НИН online

НИН-ова награда

Шесторо најбољих

Књиге Данице Вукићевић, Милана Трипковића, Горана Петровића, Мирјане Дрљевић, Угљеше Шајтинца и Маријане Чанак уврштене су у најужи избор за роман године. Жири ће у понедељак, око поднева, саопштити име 69. лауреата најпрестижнијег домаћег књижевног признања

Каква је улога књижевних награда у доба Амазона? Пре педесет година, пошто је награђен за роман Пешчаник, Данило Киш у традиционалном разговору с добитником поставља питање, које, по његовом мишљењу, прогони сваког писца, питање што га је Крлежа формулисао овако: Што представља једна осамљена књига на овом свијету данас, па била она доиста вриједна да буде објављена? Киш одговара, заједно с њим: Мање од једне осамљене капљичице у Амазони.
„Наравно, једна књижевна награда, с угледом који ужива ова која је мени додељена, може подићи око књиге и око њеног писца извесну, како се то каже, прашину, прашину која ће се као све прашине овог света једног дана слегнути а књига ће живети свој живот, усамљенички, случајни, као што га живе све књиге, а осама око ње (и њеног писца) биће тада још већа, тишина још стравичнија. Јер, уверен сам, Гутенбергова се галаксија над нашим небом полако гаси, скоро видљива голим оком на звезданом небу, а да се до нас њено зрачење још није честито ни пробило. На данашњем вашару европског књижевног тржишта књиге се, нажалост, још могу најлакше валоризовати управо наградама, и тако издвојити из безимене масе големе књижевне продукције, а да се притом често заборавља на судбине других књига, хиљаде других књига, исто толико добрих (или исто толико лоших, свеједно), као и те награђене. Стога је данас, поготово у нас, због те равнодушности коју носи механизам тржишта и индиферентности, писати књиге ствар достојна поштовања и дивљења, утолико пре што се данас у нас пишу добре књиге, што на овом језику имате читаво богатство прозне продукције и жанровске изнијансираности.“
Подсећајући изнова на те Кишове речи, изговорене пре пола века, доносимо вест да су чланови НИН-овог жирија критике за најбољи роман године – Марија Ненезић, Милена Ђорђијевић, Жарка Свирчев, Горан Коруновић и Теофил Панчић (председник) – одлучили да у најужи избор одаберу следеће наслове:
Даница Вукићевић: УНУТРАШЊЕ МОРЕ (Нојзац)
Милан Трипковић: КЛУБ ИСТИНСКИХ СТВАРАЛАЦА (Фабрика књига)
Горан Петровић: ПАПИР СА ВОДЕНИМ ЗНАКОМ (Лагуна)
Мирјана Дрљевић: НИКО НИЈЕ ЗАБОРАВЉЕН И НИЧЕГА СЕ НЕ СЕЋАМО (Booka)
Угљеша Шајтинац: КОЉКА И САШЕЊКА (Архипелаг)
Маријана Чанак: КЛАРА, КЛАРИСА (Bulevar books)
Књижевник Горан Петровић добио је НИН-ову награду 2000. за роман Ситничарница „Код срећне руке“, Угљеша Шајтинац нашао се у најужем избору 2011. с књигом Сасвим скромни дарови. Милан Трипковић улази у конкуренцију са својим другим објављеним романом, а Даница Вукићевић, Мирјана Дрљевић и Маријана Чанак с романима-првенцима. Услове конкурса током прошле године испунило је 177 наслова. Жири ће име добитника или добитнице 69. НИН-ове награде саопштити у понедељак, 23. јануара, око поднева. Објављујемо кратке разговоре с финалистима и одломак из романа Горана Петровића.

