Moda vinčanskih žena

U nekim prazničnim novinama je pisalo da su, po američkim hipermarketima, počele da rade na kasi devojke tako sređene da jedva primetiš da su – roboti?! Odgovaraju na sve što ih pitaš, čak, pomalo i koketiraju sa kupcima, pa ako si malo pripit možeš i da se zaletiš na kasirku robota, ponudiš joj izlazak na piće i večeru, ponudiš joj i brak! A čujem da i Željko Mitrović hoće voditeljke jutarnjeg programa na Pinku da zameni kompjuterima?! Elem, era robotizacije ljudskog roda ozbiljno je započela, o čemu je Aleksandar Dugin govorio još pre dvadesetak godina, ali niko ovog ruskog filozofa nije ozbiljno shvatao. E, sad, ne znam ako neko nasrne na kasirku robota da li može da odgovara za seksualno nasilje. Valjda će i to zakon da reguliše... Da ne bih o tome više razmišljao, za svaki slučaj pobegao sam u vreme od pre osam hiljada godina. Od Milorada Stojića, po meni našeg najvažnijeg živog arheologa, dobio sam stari srpski kalendar za 7531. godinu, ilustrovan vinčanskim figurinama žena. Neke od njih je Stojić pronašao na arheološkom nalazištu Medvednjak kod Smederevske Palanke. U svom kapitalnom delu Tribali on pokazuje da je Medvednjak bio neolitska metropola, koja je pored solarne opservatorije, po svoj prilici, imala i neolitski univerzitet. Jer, primera radi, Stojić je našao figurine koje pokazuju porođaje žena u svim fazama. Tako će se pokazati da je Vinča bila tek samo obično ribarsko selo, a da je Medvednjak bio centar vinčanske kulture. Gledam dugo u dvoglavo božanstvo koje ilustruje mesec januar u Stojićevom kalendaru. Na obe glave, umesto očiju, ucrtani su izlasci i zalasci sunca. Pritom, kao obrve, urezani žlebovi dvanaest meseci Sunčevog ciklusa, a što jasno govori o postojanju starog srpskog kalendara još u vinčanska vremena. Ali, Srbi kao da se još uvek toga stide, i kao da nemaju hrabrosti da glasno kažu kako su narod sa najstarijim kalendarom na svetu, te sve više nemam živaca da to ponavljam. A akademici iz SANU se sprdaju sa tom istinom pišući posprdno kako su, eto, „Srbi stariji i od ameba“. Ni Aleksandra Marinković Obrovski iz Novog Sada nema više volje da ponavlja kako je Julije Cezar naložio Sosingenu izradu kalendara, a ovaj je samo preuzeo stari srpski kalendar koji je bio u službenoj upotrebi do početka 20. veka! Sve dok na Berlinskom kongresu nisu objasnili Srbima da su na Balkan došli u šestom-sedmom veku sa Karpata. Onda je i Vuk Karadžić, po nalogu iz Beča, požurio da iz srpskih narodnih obrednih pesama izbaci stare srpske bogove od Savroga, Svarožića i Lade, da ne ređam dalje, a umesto njih su uvedeni „brojni germanizmi“. Nastavim da listam Stojićev kalendar i na svakoj stranici divim se raskoši vinčanske žene. A Stojić u predgovoru piše: „Ako su umetnici Medvednjaka znali da ukomponuju različite kultne motive u odevnu celinu bogova, onda su znali i da izrade odeću za žene, decu, sveštenstvo, ali i za sve članove zajednice. Plastika Medvednjaka pruža sliku veoma lepo obučenih, maštovito očešljanih, urednih, zavodljivih, otmenih žena, gipkog tela, gracioznog koraka.“ K. G. Jung, moj guru iz Švice, samo je rekao: „Eto šta smo imali, a danas smo stigli do žena robota na kasama supermarketa.“ A moja Crna je dodala: „Listajući ovaj Stojićev kalendar, ne možeš da ne poželiš da budeš vinčanska žena!“