Коначна понуда актуелне власти у вишегодишњој саги „како обезбедити независно правосуђе, а задржати апсолутну контролу над њим“, смештена је на медијске маргине с обзиром на то да је процењена као не баш атрактивна вест. А и понуда за тај дан (8. јануар) је била боља: могло се ламентирати над напредњачком дилемом да ли је у питању брутални фашизам или најбруталнији фашизам (ваљда у поређењу са Аушвицом) то што су медији пренели да је Данило Вучић виђен у званичној делегацији на прослави Републике Српске. Са мало маште те две вести су могле и да се укрсте – да ли би независно тужилаштво, да смо га стварно добили, смело да стане на пут таквим притисцима и увредама на рачун медија? Али чак ни машта није била потребна да би се схватило како за породице погинулих алексиначких рудара питање независности правосуђа никако не може да буде досадна вест. Они су били ти који су морали да се суоче са одлуком Основног јавног тужилаштва у Алексинцу о одбацивању кривичне пријаве коју је због несреће поднело Министарство рударства (прецизније Зорана Михајловић која више није повлашћени напредњачки кадар) и да схвате како ни након уставних промена и доношења сета пратећих закона немају баш превелике шансе да уз помоћ правосуђа дођу до криваца.