Приредио: Мића Вујичић

Даница Вукићевић: УНУТРАШЊЕ МОРЕ
Опасне везе дана и романа

Свака од две стотине страница романа Данице Вукићевић Унутрашње море, коју је објавила издавачка кућа Нојзац, садржи шест, седам кратких прозних записа, раздвојених насловима, о књижевности, књижевним правцима, писцима, сујетама, егу, амбицији, каријеристима, вери, односу исток – запад, страху од непознатог, страху од другог, мизогинији, насиљу, таленту, класама, политици, феминизму. О наркоманима: „Запажа: Наркомани су некада били господа...“ Темељ за приче о кризи, несигурности, или опис сусрета с Ериком Џонг – представљају нараторкина сећања на оца и мајку, те ликови што се појављују у једнаким интервалима: сестра, ћерка, Небојша, Тишма. Слике израњају из прошлости, док нараторка дубоко зарања у свакодневицу, било да описује „трамвајске као крљушт блескаве излизане шине“ у Немањиној улици, било да хвата тренутке разговора међу пријатељима током којих долази до изненадних промена у односима – загонетних преображаја личности. С поетичким ставом да је „идеје“ једнако могуће третирати као ликове.
Памтите ли тренутак у коме сте почели да пишете књигу Унутрашње море? Да ли сте почели од првог фрагмента? Патетика: „Толика грубост да прераста у патетику.“
Памтим то иницијално осећање, памтим и сам тренутак, и тај први фрагмент. Искуство с писањем ове књиге заиста је посебно и пуно је радости. Садржај се увећавао и увећавао, све је долазило као да мењам партнере на подијуму и играм, играм... с подједнаким усхићењем и свежином.
Писање у фрагментима помало подсећа на целину под насловом У кухињи: у гаћама с наочарима за сунце: „Секао је парадајз – сатаром.“ Чини се да нараторка сатаром прави инвентар свог живота, имајући потребу да у подједнаким временским размацима „потврди романескност“ сопствене приче.
На неколико места нараторка прави паралеле у вези са структуром дана и структуром романа. Роман као имитација живота или живот као имитација романа? Призор како она сатаром прави микропоглавља одговарао би том деловању: уситњавању и потом спајању, с неизвесним исходом, с недовољношћу и обиљем које побеђује. Сви ти гласови-фигуре, све те ситуације-радње имају вибрацију од замаха птичјих крила до пнеуматског чекића.
У каквом односу стоји фрагментарна форма према актуелним друштвеним мрежама? Или нашим животима уопште...
Фрагментарност је аксиоматска, као и то да се састојимо од честица, од атома, што нас не чини мање целовитима, онима који производе смисао... Опште је место да се пажња и усредсређеност не слажу с акутним стилом живота наивно названим брзи. Раније, у давна времена, људи су писали и читали уз сунчеву светлост или уз свећу; пасије, ораторијуми, грандиозна дела настајала су, из наше перспективе, у немогућим условима. Ко их је привијао на срце, ко је читао те творевине? Како да нађемо то што је неко за нас створио? У реклами, у алгоритму... У буквалности закаченог/понуђеног или преко интуиције и самосвести... Зар нам ико брани да наместо провизорног идемо по своје/стварно искуство?

Биографија
Даница Вукићевић (Ваљево, 1959) објавила је књиге поезије Као хотел на ветру (1992), Када сам чула гласове (1995), Шаманка (2001), Лук и стрела (2006), Прелазак у једну другу врсту (2007), Високи фабрички димњаци (2012), Светлуцавост и милост (2013), Док је сунца и месеца (2015), Ја, Клаудија (2018). Ауторка је књига кратке прозе На плажама (1998), Живот је горила (2000), те збирке приповедака Мајка обрнутих ствари (2017). Добитница награда „ПроФемина“, „Биљана Јовановић“ и „Милица Стојадиновић Српкиња“. Бави се књижевном критиком и есејистиком.

