НИН online

Уводник

Свирај то поново, Сем

Кадровска решења у БИА морала би да буду велики проблем и за Србију јер је на челу човек који би требало да открива везе представника власти са криминалним групама и пословима. Као у Казабланки. Али у то нико озбиљан не верује

У последњих неколико месеци Александар Вучић је више пута Србију поредио са Казабланком из времена Другог светског рата. Некако му се баш допала та метафора. „Кад су ту гости из Русије, они из западних служби их прате у стопу, а исто је када су ту људи са Запада – прате их са Истока“, изјавио је председник Србије на дан Безбедносно-информативне агенције, пре два месеца. А онда је, дан после Божића, додао да је Београд за Нову годину, па све до 5. јануара, био као Казабланка јер у приватним смештајима, хотелима, кућама, зградама и вилама, такав број шпијуна није забележен од Другог светског рата.
Главни град Србије, стециште белосветских шпијуна! Само недостају Рик Блејн који у чувеном филму Казабланка, усред рата, држи ноћни клуб и коцкарницу, Семов клавир и непревазиђене љубавне сцене са Хемфријем Богартом и Ингрид Бергман у главним улогама. Али, модерна су времена, па нису ни овдашњи шпијуни као они из 1942. Другачије је то, појаснио је и Вучић кад су га новинари Инсајдера питали да ли су, кад све то знају, неког опасног шпијуна и ухапсили. „То се само тако колоквијално каже. Па шта да радите с тим, да тако избаците стотину њих или двеста. Дошли људи различитим обавештајним пословима, другачије је то него у нека стара времена“, објаснио је Вучић.
Епизода са модерним шпијунима ипак није могла да поквари праву асоцијацију на сличност Србије и Казабланке као стецишта трговаца оружјем, коцкара и шићарџија, профитера, добровољаца и избеглица, агената на специјалним задацима и тајне политике, где пси рата успевају да намиришу плен. Па шта је друго текст на сајту РТ: „Вагнеровци објавили оглас за добровољце, услови више него примамљиви”, који се наслонио на преовлађујући пропутиновски наратив у Србији који се свакодневно медијски непримерено бустује и на јачање екстремне деснице која призива идеологију крви и тла. Ни реч од представника власти и државе нисмо чули на позиве приватне војне компаније Вагнер, руског бизнисмена Јевгенија Пригожина, да се јаве добровољци из Србије између 20 и 50 година, здрави, јаки духом, спремни да директно буду послати у зону специјалне војне операције, за плату од 3.200 евра, могућу додатну накнаду за заслуге у рату од 13.000 евра, и одштету породици у висини од 66.000 евра за случај погибије.
О овим стварним плаћеницима, који су од децембра присутни у Србији, а по њиховој објави и формирали руско- српски резидентни културно-информативни центар пријатељства и сарадње, ни председник није имао шта да каже, осим опет колоквијалног: „Да се удварам Вагнеру? Нећу никоме да се удварам, немате шта да радите у Србији.“ Да би потом резигнирано рекао: „Није фер да нам то раде, а ми једини нисмо увели санкције.“ И на томе се завршило. Иако српски закон из 2015. године санкционише одлазак држављана Србије на инострана ратишта, предвиђа казне за појединачне и групне одласке и оне који врбују или подстичу друге да иду на ратишта. И све би то, да иронија буде комплетна, требало да истражује и БИА, односно Александар Вулин, који је као министар унутрашњих послова закључио протокол са Министарством унутрашњих послова Русије о борби против „обојених револуција“, кога прати афера око прислушкивања руских опозиционара у Србији и ношење транскрипата њихових разговора у Москву, о чему је сведочио Владимир Кара-Мурза, руски опозиционар, близак Борису Њемцову. Вулин треба да буде гарант сигурности за 140.000 Руса који су затражили привремени боравак у Србији бежећи од рата, мобилизације, диктаторског Путиновог режима и милитантне групације Вагнер, која је за њих синоним за смрт. Цинизам је да би Вулин, кога доживљавају као Путиновог агента у Србији, требало да гарантује њихову безбедност.
Да ли је онда чудно што је саветник америчког Стејт департмента Дерек Шоле изразио забринутост због деловања руске паравојне групе Вагнер у Србији. А амерички амбасадор у Србији Кристофер Хил саопштио Ивици Дачићу да ће сарадња с БИА у наредном периоду бити „дубоко замрзнута“ јер су њихова „кадровска решења“ велики проблем за Сједињене Америчке Државе. Проблем су, додуше, и за Србију јер је на челу БИА човек који би требало да открива – у што нико озбиљан не верује - везе представника власти са криминалним групама и пословима. Као у Казабланки. Само што у овој нашој причи нема ничег романтичног.

Весна Малишић

Share on Facebook

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар