Šta, dođavola, radimo

Argentinska književnica Samanta Šveblin ovogodišnja je dobitnica prestižne američke nagrade National Book Award, u kategoriji „prevedena književnost“, za zbirku priča Sedam praznih kuća. Najbolju knjigu stranog pisca objavljenu u Americi ove godine, po mišljenju žirija kojem je predsedavala En Goldstajn, nekadašnja urednica u NJujorkeru, danas poznata po prevodima Elene Ferante i Prima Levija – prevela je na engleski jezik Megan Makdauel. Samanta Šveblin, čiju prozu kod nas objavljuje izdavačka kuća Agora, u izborima, prevodima i s pogovorima Branka Anđića i LJiljane Popović Anđić, govorila je za NIN pre tri godine o sada nagrađenoj zbirci, pre pet godina o romanu Spasonosna razdaljina, tada uvrštenom u najuži izbor za Međunarodnog Bukera, a pre šest leta o već kultnoj zbirci izabranih pripovedaka Ptice u ustima. Svakako, tada smo iskoristili priliku da je pitamo odakle u delu Sedam praznih kuća ideja za priču o majci sa navikom da upada u tuđe kuće i menja raspored stvari. „Moram da vam priznam nešto čudno. U detinjstvu, za vreme praznika, odlazili smo na plažu. Kad je padala kiša, pa nismo mogli da se kupamo i sunčamo, moji roditelji voleli su da uzmu automobil i da se voze unaokolo, `špijunirajući` kuće komšija iz više klase. Majka je govorila stvari tipa: `O, dragi! Pogledaj onaj divni zakrivljeni prozor! O, bože, tako dobra ideja za uređenje vrta!` Ponekad su hvatali beleške, fotografisali, da bi iskoristili tuđe ideje ako nekada skupimo novca za veću kuću. Sestra i ja mirno smo sedele na zadnjem sedištu kola, užasno se dosađujući. Tačno se sećam dana kada me je mlađa sestra pogledala i uznemireno upitala: `Šta, dođavola, radimo?!` Bilo je to svojevrsno otkrovenje! Razumela sam besmislenost cele situacije. Govorim o tački u kojoj znam da imam priču: u stvarnom životu naletela sam na nešto što ne mogu da razumem, i moram da pogledam bliže, osetim prisnije. Da bih shvatila...“ M. V.