Милан Трипковић, КЛУБ ИСТИНСКИХ СТВАРАЛАЦА
Буди дилеја и одмах си члан

Свет јавашлука, протекције и поремећених критеријума наизглед нуди погодности само за оне испотпросечне и ропски подобне, али оставља простора танкој маргини правде и даје малу шансу хепиенда – пише Владислава Гордић Петковић, књижевна критичарка дневника и портала Нова, о роману Милана Трипковића Клуб истинских стваралаца, објављеног у издавачкој кући Фабрика књига. „У истовремено уверљивом и бајколико-сентименталном сплету сатире, студије нарави и роудмувија, Трипковић спаја тајну полицију и јавне полемике, и објашњава колико су и гротескна и логична мимоилажења малих могућности књижевних мегаломана и гигантског нехаја света у ком ти наводно истински ствараоци живе незаслужено угодно.
Кримић, бајка, сатира, роуд прича – тако су све у јавности читаоци и критичари називали ваш роман. Шта ви кажете?
Кажем да је сигурно тако, јер су то о роману рекли људи који јако добро знају шта причају. Много боље од мене. Ја бих само могао да додам да ми се чини да је и студија карактера, комедија забуне, има ту мало и оног што се на филму зове слепстик, али да не бисмо даље компликовали ствар, можда је боље да закључимо да је то једно жанровски шарено штиво. Добра околност је то што се велика већина читалаца тиме уопште неће бавити. Једнима ће Клуб бити просто безвезе, а другима ће бити сјајан – узбудљива и духовита прича коју су прочитали с лакоћом и уживањем. Надам се да ће ових других бити више.
Какву особину треба да има један замишљени будући члан „Клуба истинских стваралаца“?
Сваки будући члан „Клуба истинских стваралаца“, мора пре свега да буде дилеја. Егоманијак који себе и своју уметност толико озбиљно доживљава да нам не преостаје ништа друго него да му се смејемо. Он константно креира и живи у тој паралелној стварности, где је наравно нашао неке сродне душе – и њима је добро. Међусобно се храбре и подржавају. Такође, мора да буде арогантан до те мере да није у стању да комуницира са „обичним“ светом, него се с презиром односи према онима за које сматра да су неуки и интелектуално инфериорни. И да! Никако не сме да буде духовит, јер хумор је за њега превише приземна, банална ствар, али зато, готово по правилу, мора бити јако родољубив и поносан на своје славно порекло. Додуше, ипак не толико као на своју књижевност.
Пред књижевником стоје велики изазови када у обе руке узме „најсочније“ делове стварности у којој живимо.
Данас је највећи изазов за сваког писца, пре свега, да задржи пажњу читаоца дуже од првих седам реченица. Оним ауторима који пишу тзв. стварносну прозу то је још теже јер је људима мука од свега. Толико су накљукани том збиљом да су просто ошамућени. Да, доста пута смо чули од познатих сатиричара и хумориста да је наша стварност постала толико бизарна да ју је готово немогуће пародирати. То је сигурно тако, јер сам ја заиста на неколико места у тексту одустао од неких стварних ситуација и дијалога плашећи се да ће читаоцима деловати неуверљиво. Ипак, мени се чини да је наш највећи проблем то што та стварност коју живимо није нарочито лепа, па се људи, природно и донекле оправдано, од ње дистанцирају. Бирамо махом да будемо пасивни посматрачи сопствених живота, лишени и амбиције и снаге да активно учествујемо у њима.

Биографија
Милан Трипковић (Београд, 1977) завршио је студије на Катедри за српску и компаративну књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Један је од оснивача књижаре Bulevar books. Његов први роман У далеком свету обичних људи објављен је 2018. године.

