Север-северозапад, то је филм који нас после приличне паузе опет доводи у контакт с Алфредом Хичкоком – пише пре шездесет година непотписани критичар НИН-а у рубрици Филмски барометар, водичу кроз биоскопски репeртоар, у коме се остварења, после проницљивих и сажетих приказа, оцењују речима стандарно, занимљиво, лепо, осредње, слабо, лоше, генијално, може. „Иако је извесно да овај филм не спада међу оне најбоље које је овај својеврсни мајстор седме уметности направио, ипак остаје без дискусије: то је драма која у себи носи све карактеристике Хичкоковог стила, дакле, пред нама је трилер који има снаге да узбуди, да нас забави, да нас понесе, који се гледа, све до пред крај, скоро без даха, мада нам на крају буде јасно (и буде жао) што је све то ипак до те мере једна тако вештачка творевина која са разјашњењем заплета, умногоме – као таква – пада, расплињује се, пуца... Па ипак, све у свему – добро.“