja“, te činjenicu da se na sastanku nije razgovaralo o principima i prioritetima buduće vlade. No, prema rečima novinara i analitičara Slavoljuba Šćekića, ovakvim raspletom niko ne bi trebalo da bude iznenađen. „Tamo nema ozbiljnih ljudi, gospodin Lekić se izdvaja kao ličnost od formata i čudi me što je pristao da makar i na nekoliko dana učestvuje u lakrdiji za koju se od starta znalo kako će se završiti. Ne znam postoji li u još nekoj parlamentarnoj kulturi pojava da stranke vladi zakazuju sjednicu o formiranju vlade, a ne da mandatar saopšti predsjedniku Skupštine da je obavio konsultacije i sastavio program. Poenta tog sastanka bila je da ne uspije, jer tamo niko nije ni želio vladu. Jednima bi pao rejting, a drugima tako dobro godi da u izbore uđu iz vlade, pa makar i tehničke“, kaže Šćekić za NIN. Lider Pokreta za promjene (PZP) Nebojša Medojević dodatno je ustalasao crnogorsku javnost tvrdnjama da će podršku novoj vladi usloviti dobijanjem vicepremijerskog mesta s kojeg bi rukovodio koordinacijom sektora bezbednosti. Gambit koji, smatra Šćekić, treba čitati u pomenutom ključu – kad se već znalo da od vlade neće biti ništa, nije bilo zgoreg zabaviti se laganim političkim petingom. Različiti interesi počeli su da se karikaju još 2020. godine, zaključno s prethodnom, prilično turbulentnom. Prošlog februara je na inicijativu tadašnjeg vicepremijera Abazovića vladi Zdravka Krivokapića nakon 14 meseci rada izglasano nepoverenje. Krajem aprila, formirana je nova, manjinska, uz podršku poraženog DPS-a, ali bez njegovog učešća u Vladi. Premijer je postao upravo Abazović. Oko sto dana kasnije, DPS je svoju podršku povukao zbog potpisivanja Temeljnog ugovora sa Srpskom pravoslavnom crkvom, koji možda jeste primirio društvenu krizu izazvanu ranije usvojenim, pa povučenim Zakonom o slobodi veroispovesti, ali je i produbio postojeću političku. Crnogorski limbo traje od tada i od dva puta – formiranje nove vlade ili raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora – daleko je izvesniji ovaj drugi, koji će se silom preklapanja rokova po svoj prilici poklopiti s održavanjem predsedničkih izbora na proleće. Kako Đukanović nije imenovao Lekića za mogućeg mandatara, tvrdeći da je zahtev stigao za zakašnjenjem, skupštinska većina je izglasala izmene Zakona o predsjedniku, koji je na snagu stupio 1. novembra, a koji je uveo novinu kojom u Venecijanskoj komisiji nisu bili oduševljeni – naime, mandatara više ne predlaže predsednik, već Narodna skupština. Lekić je tako i postao viđen za budućeg premijera Crne Gore. Iz Evropske unije i Vašingtona stigle su različite opomene, od najava da će legitimitet takve vlada biti upitan, do pretnji zamrzavanjem pristupnih pregovora Crne Gore i EU. Još tad se moglo pretpostaviti da nedavni sastanak neće biti konstruktivan, već performativan. No, oko pitanja deblokade Ustavnog suda mesta za performanse ima sve manje. „Kao što nikome, pa ni DPS-u, ne bi odgovarala nova vlada, tako nikome ne odgovara ni da se riješi to pitanje. Od sedmoro sudija funkciju trenutno obavlja troje. Kandidati za preostala mjesta ne mogu biti izabrani bez dvotrećinske podrške u prvom, odnosno tropetinske podrške u drugom krugu, a za oba su neophodni glasovi DPS-ovih poslanika. Pritisak EU na DPS u ovom pogledu će sigurno rasti. Četvrt vijeka strančarenja dovelo je do toga da se sada i Ustavni sud sagledava kao politički plijen gdje se očekuje da stranke imaju svoje sudije“, kaže Šćekić i podseća da bi se mogao ponoviti scenario iz 2002. godine, kada Ustavni sud nikako nije mogao da dobije predsednika, pa je naposletku američki ambasador Vilijam Montgomeri došao i presekao čvor, a CG je izašla iz institucionalne krize. Predsednik Ustavnog suda postao je Radoje Korać. Na u oktobru održanim lokalnim izborima se pokazalo da je DPS-ov narativ od 2020. godine dodatno oslabio – tada je izgubio vlast u pet od 14 opština, uključujući i Podgoricu, prvi put posle 24 godine. Jedini narativ koji za sada ima obrise budućnosti je onaj koji zagovara „Evropa sad“ koju predvode bivši ministri iz Krivokapićeve vlade, Jakov Milatović i Milojko Spajić. Kao javni funkcioneri su tada ukidanjem doprinosa za zdravstvo povećali minimalnu neto zaradu sa 222 evra na 450, dok je prosečna plata porasla sa 530 na 720 evra. Uspeh ostvaren na talasu proklamovane veće javne potrošnje, ali svejedno uspeh koji su oni ostvarili. Ne treba zaboraviti ni da je reč o za sada vanparlamentarnoj stranci koja samim tim nije morala da se izjašnjava o formiranju nove vlade. Medojević je njihov program posprdno nazvao „Evropa sad, Grčka sjutra“, aludirajući na dužničku krizu u koju je zvanična Atina bila zapala. Ipak budžet je usvojen, a godina je završena s najmanjim budžetskim deficitom u poslednjih deset. Šćekić veruje da je naprosto reč o manjoj krađi javnih resursa. „DPS je imao razrađene sisteme krađe. Polovina ovih koji su došli na vlast ne umiju da kradu, a druga polovina ne smije. Samo po tom osnovu DPS je izgubio značajnu podršku u narodu, a Đukanovićev rejting je, prema istraživanju DPS-u naklonjenog CEDEM-a, prvi put niži od stranačkog. Ipak, ne riješi li se pitanje kvoruma Ustavnog suda do izbora, možemo dobiti gomilu ustavnih žalbi koje neće imati ko da adresira, što će pogodovati DPS-u koji i dalje može da opstruira procedure. S druge strane, u posljednje dvije godine, problemi klijentelizma i sitne korupcije su opstali, a pojačala se borba dva narativa, ultrasrpskog i navodnog ultracrnogorskog, gdje jedni kao porobljavaju, a ovi drugi kao ne daju. Pa ipak, ko je htio da glasa za srpske, odnosno crnogorske opcije, glasao bi kako želi i bez tog zaoštravanja“, zaključuje on. O političkoj krvnoj slici Crne Gore se sada malo šta može reći, osim da je nezavidna; nalazi će biti mnogo jasniji posle izbora. Stefan Slavković