Горан Петровић, ПАПИР СА ВОДЕНИМ ЗНАКОМ
Сто

Напослетку, онако како није марио за светиљку или врсту пера – ни о стајаћем столу за писање, старом и ислуженом, није водио рачуна...
Шта ће му нов?! Зар да се један на другог навикавају годинама, све док се дрво не излиже према десној подлактици коју на њега, док пише, мора сваки час да спушта, свакодневно полаже као на пањ невидљивог крвника.
Увек нове столове имају они писци који за њима ретко стоје, избегавају да испружену руку држе на њему дуже, ко ће га знати ко је џелат који секиру подиже... А када уз тело ручицу и не спуштају већ упорно пишу, они су мртви-хладни, не зноје се, са чела им не цури, сува су ока, не пуштају сузе, знају да је већ све намирено, договорено, секу се неког другог руке... Чије? Није важно, битно је да нису њихове... И да они као храбри могу да се представе.
Таман посла да ти писци нови сто упропасте каквим пићем које се из боце случајно пролије... Или да га умасте... То је за столове по лучким крчмама од користи за банчење и коцкање, а могуће је и да се за још нешто срамотно употребе, ако је девојка невина и да се злоупотребе... Њихови столови служе уметности која настаје, која ће им омогућити да у истим оним лучким крчмама, ако им се прохте, повремено банче, коцкају се и да девојачку наивну веру у писце искористе.
Он се пак није либио и да хлеб сече на истом столу за којим и пише, па шта ако му се нож и омакне, шта има везе хоће ли у дрво да га уреже... Или ће своје месо да зареже, до коске. Сматрао је да хлеб и рукопис у основи истом служе, првим се толи трбух, а другим сити људски дух. Једно без другог не бива, не опстаје.
Није се либио ни да на сто спусти чашу мокре стопе, па је плоча „памтила“ свако његово пијанство... А четири ногара су богме „памтила“ и да је уз њих једанпут пао, па их је готово трештен, као најмилије своје загрлио и љубио, да би се уз њих склупчао, заспао... Изјутра је био толико мамуран – тешко би сам стао на ноге да се за ногаре стола није придржавао.
Није се либио ни да о сто удари шаком, када му не иде онако како је замислио... А стари стајаћи сто је све то трпео, можда зато што је осећао да се ни његов власник није штедео. Нимало. Биће да је њега, писца – све то много више болело.

Одломак из романа (издавач: Лагуна)

Биографија
Горан Петровић (Краљево, 1961) објавио је књигу кратке прозе Савети за лакши живот (1989), роман Атлас описан небом (1993), збирку приповедака Острво и околне приче (1996), роман Опсада цркве Светог Спаса (1997), роман Ситничарница „Код срећне руке“ (2000), збирку приповедака Ближњи (2002), књигу изабране кратке прозе Све што знам о времену (2003), драмски текст Скела (2004), збирку приповедака Разлике (2006), књигу записа Претраживач (2007), новелу Испод таванице која се љуспа (2010), књигу изабраних прича Породичне сторије, драмски текст Матица (2011), књигу изабраних прича Унутрашње двориште (2018), романе Папир са воденим знаком и Иконостас свег познатог света. Петровићеве књиге објављене су у преко сто тридесет издања, од чега шездесет издања у преводу на француски, руски, шпански, немачки, италијански, бугарски, словеначки, пољски, украјински, македонски, енглески, холандски, арапски и персијски/фарси језик. Осим на наведене језике, појединачне приче објављене су и у преводу на мађарски, словачки, чешки, белоруски и грчки језик. Роман Ситничарница „Код срећне руке“ (НИН-ова награда 2000) објављен је у педесет три издања, од чега готово половина издања у преводу на француски, руски, шпански, немачки, италијански, бугарски, словеначки, пољски, украјински, македонски, енглески, и холандски језик.

Мирјана Дрљевић, НИКО НИЈЕ ЗАБОРАВЉЕН И НИЧЕГА СЕ НЕ СЕЋАМО
Архитектура одрастања у војном блоку

Мој роман јесте, између осталог, и детективски роман. Инспекторка трага за несталим, највероватније отетим девојкама. Постоји, међутим, још један план романа који је изронио из жанровске условности само да би је одмах потом пренебрегао – оно што се догађа данас само је последица низа догађаја из прошлости. Тако се отвара простор за присећања која разламају време у роману, појављују се усред радње и пресецају је, излазећи притом из жанровске матрице – рекла нам је Мирјана Дрљевић о свом роману Нико није заборављен и ничега се не сећамо, објављеном у издавачкој кући Booka, када смо је упитали о њеном односу према жанру. „Из угла жанра ти скокови у прошлост, то јест цурење прошлости у садашњост делују као дигресија, не повезују се одмах са `главним` током приче. То су места где роман бежи из жанра бавећи се доживљајем несталог света у коме сам одрасла, као и његовим идеолошким контекстом. Управо та раван приче крије идејну потку романа и зато је она не само органски део текста већ само његово срце.“
Очигледно није реч о роману чисте детекције?
Никада нећу написати роман чисте детекције јер он подразумева надмудривање са читаоцем. Помисао на читаоца за мене је у процесу писања неподношљива. Док пишем, разговарам са собом и са корпусом књижевности са којим сам упозната, без бављења читалачком рецепцијом, јер писање доживљавам као веома интиман чин. Зато сам врло брзо одустала од тога да напишем прави „whodunit“ – лако је погодити ко је отмичар, а оно што вам роман открива јесте одговор на питање зашто.
Ко су јунаци?
Они су деца и унуке војних лица и њихових супруга из једног новобеоградског блока. Та визура – како се ближа историја прелама кроз судбине људи који су одрасли у војном блоку, својеврсној Југославији у малом, омогућила ми је да пронађем свој прозни глас. Ту је и инспекторка Лепа, она је аутсајдерка, и као и сваки странац боље види и разуме законе света у који долази да би открила тајну несталих девојчица. Она ми је важна, осећала сам да свим детективским романима које сам прочитала дугујем да барем пробам да уместо пуке реплике на све чувене детективе, створим прави књижевни лик који постоји и изван функције у причи. Сви главни ликови су жене, прича се природно тако развијала, и мислим да наша књижевност заслужује добре женске ликове који нису у функцији мушких ликова, нити патнице патријархата. Оне живе своје женске животе како најбоље умеју. Архитектура, простор у роману – још један је важан лик. Архитектура једне епохе вам говори све о тадашњим вредностима и погледу на свет.
Шта се крије иза наслова? Олга Фјодорoвна Бергољц?
Наслов је парафраза Олгиног стиха „Нико није заборављен и ништа није заборављено.“ Тај стих стоји на спомен плочи на гробљу Пискаревски, где почивају цивилне и војне жртве опсаде и битке за Лењинград. Исти стих налази се поред вечне ватре на Гробљу ослободилаца Београда. Он је обећање да они који су погинули борећи се против фашизма неће бити заборављени. Он нам такође каже да је постојала унисоност колективног сећања. Наслов мог романа говори о томе да смо заборавили не само њих, већ ни не знамо шта и кога треба да памтимо – ко су зликовци, а ко хероји наше блиске прошлости и какво обећање би сада требало дати и коме.

Биографија
Мирјана Дрљевић (Београд, 1971) ауторка је драме Сан о Светом Петру Цетињском, игране у Црногорском народном позоришту и јавно читане у Народном позоришту у Београду, као и драме Сунцокрети извођене у Народном позоришту „Стерија“ у Вршцу. Нико није заборављен и ничега се не сећамо њен је дебитантски роман, награђен у рукопису на првом конкурсу издавачке куће Booka и OTP банке за најбољи необјављени роман. Добила је и прву награду за приповетку на регионалном конкурсу часописа Улазница за 2022. годину.

Угљеша Шајтинац, КОЉКА И САШЕЊКА
Пушкин по старом календару

Роман Угљеше Шајтинца Кољка и Сашењка, објављен у издавачкој кући Архипелаг, необична је и несвакидашња књига што приповеда о савременој банатској свакодневици у којој се у свести двоје јунака непрестано указују две привилеговане фигуре. Једна је из интимног окружења, то је недавно преминули рођак Кољка, иза кога су остале ствари и успомене. Друго је Сашењка, у коме читаоци одмах препознају великог руског писца Александра Пушкина. Иако одсутни из стварности, и Кољка и Сашењка су део разговора, личних и читалачких искустава, они према којима се мери свакодневни живот.
Прича почиње сецкањем и лепљењем календара. Како се отворио рукопис романа Кољка и Сашењка?
Све ми је отворено, увек. Код мене све зјапи, гура се, отима, уби промаја. Већи је проблем натерати себе да се календари скупе, исеку и од њихове полеђине састави папир који може да послужи за писање. То сам видео, нисам сам смислио. Хтео сам роман о Пушкину, некакву бурлеску са тужним тоновима. Живот се побринуо да још једном потврди да бурлеске са тужним тоновима веће од њега самог нема. Натезали смо се јер живот воли лице сваке странице календара. Бројке, квадрате, црвена слова. А ја волим празне. И цела суштина је у томе надиграти га и од беле, празне странице, направити мапу космоса. Онда му је даш и питаш га да ли види себе и тражиш да прстом покаже то место. Ако не призна да је то исто али ипак мање досадно од његових бројева и шупљих квадрата – не потресаш се. Живот ради своје, а теби се „отварају рукописи“.
Главни јунак на почетку уноси у стан литературу о Пушкину. „Ћаскати с полумртвим стрицем и пoправљати јастук тужно..“
Цитат је из Оњегина. Стање које правда сваку даљу акцију. Литература о Пушкину је обавезна. Ту је да схватиш да после Тињанова, Новикова и Вересајева немаш никакве шансе. Једино да се Сашењка сам појави. И дошао је. Људи свакакве наказе призивају а мени је Пушкин сам дошао. Ништа нисам морао да измишљам, ни на шта нисам морао да га терам. Говорљив је и незахтеван. Ко је прочитао књигу јасно му је да она и не постоји као оно што је „писац хтео да каже“. Она је о свему пре тога.
И ова проза, слично претходним, дубоко је уроњена у нашу стварност, у свакодневицу, у Банат, у пандемију, међу вакцинисане, а у исти мах из ње измештена, свевремена, до Арарата, Картагине, Сибира, Халкидикија... Колико је тешко писцу да делове једне такве „слагалице“ има расуте на радном столу и на који је начин овако склопи?
„Урањање у нашу стварност“ је почетна фаза обраде. Оно „што си хтео“ прво мораш добро да натопиш у стварност. Да га напијеш. Да се обезнани. Онда га трезниш данима. Онда дође стид од „пијанства“. Једном „осрамоћени“ делови „слагалице“ беже од стварности ко излечени зависници. Не могу више да поднесу ни „задах“ исте. После је све лако. Завршна фаза обраде се дешава на „радном столу“ незнаних читалаца.

Биографија
Угљеша Шајтинац (Зрењанин, 1971), драмски писац, приповедач, романсијер. Објавио романе Чуда природе (1993), Нада станује на крају града (2002), ВОК ОН! (2007), Сасвим скромни дарови (2011); романе за децу: Ветрушкина ледина (2006), Чарна и Несвет (2013), Банда нежељених љубимаца (2017) и Биће једном (2020). Аутор је књига прича Чемер (1997), Банаторијум (2014) и Жена из Хуареза (2017), те драма Реквизитер (1999), Право на Руса (2001), Говорите ли аустралијски? (2002), Хадерсфилд (2005), Банат (2007), Ветрушкина ледина (2008) и Лепет мојих плућних крила (2009). Добитник је Стеријине награде за најбољи савремени драмски текст, Андрићеве награде, Европске наградe за књижевност, Награде Друштва књижевника Војводине, Виталове награде за најбољу књигу године, те признања која носе имена Боре Станковића, Исидорe Секулић, Биљане Јовановић. Живи у Зрењанину.

Маријана Чанак, КЛАРА, КЛАРИСА
Бајке су кључ за душу приче

Књижевница Маријана Чанак каже нам да њена књига Клара, Клариса, објављена у издавачкој кући Bulevar books, јесте роман о односима, о мрежи ризичних односа у коју је уплетен централни женски лик: близаначки однос, однос према пореклу, према стеченим сестрама, изгубљеним пријатељствима, љубавницима, брачном партнеру и материнству. „У позадини свих тих односа суштинско је питање односа према себи. Клара се удаљава од себе не би ли трагала за собом, непрекидно се питајући: како да останем верна себи, а да се притом не отуђим од света? У том смислу роман резонује са функцијом изворних бајки и митова који нам разоткривају закопане делове сопства и указују на њихово место у свету.“
Књижевница Јулијана Адамовић описује ваш роман као савремену бајку.
Јулијана Адамовић је у праву. Ипак, сведочимо дискредитацији бајке и мита у савременом друштву, па бајку неретко изједначавамо са нечим што је наивно и илузорно, а мит користимо као синоним за заблуду, јер живимо у свету неприкосновене владавине ментала, логике, линеарности и једнозначних истина. С друге стране, бајке и митови обилују симболима, а симболи имају дубинско дејство, откључавају причу душе која је слојевита и вишезначна. Зато је било важно да контекст романа буде митски и да се бајковитим елементима поигравам на начин који ће им дати легитимитет стварности.
Чиме су вам се наметнули ови ликови? Два гласа, тело и спољни свет...
Лик Кларе отвара питање о подвојеној личности, али не у смислу дијагнозе, него као општељудског искуства. У којој мери њена вањштина осликава или одудара од онога што Клара јесте у својој нутрини? Клара има несавладиву страст за певањем, али је затичемо у животној замци која сатире њен таленат. Ако не нађе начин да га испољи, он ће је сагорети изнутра. То је универзална прича о жртвовању индивидуалности у име социјализације, о принудном прихватању унапред задатих друштвених улога, скривању идентитета и изградњи заменског карактера по општеприхваћеном моделу. Наизглед парадоксално, вањски свет који оспорава Клару, заправо је притиска да се испољи. Клаус, Кларин брат близанац, има улогу њеног антипода, али су њихове супротности спојиве. Њих двоје рађају се кроз исто тело, имају заједничко порекло, одрастају у идентичном амбијенту, због чега је било занимљиво истражити њихову различитост, као и природу њиховог узајамног односа. Док Клара тежи узношењу и доминацији, Клаус открива снагу у чину потпуне предаје. Бирају различите стазе на путу до себе.
Суочили сте их са низом најболнијих питања и тема о којима се мало говори у нашој свакодневици, али које нас трајно обележавају.
Поставити питање значи отворити врата. Не ка једноумној истини, него ка спектру могућности. Болно је не живети себе или бити пуки посматрач сопственог живота. Признавање бола уместо његовог негирања или мазохистичког ужитка нужан је корак ка отрежњењу. Оно о чему се ћути има неопозиву власт над нама, па је боље отворити болну тему него бити жртва њеног неизговореног наратива. Верујем да књижевност има моћ да нас изведе из колективног транса, из илузије, из наметнутих или наслеђених образаца постојања. Такав преображај је болан, али је у својој коначници непроцењив.

Биографија
Маријана Чанак (Суботица, 1982) објавила је књигу прозе Улични продавци улица (2002) и збирку прича Праматере (2019). Двострука је добитница књижевне награде „Лаза К. Лазаревић“ за најбољу необјављену савремену приповетку. Кратке приче су јој преведене на енглески, немачки, албански и македонски језик. Живи у Новом Жеднику и Новом Саду.

Приредио: Мића Вујичић

Share on Facebook

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар